Posledice pandemije korona virusa po živote, egzistenciju i psihičko zdravlje građana Srbije biće teško ispratiti iz više razloga, a neki od njih su i činjenice da su neki građani doživeli teške tragedije poput smrti bližnjih, neki su izgubili posao, mnogi su bili jako dugo u izolaciji bez mogućnosti da izlaze napolje, dok se mnogima nije desilo ništa od toga ali su svi morali da se prilagođavaju na nove uslove, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Takođe, upozoravaju da su u slučaju drugog talasa pandemije neophodne adekvatnije reakcije nadležnih, jer su upravo one u više navrata uvećavale strah i tenzije među građanima.
VOICE je već pisao o tome da su na samom početku pandemije stručnjaci pozvali građane da im se obrate za psihološku pomoć, kako bi u to vreme, dok su zatvoreni u kućama pred nepoznatom opasnošću, uspeli da sačuvaju svoje mentalno zdravlje. Pandemija još nije okončana, vanredno stanje jeste i sada sledi povratak u “normalan život” što, po rečima naših sagovornika mnogim građanima predstavlja novi stres.
Strah i dalje prisutan
Vanredni profesor Odseka za psihologiju, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Veljko Jovanović za VOICE napominje da krize poput pandemije predstavljaju najveći izazov za ljude čije životne okolnosti su i pre pandemije bile teške i zahtevne i čije svakodnevno funkcionisanje je dodatno otežano ovakvim promenama.
– Dakle, radi se o osobama starije životne dobi, hroničnim bolesnicima, ljudima koji žive u siromaštvu, samohranim roditeljima, žrtvama porodičnog nasilja i slično. To su grupe koje bi trebalo da imaju podršku zajednice i institucija uvek, a ne samo tokom kriza koje zahvataju celokupno društvo. Pri tom, važno je imati na umu da dostupnost podrške kod mnogih ugroženih grupa tokom i nakon vanrednog stanja na prvom mestu treba da omogući zadovoljenje osnovnih životnih potreba, pomoć u obavljanju svakodnevnih aktivnosti i kakav takav doživljaj egzistencijalne sigurnosti. Socijalna podrška svim grupama jeste nužna, ali gladnim ustima ona nije dovoljna – naveo je on.
Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa ratnim veteranima i obolelim od PTSP-a, za VOICE kaže da je, iako situacija nije ni približna onoj nakon okončanja rata ili bombardovanja koje smo preživeli, ipak potrebno neko vreme da se ljudi opuste, da se priviknu na to da mogu slobodno da šetaju, da idu u prodavnicu, bez straha da će im se nešto desiti, iako još nije sve gotovo. Kod većine će normalizacija, kaže, ići lako, ali ima i onih kod kojih će to ići teže jer je strah i dalje prisutan u ljudima.
– Velika količina straha postoji među mnogim ljudima i trebaće vremena da se to smiri. Za neke ljude, koji su preživeli izbeglištvo, koji su preživeli bombardovanje, cela ta atmosfera koja je podignuta, vanredno stanje, “pazite se, neće biti mesta za sahranjivanje” i takve stvari, prosto je kumuliralo veliku količinu straha. Probudilo je stare traume i ljudima koji su generalno anksiozni, koji imaju taj hipohondrijski momenat u smislu strahova od bolesti i tako dalje, ovo je prosto samo raspalilo tu njihovu aksioznost – navodi naš sagovornik.
Beara upozorava i da svako ima svoju tačku pucanja, a da u društvu koje je u dve decenije proživelo treće vanredno stanje, to ne treba zanemariti.
– To je onaj momenat kada nam je stvarno dosta. To ne znači da ćemo poludeti, to ne znači da ne možemo da se kontrolišemo, ali tad smo stvarno na neki način skloni impulsivnom reagovanju, skloni da napravimo neki incident. Kako je prolazilo vreme tokom vanrednog stanja i policijskog časa, dešavalo se da su ljudi sve više agresivni, sve više frustrirani, reaguju agresivno i to je za očekivati. Ako dođe drugi talas, ja se nadam da će se nadležni bolje pripremiti, bolje organizovati i da neće dizati paniku i sejati strah u narodu bez potrebe. Jer, šta je problem? Zbog jedne grupe neodgovornih pojedinaca nadležni su odlučili da seju strah u celom narodu – ističe Beara, uz ocenu da to nije ni politički pametno jer su mnogi građani veoma frustrirani i besni.
Neophodno ojačati podršku najugroženijima
Slavica Ranisavljev Kovačev iz Centra Srce, organizacije sa dugogodišnjim iskustvom u pružanju emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva, za VOICE napominje da su tokom vanrednog stanja bili onemogućeni da uobičajenu podršku pružaju putem telefona, zboge čega su kao kanal komunikacije koristili mejl i čet. Drugi razlog je, kaže, to što su u tom periodu proradila još neka savetovališta poput onog koje je otvorio Institut za javno zdravlje Vojvodine, te brojne druge organizacije i pojedinci, zbog čega veruje da se za pomoć tokom vanrednog stanja zapravo obraćalo mnogo više ljudi, ali im je na raspolaganju bilo i više adresa. Dodaje da su se njima javljali ljudi sa intenzivnijim problemima u odnosu na period pre vanrednog stanja.
– Broj dobijenih mejlova nekako je bio podjednak, ali je sama tematika bila teža. Ljudi su se javljali sa intenzivinijim osećanjima, delimično zato što su već ranije imali neke probleme koji su se sa epidemijom pojačali, delimično zato što je sama epidemija izazvala strah, anksioznost, stres, nemogućnost da se suoče sa nekim stvarima i slično. I suicidni rizik je bio viši kod ljudi koji su se javljali, ali i kada nije bio viši suicidni rizik, ta osećanja sa kojima su se javljali, bila su intenzivnija, bila su preplavljujuća. Jednostavno, ljudi nisu imali odbrambene mehanizme kako da se nose sa nekim stvarima zato što im je često pomagala ili rutina ili nada da će nešto bolje da se dogodi. Cela situacija sa pandemijom je pojačala njihove probleme, bilo da su oni zdravstveni, egzistencijalni ili neki treći – ističe Ranisavljev Kovačev.
Ona precizira da, iako je izlazak iz vanrednog stanja i vraćanje života u normalu dobra stvar jer govori da smo preživeli nešto što je u jednom trenutku delovalo veoma strašno, istovremeno je to stresno zato što nas ponovo iz jednog stanja prebacuje u drugo i traži opet snagu i energiju da se sa svim tim izborimo.
– Ljudi koji su bili istrošeni tokom ovog perioda, verovatno neće imati dovoljno snage i energije da se sa svim tim nose. Njihovi pomagači, odnosno ljudi koji ih okružuju i pružaju podršku, bilo da su njihova porodica ili stručna lica, takođe izlaze iz pandemije koja nas je sve ugrozila i koji će verovatno stoga biti oslabljenih kapaciteta, tako da je moguće da će i ovi ljudi ostati bez te dodatne podrške. Mislim da u tom procesu privikavanja treba da budemo oprezniji i da pokušamo da pružimo najviše podrške ljudima za koje znamo da im je ovaj karantin posebno teško pao ili da će im teško pasti povratak na normalan režim rada usled različitih stvri koje su se desile zbog karantina, bilo da je to gubitak posla, nekih drugih stvari, ili uopšte neke vrste emocionalnog stresa koji su preživeli – kaže ona uz napomenu da se ovo vanredno stanje razlikovalo od ranijih zbog nedostatka opipljive pretnje.
Jovanović smatra da kod mnogih osoba događaji poput ratova i vanrednih stanja mogu da dovedu do čeličenja, odnosno osnaživanja i uspešnijeg izlaženja na kraj sa novim zahtevima.
– Mnogi ljudi su za vreme pandemije poredili svoj život sa životom 1993., 1994. ili 1999. i ovo poređenje im je pomoglo da pridaju novo značenje trenutnoj situaciji i da je vide kao nešto što nije najgore moguće i što je po brojnim odlikama mnogo manje strašno od zvuka sirene za uzbunu, kupovine jednog jajeta za platu ili detinjstva provedenog pod optičkim nišanom snajpera. Iako je još rano da znamo kakve će tačno posledice vanredno stanje i pandemija imati na naše živote u budućnosti, očekivano je da ćemo negativne efekte prvo osetiti na ekonomskom nivou, a koji će se onda posredno odražavati i na kvalitet života, naročito ljudi koji su egzistencijalno ugroženi – ističe Jovanović.
Pandemije su prilike da svako preispita svoje vrednosti i životne ciljeve, kao i odnos prema sebi, drugim ljudima, drugim živim bićima i životu uopšte, kaže Jovanović, dodajući da tek treba videti u kojoj meri će ovo da nas promeni kao pojedince, zajednice i vrstu.
– Verujem da će mnogi ljudi posle ovih par meseci imati jasniju sliku o tome šta im je zaista bitno u životu i da će više ceniti odnose sa bliskim ljudima, ali isto tako sam prilično ubeđen da oni koji drže poluge moći u svojim rukama nakon ovog stanja neće početi više da uvažavaju vrednost ljudskog života niti će više brinuti o dobrobiti planete na kojoj živimo – kaže Jovanović ukazujući da upravo to pokazuju iskustva nakon Drugog svetskog rata ili nedavne globalne ekonomske krize. Kaže i da naučna istraživanja pokazuju da najveći broj ljudi iz ovakvih situacija izađe bez dugotrajnih negativnih posledica.
– Naravno, pošto se radi o situaciji koja je od većine ljudi zahtevala reorganizaciju života i borbu sa neizvesnošću, kod mnogih pokrenula ili pojačala zabrinutost za svoje ili zdravlje bližnjih, kao i preispitivanje poverenja prema vlasti i stručnjacima, potpuno je očekivano da su početne reakcije mnogih ljudi bile strah, briga, bes, uznemirenost – kaže on.
Dodaje da će se sa teškoćama u svakodnevnom funkcionisanju u najvećoj meri susresti osobe koje nemaju dovoljno dostupne ili razvijene lične ili socijalne resurse za suočavanje sa životnim izazovima i kojima će biti potrebno nešto više vremena da se vrate svom normalnom životnom funkcionisanju.
Pojačani porodični konflikti
Iako je vanredno stanje dovelo do toga da se pojedine porodice ili partneri zbliže, provode više vremena zajedno i urade ono što uglavnom ne stižu tokom redovnog stanja, Vladan Beara upozorava da je vanredno stanje u nekim slučajevima pojačalo probleme u vezi sa konfliktima u porodici, poput nasilja. Kako ističe, neki partnerski odnosi i brakovi su, na žalost, opstajali tako što su se partneri sistematski izbegavali.
– I sada, kada je bilo vanredno stanje, ljudi su morali da sede jedno pored drugog i odjednom shvatiš posle 30 godina sa kim živiš, shvatiš da ti tu osobu ne poznaješ jer je 30 godina izbegavaš. Mnogi konflikti su odjednom na stolu, ožive. Na žalost, neke zajednice, neke porodice su na ivici raspada, neke su se čak i raspale zato što ljudi nisu mogli da podnesu da, u uslovima jedne tenzije, u uslovima straha, vanrednog stanja, oni moraju da budu zajedno sa osobom koju su godinama izbegavali – navodi Beara.
Ranisavljev Kovačev napominje da će biti veoma teško ispratiti posledice vanrednog stanja tokom kog se mnogima nije desilo ništa, te će im biti teško da razumeju zbog čega je ovo toliko uticalo na njih.
– Mislim da treba biti oprezan, da će mnogi ljudi potiskivati sve ono što su osećali, pre svega strah, a da se to možda može ispoljiti u nekoj drugoj kritičnoj situaciji – istakla je ona.
Beara podseća da je najbolje da se svako ko ima nekakve teškoće ili emocionalne probleme obrati stručnjacima, iako većina ljudi ipak, kada su u pitanju takve tegobe, prvo pokušava da ih reši sa samim sobom, a tek onda u razgovoru sa prijateljima i svojim bližnjima.
– To je, prosto, neki normalan put, ali ako vidite da to ne pomaže, možete slobodno da se obratite nekom stručnom – psihologu, psihoterapeutu, psihijatru. I ne brinite, mnoge stvari koje ste osetili osetio sam i ja, i meni je bilo teško, i mene je na momente drmala anksioznost, i ja sam na momente bio i zabrinut i uplašen, to je sve normalno – kaže on dodajući da jedan broj ljudi ipak ne može sam sve to da prevaziđe.
Istraživanje
Pandemija korona virusa još nije okončana, ali su već u toku istraživanja koja se tiču mentalnog zdravlja stanovništva tokom pandemije COVID-19 i mera suzbijanja pandemije. Jedno od njih je i međunarodno istraživanje čiji koordinator je Italijansko društvo za socijalnu psihijatriju (Societa Italiana di Psichiatria Sociale, psichiatriasociale.org ) i koje se sprovodi u više evropskih država.
Koordinator za Srbiju je Klinika za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, uz saradnike iz drugih ustanova i sa drugih univerziteta. Rezultati će biti objavljeni u međunarodnim i domaćim naučnim časopisima, i prikazani na stručnim skupovima, s ciljem da služe kao usmerenje za formiranje mera prevencije.
– Na svu sreću, njih je manji broj, ali ne zato što su oni slabi ili zato što su problematični, nego zato što neki ljudi shvataju neke stvari suviše ozbiljno i teško im je da se izbore sa tim. Svi mi znamo da postoje virusi i postoji mogućnost epidemije i pandemije, ali dok se ovde nije dogodilo malo ko je o tome razmišljao. Razmišljali su uglavnom hipohondri i opsesivci – kaže Beara.
Jovanović podseća da su ljudska bića veći deo svoje istorije bila izložena izuzetno teškim i zahtevnim životnim okolnostima i da smo mi kao vrsta i opstali i napredovali u ovolikoj meri zbog neverovatne sposobnosti da se prilagodimo na promene u okruženju.
Dalibor Stupar (VOICE)
Naslovna fotografija: Pixabay
