Pred novosadskim sudovima trenutno se nalazi 11.633 nerešenih slučajeva koji traju duže od pet godina, a taj broj je samo u Osnovnom sudu u Novom Sadu dostigao ukupno 11.600 predmeta.
Prema podacima do kojih je došao VOICE od ukupnog broja predmeta pred Osnovnim sudom, njih 54 su krivični postupci, 11.212 predmeta spada u izvršne postupke, 293 su parnični postupci, 12 radni postupci, dok je 20 predmeta pokrenuto povodom platnih naloga i devet po zamolnici.
Podaci koji su dobijeni iz Višeg suda u Novom Sadu govore o drugačijoj slici. Predmeta, koji pred ovim sudom od datuma prijema stoje duže od pet godina, ima ukupno 33, od čega 23 otpada na krivične postupke, dok je 10 parničnih.
Predsednik Advokatske komore Vojvodine Srđan Sikimić objasnio je da je razlika u broju starih predmeta između ova dva suda logična, jer je Osnovni sud prvostepeni za 80 odsto slučajeva koji pristižu u sud, a Viši je prvostepeni samo za određenu vrstu sporova. “Neuporedivo je manji priliv predmeta u Viši, nego u Osnovni sud”, kazao je Sikimić.
Prema njegovim rečima, ovako ogroman broj nerešenih sudskih predmeta predstavlja apsolutno sprečavanje ostvarivanja pravde. No, predmeti su već pred sudom, pa je prema njegovom mišljenju potrebno zapravo pronaći koji su uzroci doveli do ovog gomilanja. “Moje mišljenje je da je uzrok prvenstveno potpuno haotično i nekontrolisano sprovođenje postupka izbora sudija i zanemarivanje kvaliteta ljudi koji dolaze da obavljaju te poslove. Ovo govorim iz ličnog iskustva, jer sam i ja jedno vreme bio sudija, a u to vreme su ovakvi zaostaci bili u domenu teorije i nisu postojali”, kazao je Sikimić za VOICE i dodao da je danas u celoj Srbiji kvalitet obrade predmeta ispod potrebnog nivoa.
Savet za borbu protiv korupcije je u svom Izveštaju o stanju u pravosuđu, objavljenom u martu 2016. godine, naglasio da i broj nosilaca pravosudnih funkcija takođe veoma ozbiljno utiče na dostupnost pravde. Prema analizi koju je sproveo Savet, postoje institucije u kojima ima mali broj nosilaca, a veliki broj predmeta, kao i obrnuto, što znači da država nije obezbedila ravnomernu dostupnost pravde za svoje građane.
“Broj nosilaca pravosudnih funkcija nije utvrđen na osnovu objektivnih merila. Zbog toga imamo veoma često izjave koje dolaze iz pravosuđa da nedostaju sudije, zamenici tužilaca i da je to razlog velike neažurnosti (oko 2,9 miliona nerešenih sudskih predmeta u celoj zemlji)”, piše u izveštaju.
Navedeno je i da nikada iz pravosudnih institucija nisu dobijeni podaci da li neko u tom lancu ne radi onoliko koliko je moguće i koliko se očekuje, kao ni da li je i to razlog za enormni broj nerešenih predmeta. “Poražavajući je i podatak da je od 3.092 predviđena sudijska mesta u Srbiji upražnjeno 312, od čega u osnovnim sudovima nedostaje čak 196 sudijskih mesta”, navodi se u izveštaju.
Pokušaj unapređenja stanja – novi zakon
Za postupke zaštite prava na suđenje u razumnom roku koji su pokrenuti pre januara 2016. godine, nadležnost je uređena članovima Zakona o uređenju sudova. Međutim, taj zakon je prestao da važi u januaru ove godine, i to stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Prema podacima do kojih je došao VOICE, u Višem sudu u Novom Sadu su od maja 2014. godine do 1. januara 2016. godine primljena 144 zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. U periodu od 1. januara 2016, od kada je na snagu stupio novi zakon, pa do juna, u sud je pristiglo još njih 13.
Viši sud u Novom Sadu do sada je platio novčano obeštećenje u iznosu od 36.000 dinara po osnovu zaštite prava na razuman rok suđenja, a Osnovni sud nije bio u mogućnosti da VOICE-u dostavi odgovore na ova pitanja, jer “poslovni softver ovog suda ne može da po tim kriterijumima vrši pretragu”.
Savet za borbu protiv korupcije pozdravio je donošenje ovog zakona kao pokušaj da se suđenja učine efikasnijim, ali i istakao njegove nedostatke, kao što je ugrožavanje nezavisnosti sudija, i njihovog prava na pristup pravu i pravdi kada se raspravlja o njihovom radu. Međutim, Sikimić smatra da je dodatni problem tog zakona što je on donet više zbog “kozmetičkih poteza”, nego zbog suštinskog rešavanja problema.
“Šta je uopšte razumni rok? Pravo ne može da propiše razumni rok, već instrumente za rešavanje određene vrste sporova. To ne može da se naziva razuman rok i to je nešto što je prepisano iz evropskih direktiva. To je nova kombinacija zasnovana na mešavini anglosaksonskog i kontinetalnog prava. Razuman rok je ono što vi u životu možete da postignete u ostvarivanju prava. Ako vi treba da se sudite oko toga kome će dete da pripadne nakon razvoda, onda je svakako razuman rok, u interesu tog deteta, da se spor reši odmah i po hitnom postupku, a ne do punoletstva”, ocenio je Sikimić.
Kako je objasnio, sada je teoretski moguće da u nekom postupku bude određen okvirni rok od deset godina, jer je zakon to limitirao i sud sada u parničnom postupku utvrđuje takozvani vremenski rok za završetak predmeta. „Da li ćemo sve što se radi u deset godina tolerisati, pa ćemo imati prekoračenje razumnog roka jer smo stigli u jedanaestu godinu, a suštinski se radi o sporu koji je mogao da se reši za šest meseci. Zakoni ne oslikavaju život. Tu smo suviše predani udvaranju tome što nam se nudi ili nameće sa Zapada, a potpuno nekritički”, ocenio je Skimić.
Govoreći o Zapadu – Poglavlje 23
Srbija je započela pregovore za ulazak u Evropsku uniju u decembru 2015. godine, a pregovaračka poglavlja 23 i 24 u pregovorima o članstvu sa EU otvorena su 18. jula ove godine na međuvladinoj konferenciji u Briselu. Time je započet proces temeljne reforme pravosudnog sistema, koja će morati da odgovori na najvažnije izazove: uspostavljanje pravne države, iskorenjivanje korupcije, nezavisnost sudstva i posvećenost očuvanju i unapređenju ljudskih prava.
Jedan od prioriteta koji se navodi u Akcionom planu za pregovaračko poglavlje 23 je svakako smanjenje broja starih predmeta. Kako stoji u Akcionom planu, Vrhovni kasacioni sud je u decembru 2013. godine doneo Jedinstveni program rešavanja starih predmeta u Srbiji kojim je predviđeno postepeno smanjenje njihovog broja u petogodišnjem periodu, odnosno za 80 odsto do 2018. godine.
Direktor YUCOM-a Milan Antonijević rekao je za VOICE da se građani najčešće žale na dužinu postupaka, a da Akcioni plan za poglavlje 23 daje konkretne mere kako će se doći do smanjenja njihovog broja, ali i dužine trajanja. On govori o planovima, a oslanja se i na strategiju reforme pravosuđa koja je pre tri godine dala jasnu ocenu o potrebi smanjenja broja predmeta u narednih nekoliko godina.
“Oduglovačenje je ranije bilo moguće zbog loših procesnih zakona, jer ste mogli kao stranka ili kao advokat odugovlačiti predmet, a da ne snosite nikakve posledice, što je sada donekle izmenjeno. Takođe, česte izmene sudećih veća je nešto što često viđamo u praksi. Znači, u nekim predmetima koji su politički osetljivi, izmeni se sastav sudećeg veća i onda ceo postupak mora da krene od početka. To su neki od razloga zbog kojih smo ranije imali zastrelost i sve te probleme sa kojima se součava pravosuđe. Međutim, to će se u pristupnim procesima sada početi meriti i postojaće jasni pokazatelji. Takođe, postojaće i konkretni slučajevi na kojima će se meriti efikasnost pravosuđa. U suđenjima za ratne zločine država će morati da napravi listu prioritetnih slučajeva, na kojima će se pokazivati napredak. Slično će biti rađeno i za druge oblasti, kao što je borba protiv korupcije, gde će se morati pokazati da postoji efikasan mehanizam za to da suđenja počnu, traju kratko, da kazna bude adekvatna i da čak i kaznena politika bude uravnotežena u celoj državi”, ispričao je Antonijević.
Sa druge strane, Sikimić je skeptičan i u pogledu rezultata koje bi trebalo da donese pregovaračka pozicija. “Dakle, ako mi Ustav nismo promenili, onda je pitanje šta mi možemo menjati u okviru sudske vlasti bez promene Ustava. Možemo postizati neke preraspodele, ali suštinski ne možemo ništa jer Ustav to ne dozvoljava. Ako hoćemo da menjamo sudsku vlast, moramo promeniti i Ustav”, ocenio je Sikimić.
Prema njegovom mišljenju, drugo pitanje je sastav stručnih timova koji učestvuju u pregovorima. “Skeptičan sam prema dobrom rezultatu te pregovaračke pozicije. Postoji jedan podatak koji je za nas u advokaturi veoma značajan, a to je da u okviru tog pregovaračkog tima, koji broji oko 2.000 ljudi, ne postoji nijedan advokat. Poglavlje 23 se u svojim delovima dotiče i advokature, pa moram da budem kritičan i kažem da ne verujem da će neko advokaturu uređivati bolje nego sami advokati”, dodao je on.
Domaći zakoni i program Vrhovnog kasacionog suda
Savet za borbu protiv korupcije je u svom izveštaju ocenio da Srbija ima “veoma loše zakone” koji se teško primenjuju i često menjaju. Analiza seta pravosudnih i procesnih zakona je pokazala da je u toku pet godina Zakon o javnom tužilaštvu menjan deset puta, Zakon o sudijama 12, Zakon o uređenju sudova osam puta, Zakon o pravosudnoj akademiji dva puta, Zakon o Visokom savetu sudstva i Zakon o Državnom veću tužilaca tri puta, Zakon o izvršenju i obezbeđenju četiri, Zakon o parničnom postupku tri, dok je Zakon o krivičnom postupku imao pet izmena.
“Česte izmene osnovnih, krovnih zakona, jasno upućuju da su na zakonima radili nedovoljno stručni ili neiskusni ljudi, koji ne znaju da usklade zakone sa životom. Savet je uočio da se često osnivaju ad hoc komisije za izradu nacrta zakona sastavljene od osoba koje nisu stručne za određenu oblast. Rezultat takvog načina donošenja zakona su nejasni, neprecizni, nepotpuni, neustavni zakoni, koji su suprotni drugim sistemskim zakonima”, piše u izveštaju.
Tako je donet i Program Vrhovnog kasacionog suda o rešavanju starih predmeta, za koji je savet ocenio da je već dao određene rezultate kod smanjenja. Srđan Sikimić, međutim, kaže da takve ad hoc mere stvaraju veštačku situaciju.
„Program rešavanja je između ostalog obuhvatao i izmenu cenzusa za podnošenje revizije, pa je Vrhovni kasacioni sud na veštački način postigao ažurnost, tako što je iznos cenzusa za ulaganje vandrednog pravnog leka revizije podigao na 100.000 evra. Zamislite vi koliko u građanskim parnicama danas u Srbiji ima sporova sa 100.000 evra. Nema, jer vrlo mali krug uopšte i ima toliko novca. Na taj način je postignuta veštačka ažurnost Vrhovnog kasacionog suda, jer predmeti uopšte više ne dolaze do njih zbog vrednosti, a ne zbog pogrešne primene prava. Dakle to su mere koje su više motivisane političkim stavovima, i pokušajima neke garniture da se dodvori izvršnoj vlasti. To je kao kada bi premeštali gomilu predmeta sa desne strane stola na levu”, kazao je Sikimić.
Milan Antonijević dodaje da u toku pregovora u sklopu Poglavlja 23 nema još mnogo zakona koji bi trebalo da se menjaju u domaćem zakonodavstvu. Akcenat se sada mora staviti na vrednovanje rada i sudija i tužilaca i svih ostalih koji učestvuju u postupku, kao i na pronalaženje uzroka situacije. “Zakoni su u većoj meri usklađeni, a sada je pitanje primene, volje i kontrole, kao i efikasnog rada Visokog saveta sudstva, Državnog veća tužilaca i potpunog izlaska politike iz ova dva tela. Politika mora da shvati da je njen interes da izađe iz ove oblasti i pravosuđa, jer to neće biti dobro ocenjeno ni od strane EU ni od građana, koji sigurno ne vole politički pritisak na sud”, dodao je Antonijević.
Ljudska prava trpe zbog nerešenih slučajeva
Antonijević je objasnio da veliki broj predmeta nepovoljno utiče i na stanje ljudskih prava u Srbiji, jer predmeti iz ove oblasti pred sudovima takođe predugo traju. “To su predmeti koji se tiču veoma ozbiljnih stvari, kao što su nasilje u porodici, zločini iz mržnje, diskriminacija… To su sve slučajevi u kojima morate završiti pred sudom i voditi sudski postupak, a ne možete dobiti adekvatnu presudu u kratkom roku. Ono što je dobro je da će težište u Akcionom planu za poglavlje 23 u pristupanju EU biti stavljeno i na prava oštećenih, odnosno žrtve, koji su do sada bili nekako zapostavljeni u celom postupku”, kazao je Antonijević.
Maja Leđenac (VOICE)
