Štićenici Centra za socijalni rad snimljeni u Ćacilendu, nadležni ćute

Štićenici Centra za socijalni rad u Novom Sadu, korisnici takozvanog „stana na pola puta“, snimljeni su nedavno u Pionirskom parku, „Ćacilendu“, gde su zloupotrebljeni da glume „studente koji žele da uče“, iako su srednjoškolskog uzrasta, saznaje VOICE. U Centru za socijalni rad nema odgovora na pitanja otkud oni u Pionirskom parku, niti da li će neko zbog toga odgovarati.

Kako su za naš portal potvrdile komšije u zgradi u kojoj se stan nalazi (adresa poznata redakciji) reč je o jednom od stanova koje koristi Grad Novi Sad, a koji je dat na korišćenje Centru za socijalni rad, i u njemu žive četiri štićenika ove ustanove.

U pitanju je stan koji koriste štićenici srednjoškolskog uzrasta koji uče da se osamostaljuju, objašnjavaju naši sagovornici, komšije koje ne žele da govore javno, pod svojim imenom i prezimenom.

Kako su nam ispričali, oni su prepoznali ove momke na snimku na kojem se vide narodne poslanice Ivana Roknić i Ana Jakovljević kako pokušavaju da sa ograde skinu transparent s porukom “Bolje Ćaci nego naci”. Tada ih je grupa mladića okružila i pokušala da ih napadne, nakon čega je poslanice privela policija.

Nedugo nakon pojavljivanja snimka, neke od komšija poslale su ga u viber grupu te zgrade, gde je snimak postao tema razgovora i gde su štićenici definitivno identifikovani, ispričao nam je sagovornik.

„Vide se na tim snimcima iz dva ugla, jedan od njih se unosi u lice jednoj od poslanica, a zatim se vide druga dvojica iza. Ovaj prvi je malo krupniji. Srećemo ih u liftu, prepoznajemo tu decu, žive s nama u ulazu“, kazao nam je sagovornik.

Drugi komšija, takođe ne želeći da otkriva svoj identitet, ispričao je za VOICE da su im momci par dana ranije, kada su ih sreli u liftu, rekli da idu sutra u Ćacilend.

„Jedan je ostao u Novom Sadu, nije otišao i čak je komšinici potvrdio da ’tamo ne bi išao ni lud’“,  kaže nam jedan od komšija.  

  VOICE je kontaktirao Centar za socijalni rad (CZSR), poslao im printskrinove iz videa i pitao jesu li u pitanju štićenici te ustanove. Takođe, tražili smo da nam odgovore kako su se njihovi štićenici našli u Ćacilendu pošto nisu studenti, kao i da li će biti sprovedena istraga, odnosno utvrđivanja odgovornosti za taj događaj.

Budući da nam je skrenuta pažnja da CZSR u slučajevima osamostaljivanja ponekad sarađuje i sa drugim ustanovama poput Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici, pitanja smo poslali i njima.

Direktor Ustanove za decu i mlade Dečije selo „Dr Milorad Pavlović“ Mirko Jankelić potvrdio nam je da pomenuti mladići nisu, niti su ikada bili u toj ustanovi, te da oni nemaju nikakvu nadležnost nad njima. Direktor je dodao i da ustanova na čijem je čelu ne koristi stan u kojem ti štićenici žive.

“Nemamo informacije da li se navedena lica nalaze na evidenciji Centra za socijalni rad i po kom osnovu koriste stan na navedenoj adresi”, dodao je Jankelić.

Od Centra za socijalni rad, 11. juna dobili smo odgovor u kojem se, između ostalog, navodi se da su pitanja prosleđena rukovodiocu Dnevnog boravka za decu i mlade iz porodica u riziku, koji je zadužen za privremeno stanovanje dece i omladine bez roditeljskog staranja u pomenutom objektu.

Dodaje se i da je CZSR, kao organ starateljstva, „u obavezi da preduzme sve mere u zaštiti korisnika, kao i da sačuva poverljivost podataka o njima“.  

  Podsećaju nas i da, u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti („Službeni glasnik Republike Srbije“ br.24/2011 i 117/2022-odluka US) Član 37 i Član 38, korisnik ima pravo na poverljivost svih privatnih podataka iz dokumentacije koja se obrađuje za potrebe izveštaja.

„Sve informacije o ličnim i porodičnim prilikama korisnika koje zaposleni u centru saznaju jesu poverljive informacije, stoga je iznošenje podataka vezano za zaštitu konkretne porodice u javnosti suprotno zakonu“, poručeno nam je iz CZSR. Konkretan odgovor nismo dobili ni na jedno pitanje koje se tiče utvrđivanja odgovornosti za eventualnu zloupotrebu štićenika.

Takođe, odgovor rukovodioca Dnevnog boravka za decu i mlade nije nam stigao ni posle više od dve nedelje.

Država odgovorna za štićenike

  Profesorica na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Ivana Mihić za VOICE objašnjava da su deca koja nemaju adekvatno roditeljsko staranje pod zaštitom sistema socijalne zaštite, što znači da država ima zadatak da zakonski zastupa interese te dece i brine o njima kao što bi to radio roditelj.

„Dokle god su oni pod starateljstvom, oni imaju čoveka kojeg je država imenovala da bude neka vrsta zakonskog zastupnika i/ili staratelja u smislu vaspitača tog deteta. Za svako dete koje uđe u sistem socijalne zaštite se pravi i plan zaštite, ali se pravi i takozvani ’plan emancipacije’ odnosno način na koji će dete izaći iz sistema socijalne zaštite. Voditelj slučaja je odgovoran da planira, zajedno sa svojim timom, zajedničke vidove podrške koji pomažu da dete u nekom momentu bude samostalno i izađe skroz iz sistema socijalne zaštite i može da funkcioniše u društvu kao ravnopravni član“, ističe Mihić.

Ti planovi su različiti i mogu biti usmereni na rehabilitaciju biološke porodice, na traženje usvojiteljske porodice, a mogu biti usmereni na jačanje kapaciteta deteta za njegovo osamostaljenje.

U jedan od tih mehanizama spadaju i takozvani „stanovi na pola puta“, gde uz  podršku  vaspitača uče da funkcionišu sa cimerima i osposobljavaju se za samostalni život, precizira naša sagovornica.

„Ono što je važno je da znamo je da nijedna usluga ‘stanova na pola puta’ nije licencirana. Još uvek ne postoje ni standardi ni licence za tu uslugu, tako da su to najčešće neki stanovi koje su ustanove zaštite dobile kao donacije ili ih je grad kupio, i oni ih stavljaju pod svoje planove podrške toj deci. To još uvek nije licencirana usluga, ne postoje jasni načini na koje se prati kvalitet tih usluga i šta se tamo dešava“, navodi Mihić.

Sistemska manipulacija

  Ona upozorava da, ukoliko su ti štićenici punoletni, onda nema načina da se spreči neka njihova odluka, poput odlaska u Ćacilend, kao što ne bismo mogli da sprečimo ni sopstvenu punoletnu decu, ali da ipak staratelj ima obavezu da im pruži savetodavnu podršku u smislu šta jeste a šta nije rizično za njih.

„U tom smislu, ovo može otvoriti pitanje ne samo manipulacija od strane vladajuće stranke, za koje smo svi u društvu svesni da se dešavaju, nego i manjkavosti sistema koje onda određene grupe ljudi čine podložnim za manipulaciju“, ukazuje Mihić.  

  Ona upozorava da je društvo u Srbiji totalitarno, pa vlast na svaki način sebi pribavlja privid podrške ili sigurne glasove, a da smo istovremeno i „društvo koje nudi pregršt takvih ranjivih kategorija“ sa kojima se može manipulisati.

Socijalna zaštita svodi se na milostinju

  Danilo Ćurčić iz Inicijative A11 za VOICE upozorava da se u Srbiji godinama „sistemski radilo na razgradnji sistema socijalne zaštite“, što je omogućilo zloupotrebe korisnika sistema socijalne zaštite, pritiske i ucene da učestvuju u stranačkim aktivnostima vladajuće partije kako ne bi izgubili prava koja im inače po zakonu pripadaju.

„Ta razgradnja je išla dvojako. Prvo u smeru ocrnjivanja korisnika kao lenjih neradnika koji zloupotrebljavaju sistem, ne žele da rade i žive odlično na račun radnog naroda koji ustaje rano i muči se da zaradi svoju platu, a potom i u pravcu svođenja socijalne zaštite na sistem za raspodelu milostinje, a ne pomoći koja ljudima koji su u stanju socijalne potrebe pripada. Tamo gde je sve milostinja lakše je manipulisati i govoriti ljudima da moraju nešto da urade kako ne bi izgubili pomoć koju su milošću lokalnog moćnika, direktora centra za socijalni rad ili nekog trećeg dobili“, ističe Ćurčić.

Dodaje da je ovakav sistem zloćudan, kao i da na duge staze najugroženijim građanima oduzima autonomiju volje i slobodu da rade šta im se radi, pa i da podržavaju političku partiju koju misle da treba.

Ćurčić upozorava da, sudeći na osnovu relativno malog uzorka slučajeva u kojima je uopšte dolazilo do iniciranja pokretanja postupaka inspekcijske ili kakve druge kontrole rada ustanova socijalne zaštite, do sad niko nije odgovarao.

„Nadam se da to ne znači da niko neće odgovarati, već da su institucije poslovično spore i da će se u nekom narednom periodu pronaći pojedinci koji će se osnažiti da utvrde odgovornost onih koji na ovakav način zloupotrebljavaju i sistem socijalne zaštite i najugroženijie građane i građanke“, istakao je naš sagovornik.

Ćurčić upozorava da je osnovni problem u tome što se kod nas sve posmatra iz ugla političkih odluka, a ne institucija i odluka koje se donose u tim institucijama. Smatra da takva „politika“ rasteruje i neke druge aktere, koji bi ponudili alternativu ovom sistemu od promišljanja i predlaganja politika koje bi se radikalno drugačije bavile socijalnom zaštitom.

„Srbija je zemlja u kojoj je skoro svaki peti građanin u riziku od siromaštva, razmere siromaštva su toliko duboke i izražene da je skoro pa neverovatno da takva tema nema više političke težine. Mislim da je to zbog toga što vlast tim siromaštvom kroz ove zloupotrebe i svođenje socijalne zaštite (a ponegde i pristojne plate kroz privlačenje investicija u nerazvijene opštine) na milostinju, zna da rukovodi za svoje partikularne interese i da time tu temu ostavlja van fokusa šire političke borbe“, decidan je Ćurčić.  

  Kada su u pitanju mladi u sistemu socijalne zaštite, Ivana Mihić ističe da oni jesu zakonski zaštićeni, ali da su istovremeno vrlo ranjivi na različite vrste manipulacija. Dodaje da je stručnih radnika u sistemu zaštite „užasno malo spram broja dece“, zbog čega se vrlo malo vodi računa o samom kvalitetu života i njihovim vezama sa drugim ljudima.

„Ni porodica ne brine sama o detetu, brine i škola, brinu prijatelji, kumovi, rodbina, treneri, ogromna mreža ljudi koji su oko tog deteta. Za decu koja su u sistem u zaštite to treba stvoriti, a to se stvara uslugama kojih mi nemamo – nema dnevnih centara, omladinskih klubova, nekog ko bi ojačao mentalno zdravlje mladih i načinio ga manje vunerabilnim na manipulacije“, navodi ona.

Ćurčić ističe da bi bilo dobro videti alternativu koja se zasniva na predlozima za izgradnju sistema socijalne zaštite koji je usmeren na korisnike, koji je pravedan i koji onemogućava ovakve zloupotrebe.

„Da li će to neka studentska lista ili drugi akteri prepoznati kao važno političko pitanje, ostaje na njima da odluče“, zaključuje Danilo Ćurčić.  

Dalibor Stupar (VOICE, naslovna fotografija: Beta)