Pogleda uprtog ka nebu
Za Džejmsa Bonda enigma Ne jedi s noža, gasi bojler kad si u kadi, ne suši kosu blizu vode, ne gazi travu, samo su neke od traumatičnih rečenica – roditeljskih, mentalitetskih ili države čije ime piše u nekom od naših ličnih dokumenata, rečenica uz koje smo odrastali, koje su nam do dan danas ostale enigma dostojna akcije jednog Danijela Krejga u, recimo, “Kazinu rojal”.
Odrasli u neznanju Evo, na primer, zašto se ne bi mogla gaziti trava, u parku recimo? Zašto se ne bi moglo uživati na travi? Zašto je iz nje, otkako znamo za sebe, u svakom jugoslovenskom i postjugoslovenskom parku “rastao” i – od drveta – naheren znak “Ne gazi travu!”??? Tu enigmu, jamačno, nikada nećemo odgonetnuti…
A po svetu I nismo je gazili, nigde, pa ni u parku. Držali smo se staza, to malo što smo u parkove zalazili sve dok nismo počeli primećivati, najpre u omiljenim fimovima da su se najveći ljubavni rastanci i sastanci dešavali baš na ćebetu raširenom nasred trave nekog parka… Enigma tog “Ne gazi travu” postala je još veća kada smo počeli da zalazimo po raznim inostranstvima i viđamo ljude kako leže, sunčaju se i piknikuju na travi, zapravo uživaju u blagodetima odmora na njoj gde god da ju je bilo… Od londonskog preko njujorškog Hajd i Central parka, pariških i bečkih zelenih površina do Dizeldorfa na primer, u kojem se kilometarske zelene površine, od parkova do travnjaka pored Rajne ne vide od načičkane ćebadi na kojoj se izležava i sunča, i mladež i starež, ukratko – sve što u tom malom Parizu hoda i gmiže na dve ili više noga.
Poput Titovog njet Moskvi A kod nas – ne, travu se nije smelo gaziti ni pod razno, ni za živu glavu, niti uživati na njoj – sedeći, čitajući, pričajući sa nekim. “Ne” gaženju trave skoro da je imalo težinu onog Titovog četrdesetosmaškog “ne” Staljinu i Moskvi. I bilo je tako i u Novom Sadu, sve dok – pre godinu – dve – zablude našeg detinjstva nije raskrinkao niko drugi do jedan sportista – košarkaš Strahinja Milošević.
Izlet u “Izletu” Zahvaljujući njemu – dobro, malo i koroni – otkrili smo da je na travu dobro zagaziti, da to ima višestruko zdravog efekta po nas. Zahvaljujući Miloševiću ponovo smo otkrili lepotu Dunavskog parka, svakog njegovog zelenog ćoška na koji se može staviti ćebe, leći, meditirati, odmoriti se, defragmentirati glavu napunjenu raznim smećem, isprazniti je od dnevne centrifuge čitanjem ili slušanjem muzike, samo gledati u nebo, merkati sunce kroz krošnje, pričati sa nekim, ili prosto ćutati. Zahvaljujući njemu otkrili smo da tu nadomak centra raste naš najličniji susret sa prirodom i da se, da ne bismo zaboravili šta znači sesti pod drvo i leći na travu, istinski udahnuti i izdahnuti pre nego što bude sasvim gotovo, ne moramo svakog vikenda pripremati za neki izlet na Frušku goru, jer jedinstven “Izlet” koga je osmislio Milošević postoji i u Dunavskom parku.
Od Vojvodine do Mađarske preko Sevilje Strahinja Milošević je srpski košarkaš, rođenjem je Novosađanin (25. septembar 1985), a građanin sveta. Profesionalno je prohodao 2002. godine u “Vojvodini” a pet godina kasnije obreo se u “Partizanu”, klubu za koji je navijao i sa kojim je tri puta postao šampion Srbije i regionalne lige, osvajač Kupa Radivoja Koraća, a stigao je da igra i na Fajnal foru Evrolige. Posle kaljenja u ovom klubu, zaigrao je i u suparničkoj “Zvezdi”, pa “Budućnosti”, ali i španskom “Real Betis Baloncesto” iz Sevilje. Igranje u ovom klubu Milošević smatra vrhuncem svoje karijere, a boravak u fantazmagoričnoj Španiji naveo ga je čak da za samog sebe posumnja da je više hedonista nego sportista. Oduševio ga je odnos Španaca prema životu, opuštanju i uživanju, i njihov moto po kojem se ništa ne mora raditi sada, već se sve može ostaviti za sutra. Nastavak košarkaške karijere Milošević je gradio u susednoj Mađarskoj i to u nekoliko tamošnjih klubova u kojima listom postaje ne samo jedan od omiljenih, već i najboljih igrača. Igrao je za “Karpoš Sokoli”, “Debrecin EAC”, “Falko KC Sombathelj”, a sa klubom “Solnoki Olaj” četiri puta je osvojio prvenstvo i tri puta kup. Šta se na početku karijere u Mađarskoj dešavalo u ovoj sportskoj glavi možda najbolje govori jedan njegov tvit: “Otkako usavršavam španski i učim mađarski preko engleskog imam samit EU u glavi”.
Tri na tri Zbog povrede, ali i korone koja je dodatno iskomplikovala i živote svih sportista, Strahinja Milošević je karijeru završio možda i pre nego što je mislio. Ali ni penzija mu nije dugo trajala, od lopte se teško rastati, i evo ga već ubrzo u ekipi Novog Sada koja igra basket tri na tri. Beleže i prvi uspeh: turnir u Dohi završili su kao drugoplasirani. Kaže da četveročlana ekipa, u kojoj su još Dušan Domović Bulut, Tamaš Ivošev i Marko Milaković, odlično funkcioniše, a to kako se slažu, podseća ga, kaže, na dane kada je kao klinac odlazio na treninge u Vojvodinu celih pola sata ranije, a nekada i više, samo da bi se smejali i zezali.
Život je dril, but hedonizam indeed “U sportu nekada dva i dva nisu četiri, jedan pogrešan potez može da te košta karijere. Moraš biti psihički jak, cela karijera je dril. Nije samo da li si uspeo u košarci, ili nisi: i kad uspeš možeš da imaš loš dan, nekog neprijatnog suigrača, nezgodnog trenera. Borba je konstantna… Ali, svima nam je tako, zar ne?”, reči su ovog, dakle, ne baš posve penzionisanog dvometraša koji je nekada igrao na poziciji krila, a danas u Novom Sadu, u Dunavskom parku, igra na liderskoj poziciji za sve one koje je podsetio zašto je važno da se jednom dnevno usred svog grada konektujemo sa prirodom. Na travi, pogleda uprtog ka nebu.
Snežana Miletić (VOICE, screenshot YT)
