Skip to main content

Tamara Skrozza: Borba za pravdu, bez obzira na cenu

19. dec 2022. Biografija
8 min čitanja

Nije umela da bude po strani

Novinarska Nagrada „Srđan Aleksić“ od ove godine ima regionalni karakter, a na svečanosti u Banjaluci, 10. decembra, uručene su novinarki iz Srbije Tamari Skrozzi za hrabrost, novinaru iz Hrvatske Viktoru Ivančiću za doprinos zajednici i beogradskom istraživačkom portalu KRIK u kategoriji medija.

Obaška prezime, pre svega prepoznatljiva u novinarskim krugovima ali i javnosti po snažnom i karakterističnom rukopisu i po temama kojima se bavi, Tamara je za četvrt veka karijere osvojila najprestižnije nagrade koje mogu biti uručene novinaru ili novinarki u Srbiji: Nagradu „Jug Grizelj“ (2016), Ličnost godine po izboru Misije OEBS u Srbiji (2016), Nagradu „Osvajanje slobode“ (2017), Nagradu „Katarina Preradović“ za novinarsku hrabrost (2019) i takođe ove godine Nagradu „Stanislav Staša Marinković“ koju dodeljuje list Danas.

Ipak, za Regionalnu nagradu „Srđan Aleksić“ kaže da joj je posebno draga.

„Svaka nagrada je dolazila u pravi čas i zaista nosila duh osobe čije ime nosi. Ovu, međutim, doživljavam kao neku vrstu priznanja za životno delo – borbu za pravdu, bez obzira na cenu – koje je ovim, bar formalno, priznato i ’zaokruženo’. Osim toga, ovo je prvi put da se nagrada dodeljuje regionalno, pa joj to daje dodatnu težinu. I, konačno, ovo je prva nagrada koju dobijam ’u grupi’, i to – ni manje, ni više – nego sa Viktorom Ivančićem i Krikom, kolegama s kojima je čast deliti profesiju, a kamoli nagradu.“

Za Srđana Aleksića, koji je januara 1993. stradao braneći sugrađanina muslimanske veroispovesti od podivljalih vojnika Vojske Republike Srpske, Tamara je u Banjaluci, s nagradom koja nosi ime mladića koji je sa 27 godina postao simbol pravednosti i borbe protiv nacionalističkog ludila, rekla da je „Srđan stradao od istih onih protiv kojih se mi borimo“. „Ja se nadam da neće proći još dugo vremena dok ih ne pobedimo.“

„Mislim da je etički sasvim u redu reći da si protiv onih koji mlate i ubijaju, zastrašuju, prete i gaze, a na strani onih koji se žrtvuju, koji veruju u ljubav, ideale, ravnopravnost i poštenje. Ja se zaista nadam da će i na globalnom, i na lokalnom planu pobediti ovi drugi, kako god se zvali. U tom smislu, nikada i nisam bila neutralna, uvek sam se borila protiv onoga što sam percipirala kao zlo i nečovečno. Inače mislim da u novinarstvu ne postoji ’neutralnost’ i ’objektivnost’ u koje se mnogi zaklinju. Svi smo mi samo ljudi i neizbežno je da imamo stav, čak i ako ga ne pokazujemo otvoreno. U svom radu, pokušavam da budem nepristrasna – da, koliko god je moguće, realno sagledam stvari i ne budem slepa za ono što mi je ’pred nosom’. Iskreno, više me uopšte ne zanima kako me gledaju s ove ili one strane političkog ’kineskog zida’ i kako to može da bude protumačeno. Jer, šta god da kažeš ili uradiš, neko će to ovde da izvrne, nakaradno protumači i zalepi ti etiketu. A sve to dok se mi metaforički i bukvalno borimo za život.“

Fakat, dodeljuju se nagrade novinarima koji iskažu svoju hrabrost zbog svojeg slobodnomislećeg stava i zbog odvažnosti u odbrani ljudskih prava svih a naročito vulnerabilnih, marginalnih grupa, demokratskih načela, zdravog razuma, na kraju krajeva, ali još niko nije izmislio priznanje koje potvrđuje divljenje za odabir upravo našeg svetog poziva.

Danas bi takvo priznanje i te kako imalo smisla, možda i više nego kada je Tamara, iste godine kad i ja, kročila u to carstvo, koje se tada temeljilo na, istine radi, umirućim mitovima o novinarima koji stalno putuju, imaju silne privilegije, vole kafanu i svakoga poznaju. Za one koji zaista žele da ozbiljno zagrizu i postanu novinari, ne samo po zvanju na diplomi, Tamarine sesije u školama novinarstva, i u drugim prilikama, umeju biti odlučujući faktor.
Uverio sam se u to.

Možda voli da u intervjuima priznaje da su na njen životni poziv prevashodno uticali studentski i građanski protesti izazvani besramnom krađom glasova na lokalnim izborima 1996. godine, ali, da se ne lažemo, novinarem/novinarkom ne postaje se preko noći.
Protesti 1996/97 bili su tek okidač za studentkinju istorije umetnosti da, kako je jednom napisala“, „mržnju prema režimu Slobodana Miloševića“ kanališe u angažman koji status studenta matičnog fakulteta ipak nije mogao da omogući.

„Kad razmišljam post festum, uvek sam gravitirala ka medijima. Bila sam ’spikerka’ u dečjem programu Radio Sombora, jedno leto radila kao foto reporterka u Somborskim novinama, u lokalnom omladinskom listu napisala tekst zbog kojeg umalo nisam dobila batine. Nije mi jasno kako to nisam na vreme shvatila, nego mi je bio neophodan Sloba da me probudi. Zasluge za veru u pravdu i poštenje pripadaju mami i tati, koji su me u tom duhu vaspitali i davali dobar lični primer.“

Zametak pravednosti pokazala je još kao učenica somborske Gimnazije „Veljko Petrović“, kada je, po svedočenju njenih školskih drugova, umela da ustane u odbranu svakog kolege iz odeljenja koji se našao na udaru maltretiranja.
Onako kako nije kao etablirana novinarka, svejedno sa koje se platforme obraćala, umela da oćuti na nepravde i raznorazne svinjarije vlasti i moćnika, kao i kad bi se atakovalo na nečija ljudska prava, tako nije umela da bude po strani ni u odnosu na dešavanja u svojoj srednjoj školi.

Jedno otvoreno pismo, objavljeno na oglasnoj tabli škole, izazvalo je toliko burne reakcije, iako je bilo anonimno, da je, posle svega, odlučila da napusti rodni Sombor.

„To pismo je bilo upućeno profesorima. Bilo je podrugljivo, agresivno, bezobrazno. Međutim, malo ko ga je i video: skinuto je sa oglasne table pre početka nastave, da bi ga već na prvom odmoru zamenile ’reakcije čitalaca’ – đaka, navodno, zgroženih onim što nisu ni pročitali, koji su me označili kao samoživu, uobraženu, ukratko groznu, iako je pismo bilo nepotpisano. Nikada mi nije bilo jasno ko je i kako pogodio da sam ja autorka, kao što ni do danas ne mogu da shvatim da je samo dvoje profesora shvatilo da to nije bio bezobrazluk, već krik za pomoć jednog deteta u kompleksnom pubertetu. Umesto pomoći, dobila sam dvogodišnji, teško opisivi teror od kojeg sam najpre pobegla u umetnost i fotografiju, a zatim i u Beograd. Da nisam imala podršku roditelja, mislim da ne bih preživela, a ovako me je čitava ta priča ojačala.“

U takav Sombor, kojem zamera ne samo što je njoj učinio nepravdu, već i njenom ocu, Nedeljku, legendarnom vlasniku foto-radnje „Foto Skroza“ – u kojem je potpisnik ovih redova dobio svoje maturske fotografije – nikad nije imala želje da se vraća. Kao ni njen otac, koji je taj grad zauvek napustio i bukvalno slomljena srca: posle svega, posle onoliko ovekovečenih životnih trenutaka generacija i generacija Somboraca; posle onoliko viceva koje je svuda rado pričao; posle onolikog šeretskog duha koji je širio Ravangradom – ma i da nije, nego da je samo tiho i mirno, kao i mnogi drugi, živeo u tom gradu – doživeo je da mu u (is)tom Somboru, u zla vremena kada su na udaru bile nepodobne nacionalnosti, izvesni lokalni radikalski prvak, zbog obične šale, uperi pištolj u čelo.

Otac, najvažnija ličnost u životu i do danas najsvetlija zvezda vodilja kroz život, bio je, kaže Tamara, otelotvorenje one teze o klovnovima koji najgorče plaču: za sve druge bio je šeret koji zna bezbroj viceva, ali gotovo niko od Somboraca nije znao da su ga bolele nepravde, da je plakao, i koliko je teško podnosio što su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije uopšte započeti.

„Usadio mi je vrednosti koje i danas poštujem, i verujem da bi bio ponosan na mene. Jedan od mojih najvećih životnih motiva je da nikada, nikada ne obrukam uspomenu na svog tatu.“

U karijeri dugoj 25 godina, koju je započela 1997. u Radio Indeksu, najduže je, punih 20 godina, pisala za nedeljnik Vreme. Uspomena na to Vreme na jedan poseban način sadržana je i u njenom prezimenu.

„Po porodičnim pričama, naše prezime jeste nekad davno bilo Skrozza, i nosili su ga moji preci koji su se davno naselili u srednju Dalmaciju, u selo pored Šibenika. Na početku novinarske karijere potpisivala sam se kao Skroza, i prvi tekst u Vremenu sam tako potpisala. Istina, od početka u mom imejlu postoje dva slova „z“ i to je primetio Dragoljub Žarković, glavni urednik Vremena. Pitao me je otkud to, ja sam mu, naravno, ispričala porodično predanje, na šta me je on pitao da li imam nešto protiv da se ubuduće tako potpisujem tekstove. Kažem ja Žaretu, moje prezime je i bez toga atraktivno, no on je nastavio da insistira da je to dobro za imidž medija. I tako je to ostalo, i danas to predstavlja malo sećanje na porodičnu legendu, a sada već malo i na pokojnog Žareta.“

Uz čisto novinarske angažmane u Radio Indeksu, Vremenu i poslednje četiri godine u Agenciji Fonet, a s ponosom dodaje i pisanje za portal Cenzolovka „odakle mi je svojevremeno krenula bukvalno nova i još uspešnija faza u novinarskoj karijeri“, u svojoj biografiji navodi i mesta u upravnim odborima Fonda za otvoreno društvo i organizacije CRTA, te članstvo u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, u kojem je punih 11 godina.

Znate to telo, ono odlučuje o tome da li je neki mediji prekršio Kodeks novinara Srbije. A baš ima medija koji kao da se utrkuju ko će više opomena da dobije. Iskreno govoreći, njih uopšte ne dotiču sve te opomene, oni, vidimo, nastavljaju po starom. Ali ta činjenica je, nažalost, samo deo problema koji karakteriše stanje u domaćim medijima.

Mediji u Srbiji nisu nikakva avangarda, niti izuzetak od društva, oni su upravo ogledalo ovog društva. S propašću ovog društva, s propašću institucija, nestankom morala na javnoj sceni, pa i u privatnim životima ljudi u ovoj državi, mediji su postajali ovakvi kakvi jesu danas – nakazni, kad je reč o medijskoj etici i poštovanju profesionalnih standarda. Postali su tačno onakvi kakve smo zaslužili, kakve sami stvaramo, kakve sami konzumiramo. U tom smislu, postoje svetli izuzeci, ali generalna medijska slika jeste onakva kakvo je društvo, i medijska etika neće moći da bude značajnije zastupljena sve dok etika ne bude više zastupljena u našim životima. Uređenost medijske scene neće postojati sve dok mediji budu radili u neuređenom društvu lišenom institucija.“

Nikad teže nije bilo opravdavati svakodnevno časni poziv novinarski: ne ćutati, kad je potrebno glasno progovoriti, čak i kad svi drugi to radi – ne okretati glavu pred nepravdom, kad se bulinguju slabiji, kad se umanjuju ljudska prava i dodatno ugrožavaju iovako već ugroženi.

Nikad ovako, kao danas, nije bilo ni potrebnije ukazivati, što uporno Tamara radi, na dubinu ponora u koji već godinama tone većina medija u Srbiji; kad se tabloidi, u orgazmičnom stanju pred svakom ljudskom tragedijom, bez griže savesti debelo ogrešuju ne samo o Kodeks već bogami i o zakone; kada se normalizuje nasilje, prostota, otvoreno obmanjivanje i zaluđivanje građana, i ostale pošasti koje se emituju s pojedinih televizija s nacionalnom pokrivenošću…
Ili, s druge strane, ukazivati na zabrinjavajuće loš materijalni položaj one časne manjine domaćih medija. Ta umetnost preživljavanja možda joj je i jedino podsećanje na studije istorije umetnosti.

Sedeti u Komisiji za žalbe Saveta za štampu za nju ne znači samo izricanje nominalnih sankcija za povredu Kodeksa, već i da je sigurna da u svom oku nema balvan koji je žulja: da u isticanju potrebe da se etičke i profesionalne norme poštuje bude dosledna, i da je spremna da to dokazuje na svom primeru.


Napustila je 2018. Nezavisno udruženje novinara Srbije, u kojem je svojevremeno bila potpredsednica, ne slažući se s odlukom da se za Medija centar, čiji je osnivač NUNS, uzme kredit od Dragana Đilasa. Drugi razlog je bila odluka matičnog udruženja da uđe u dijalog sa vlastima. Nije joj bilo pravo da je potreban dijalog s onima koji generišu većinu problema s kojim se suočavaju profesionalni novinari.

„Ne zameraj se svojima“ nije bio jedini put kad se ogrešila o nepisana novinarska pravila.

Veoma dobro Tamara zna koliko novinari, suprotno onom što od njih profesija traži za sve druge, grozničavo drže do svoje privatnosti, ličnih tajni i svega ostalog, pa je ipak ove godine odvažno izašla u javnost i otkrila da boluje od Parkinsonove bolesti.

Želela sam da budem poštena prema ljudima. Ja sam poznata po tome da sam u svojim tekstovima često lična, da se u njima vidi i emocija i stav, i činilo mi se da bi bilo nepošteno da ne kažem zašto se meni ruka trese, zašto sva drhtim. Mogla sam to da izbegnem, ali to ne bi ličilo na mene. Ja se svoje bolesti ne stidim, žao mi je što sam obolela, ali ne želim da se stidim svoje bolesti niti da krijem činjenicu da sam bolesna. Tek kada sam se, rekla bih, iz ličnih i pomalo sebičnih razloga odlučila da se autujem, shvatila sam da to može da bude jako dobro za ljude koji već boluju od te bolesti, ali i za one koji nisu svesni da je imaju, pa im je ovo došlo kao motiv da odu da vide šta se s njima dešava. Sudeći po reakcijama koje sam dobila, dosta njih je otišlo na pregled, a javio mi se i veliki broj obolelih koji su rekli da ih je moj nastup ohrabrio i da sad nekako lakše izlaze u javnost.“

Primajući nedavno u Banjaluci nagradu rekla je da „svoje zdravlje, a i svoj život naprosto daju svi koji se bore za bilo kakav princip koji se tiče slobode, ravnopravnosti, jednakosti i vladavine prava.“

„Naravno da je bilo lično. Nisam jedina koja je žrtvovala zdravlje baveći se ovim poslom i super je nama koji smo samo bolesni. Mnoge smo kolege koji nisu ni bili bolesni ispraćali sa groblja a umirali su nam bukvalno pred očima. Rekla sam nešto što je realno i tačno a to je da svi koji se bore za nešto, za neki princip, moraju da polože i prilično veliku žrtvu za to.“

Rođena je 18. aprila 1973. u Somboru. Živi sa ćerkom u Beogradu.

Denis Kolundžija (VOICE, foto: Helsinški parlament građana Banjaluke)