"To je proces koji u Srbiji traje od kraja 80-ih, pa sve do danas"
Rehabilitacija ratnih zločinaca, bar ona „javna“, u Srbiji traje od 90-ih godina prošlog veka. U međuvremenu, pojavili su se neki novi ratni zločinci, ali i zakon kojim ta „javna“ rehabilitacija dobija i svoje pravne, sistemski priznate okvire. I zaista, u godinama koje slede, na papiru nevini postaju i, recimo, Draža Mihajlović i Nikola Kalabić. Novi Sad, kao Evropska prestonica kulture, danas spomenično rehabilituje one koji su ovaj grad pre 80 godina zavili u crno. Ipak, prihvaćena ili sistemski regulisana, rehabilitacija nije ilegalna. De jure, ilegalan je fašizam, ali samo na papiru, jer u praksi oni koji zastupaju ovu idelogiju žive sasvim slobodnim životom. U to se može uveriti svaki posetilac Prestonice kulture ako prošeta ulicama grada i pogleda fasade.
Prolazeći kroz Fruškogorsku ulicu na Limanu, grafit „sprski heroj Ratko Mladić“ često gleda novosadski advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine Vladimir Beljanski. U intervjuu za VOICE kaže da je to „nažalost realnost u kojoj živimo“. Na pitanje kakva je to realnost u kojo živimo kada se duž Dunava, na onom poslednjem Limanu podiže spomenik „nevinim žrtvama“ a na kojem treba da budu ispisana i imena osuđenih ratnih zločinaca koji su počinili Raciju 1942. godine, Beljanski odgovara da je to još jedan „pogrešan korak relativizacije događaja u Drugom svetskom ratu“.
„Taj spomenik se zove ‘Spomenik nevinim žrtvama 1944/45’. Pitanje je zbog čega je ograničeno to vreme na 1944. i 1945. godinu, s obzirom na to da su nevine žrtve postojale i ranije. To je za mene jedna nesrećna formulacija i pitanje je koja je prava želja koja stoji iza te ideje. Ako pričamo o tome da li nevinim žrtvama treba podići spomenik, naravno da treba. Ali, ako među tim žrtvama obuhvatite i one koji nisu žrtve već zločinci ili one koji su na određeni način podržavali najgore zločine, onda zapravo podmećete kukavičje jaje tamo gde se to ne sme dozvoliti. Ja bih voleo da je u pitanju jedna nesmotrenost i da to možemo da pripišemo nekoj vrsti neopreznosti“, kaže Beljanski.
Da li je u pitanju nesmotrenost, s obzirom da aktivisti i građani koji se bore protiv izgradnje spomenika od početka ističu nepravilnosti, dok sa druge strane, gradske vlasti nisu odlučile da bar revidiraju spisak imena koja treba da se nađu na spomeniku?
Činjenica je da je tako. Očigledno je da nisu odlučili da povuku odluku o tom spomeniku, ali da li će biti nekih izmena u pogledu imena koja se tamo spominju… Najsrećnije bi bilo kada bi se potpuno izbrisale godine i potpuno izbrisala imena. Ne sme se jednostavno izjednačiti neko ko je u zločinama učestvovao sa onima koji su od zločina stradali. Bojim se da je to još jedan pogrešan korak relativizacije samih događaja u Drugom svetskom ratu. To je praktično potiranje između fašističkih ideja koje su poražene i koje su obeležile ideologiju Drugog svetskog rata sa jedne strane, i antifiašističkih ideja sa druge, koje su preovladade i kojima bismo trebali da se ponosimo. A to je proces koji u Srbiji traje od kraja 80-ih pa sve do danas.
Da li je onda ovo i relativizacija pravne države, s obzirom da mi dižemo spomenik ljudima koji su pravosnažno osuđeni pred sprskim, odnosno jugoslovenskim sudovima?
Kod nas postoje propisi koji delimični regulišu tu oblast. Postoje i krivična dela koja se odnose na povredu ravnopravnosti. Pa kroz tu povredu ravnopravnosti, a to je član 128. Krivičnog zakonika, se zapravo upućuje na Ustav i na ogračničavanje prava koja su garantovana građanima Ustavom. Ustav ističe pravo na dostajanstvo ličnosti. To je s jedne strane možda filozofska rasprava ali svakako i pravna tema kojom bi trebalo neko da se bavi. Da li podizanje spomenika predstavlja poniženje žrtava Drugog svetskog rata? To se može shvatiti na način da se taj spomenik podiže, između ostalih, i onima koji su zločine vršili. Tako da svi ovi propisi o kojima sam govorio zajedno treba da se posmatraju. Međutim, nažalost kod nas se pravosuđe po pravilu ne bavi takvim stvarima, osim ako ne dobije politički signal da je to nešto što je za društvo neprihvatljivo. Kad kažem za društvo mislim na političke elite, odnosno na vlast. To je situacija u kojoj se nalazimo.
Da li to zapravo znači da je podizanje spomenika na novosadskom Limanu kršenje Ustava, odnosno da ima elemenata na osnovu kojih tužilaštvo može da reaguje protiv Gradske uprave?
Rekao bih da ima elemenata da se razmisli o tome da li su povređena određena ustavna prava ljudi kojima je povređeno dostojanstvo na taj način. To je tema o kojoj treba razmišljati. Ja ne tvrdim da je potrebno pokrenuti krivični postupak protiv gradskih vlasti, već da se može razmatrati da li je došlo do povrede ustavom garantovanih prava, da li je to povezano sa izvršenjem nekih krivičnih dela i da li postoji veća grupa ljudi koji se osećaju povređenim odnosno čija su ljudskva prava ugrožena podizanjem takvog spomenika. U tom slučaju, verovatno treba preispitati odluku zbog čega se to radi, da li je to potrebno zaista uraditi baš tako, ili ima prostora za određena odstupanja, promene odluka ili nešto slično.
Neretko se u poslednje vreme antifašizam tumači kao ekstrem, dakle, ne kao otpor fašizmu kao ideologiji zla, već kao takođe ekstremistička ideologija suprotstavljena fašizmu. Da li je ta rehabilitacija ratnih zločinaca uticala na ovu pojavu, ko to podstiče i šta se time postiže na kraju?
Mislim da je tu došlo do pogrešne percpecije. Antifašistički pokreti su zapravo posledica ponovnog pojavljivanja fašističkih pokreta. Odnosno, ne bi ih ni bilo da se ovo nije dogodilo. Sve bi se svelo na neka udruženja komunista, da nemate organizacije poput Nacionalnog stroja i nekih drugih, sličnih, koje i danas postoje i koje su prikrivene pod nekim drugim imenima i sa drugim idejama, prividno. Zapravo se može raditi o neonacističkim pokretima i mislim da onda imate reakciju u vidu javljanja antifašističkih pokreta koji se potom pogrešno smatraju izjednačenim sa pokretima protiv kojih se zapravo bore. Ako vi imate fašizam kao negativnu pojavu onda ne možete reći da je antifašizam podjednako negativna pojava. Dakle, onda postoji pozitivna pojava koja je usmerena ka sprečavanju negativne pojave. I tako treba posmatrati antifašističke pokrete. Uvek se posmatraju metodi kojima se neko bori za ostvarivanje svojih ciljeva. Ukoliko se radi o dozvoljenim, legalnim metodama koje antifašistički pokreti primenjuju onda se tu ne može govoriti o ekstremnim ili ekstremističkim grupama.
Spomenuli ste neofašističku organizaciju Nacionalni stroj, čiji su pripadnici izazvali incidente na antifašističkom protestu u Novom Sadu 2007. godine. Pripadnicima ove organizacije, zbog pomenutih incidenata, sudilo se poprilično dugo. Na kraju, oni su ipak oslobođeni svih optužbi. Kakvu je poruku pravosuđe poslalo javnosti ovim primerom?
To govori dosta o našem pravosuđu. Radi se na izmeni seta zakona koji se direktno primenjuju na tužilaštva i sudove, zbog procene da pravosuđe nije dovoljno samostalno i da je podložno uticajima izvršne vlasti. Ako pričamo o ovakvim suđenjima ja bih rekao da je prvenstveno problem to što je naše pravosuđe krajnje neefikasno. A ako u ovakvim slučajevima ne dobije dodatni motiv od strane izvršne vlasti, onda će i ostati neefikasno. Hoću da kažem da tamo gde se pravosuđe potrudi da se određeni predmeti završe, to može da se postigne. Suđenja se odlažu u nedogled. Imao sam priliku da čujem strane profesore koji su se bavili analizama krivičnih propisa kad kažu: „Ako bismo birali državu u kojoj želimo da nam se sudi kao okrivljenima, to bi bila Srbija, jer bismo tu imali neograničene mogućnosti za manipulacije, zloupotrebe, odugovlačenja i da nikada ne dođe do konačne presude“. Nažalost, naše pravosuđe nije uspelo da se pokaže na visini zadatka u slučaju suđenja Nacionalnom stroju.
Zbog čega izostaje taj motiv kada je u pitanju kažnjavanje neofašista? Da li je to zbog toga što su ljudi koji se bore protiv fašizma, dakle, antifašisti, neretko i ljudi koji se bore protiv drugih anomalija u društvu?
Možemo tu povući paralelu. Ali nisam siguran da je to pravi put kojim treba ići. Nisam sklon da tvrdim da se postupak protiv Nacionalnog stroja nije završio zbog toga što neko iz izvršne vlasti nije pozvao sudiju da kaže „ej, presudi“. Međutim, prvi problem je generalna neefikasnost pravosuđa a drugo društvena klima u kojoj se ne očekuje previliki trud suda da se takvi predmeti završe. To su za mene problematični spojevi. E sad, ako posmatramo one koji su društveno aktivni i ako ih posmatramo kao protivnike aktuelnoj vlasti, onda možemo da kažemo „da“, ako je to alternativa ovima kojima treba suditi, možda je zapravo i to motiv da se ne stvara društvena klima u kojoj će neofašističke ideje biti više kritikovane i u kojoj će biti ukazano na njihovu veliku društvenu opasnost. Tu bi se mogla napraviti takva paralela.
S tim što, ipak pravim jednu ogradu od toga. Mislim, da sam ja na mestu sadašnje vlasti ne bih bio previše zabrinut zbog ovakvih pokreta aktivista. Da, oni na određeni način privlače pažnju jednog dela javnosti. Da, oni se pojavljuju na raznim mestima od Šodroša do Skupštine, ekoloških proteta…, ali ipak se radi o malom broju ljudi koji ne deluju kao da mogu da povedu za sobom neki veći pokret i da motivišu veliki broj građana. S te strane, moram da priznam da ne shvatam do kraja motive zbog čega su oni na neki način opasni trenutnoj vlasti i zbog čega bi bilo potrebno pokloniti im toliku pažnju. Svedoci smo toga da se protiv puno ljudi koji su na Šodrošu, koji su protestovali, vodi prekršajni postupak, čak i krivični, bili su privođeni, vođeni su hitni prekršajni postupci… To će biti problematično sa apsekta države, pre svega zbog toga što pravo na izražavanje mišljenja postoji, pravo na okupljanje postoji. Ja tu vidim mnogo toga što se može objasniti kao jedna vrsta represije koja je bespotrebna. Ali, tu smo gde smo. Nije ovo ni prvi put da se srećemo sa takvim aktivnostima.
Navodite da, sa jedne strane ne postoje motivi izvršne vlasti da se neki sudski postupci reše, a sa druge strane da vam nije ni poznato kada je poslednji put neko kažnjen zbog svojih profašističkih delovanja. Kakve su onda posledice ovakvog delovanja pravosuđa i kakva se na taj način poruka šalje?
Tu je stvar manje-više jasna. Kada imate određenu pojavu koja je zabranjena i negativna a ne sankcionišete je, onda ohrabrujete da se takva stvar može nastaviti. Tamo gde nema reakcije države tu su javlja problem jer dolazi do izostanka suđenja i sankcije. Na taj način se stvara uverenje da se to toleriše. Ako se nešto toleriše onda je to prećutno dozvoljeno, iako je propisima zabranjeno. To je svakako negativna društvena pojava. O tome treba razgovarati.
Da li to znači da je fašizam legalizovan u Srbiji?
Ne mislim da je legalizovan. Mislim da u mnogim državama Evrope postoji koketiranje između vlasti i nekih fašističkih ideja. Međutim, ako pogledamo isto tako se vrlo često vlast u odnosu na druge pojave u društvu ponaša tako da ih karakteriše kao fašističke pojave. Ne bih rekao da to karakteriše današnji sistem u kojem živimo. Ali uvek treba biti oprezan. I uvek takve pojave treba osuditi bez obzira sa koje strane dolaze.
Novi Sad je ove godine poneo titulu Evropske prestonice kulture. U kulturnim stanicama, muzejima, organizuju se različiti kulturni događaji. Sa druge strane, dovoljno je da prođete kroz nekoliko ulica u centru grada i vidite nemali broj fašističkih obeležja. Kakva je to prestonica kulture u kojoj ulice pozivaju na netoleranciju i opasne ideje?
Novi Sad ima problem zbog ovoga o čemu govorite. Ono što možemo svaki čas da vidimo to je veličanje ratnih zločina. Ne samo onih koji se odnose na Drugi svetski rat, nego i nekih skorijih ratnih zločina. Recimo, ono što se dogodilo u Srebrenici, a mi imamo ispisivanje imena ratnih zločinaca u gradu i to vrlo uporno. To nije slučaj samo sa Novim Sadom. Evo svedok sam toga da je moj dobar prijatelj koji živi već dugo u Kanadi a koji je razmišljao o tome da se vrati u Novi Sad nakon vrlo uspešne karijere, kada je došao i video da i dalje Šešeljeva slika visi u ogromnom formatu preko cele zgrade u centru, ocenio je da se ovde ništa nije promenilo od 92’ kada je otišao i zbog čega je otišao. A to je ono na šta smo mi navikli, dok ljudi koji dođu sa strane smatraju da to stvarno nije nornalno da se to kod nas i dalje događa. Tako da, s jedne strane imamo kulturne stanice, aktivan kulturni život, raznorazne dobre sadržaje koji su ponuđeni, a s druge strane ideje koje su neprihvatljive u modernoj Evropi kojoj želimo da pripadamo. Ako želimo da joj pripadamo? To je veliko pitanje.
A šta je trenutno izraženije u Novom Sadu, civilizacijske evropske tekovine ili te ideje koje nisu prihvatljive modernoj Evropi, odnosno koje su suprotne principima na kojima je ona utemeljena?
Ja mislim da smo mi koji ovde živimo oguglali na ove negativne stvari. Ako pričam o sebi, šta ja doživljam kao intenzivnije, svaki put kada idem kroz Fruškogorsku ulicu u Novom Sadu vidim veliki grafit „sprski heroj Ratko Mladić“, i svaki put primetim da je to neko pokušao da prekreči ali je opet neko ponovo ispisao. Nažalost, to je ono u čemu živimo.
Petar Alimpijević (VOICE, ustupljena fotografija)
