Državni organi Republike Srbije, od devedesetih godina sve do danas, pokazuju izrazitu indiferentnost prema problemima građana u Sandžaku i sa tim šta se dešavalo na tom prostoru tokom devedesetih godina, a tužni izuzetak su godišnjice zločina u Sjeverinu i Štrpcima, upozoravaju sagovornici VOICE-a. Kako navode, brojni Bošnjaci su tokom devedesetih godina bili žrtve policijske represije, preživeli torturu, a da ih država za to nije obeštetila niti je iko odgovarao.
Povodom 26. godišnjice zločina u Sjeverinu, u Fondu za humanitarno pravo (FHP) za VOICE upozoravaju da u poslednjih nekoliko godina u Srbiji vlada trend po kojim je sve manje optužnica za ratne zločine, a pogotovo onih koje bi bile rezultat istraga Tužilaštva za ratne zločine Srbije jer se čini da se ono više fokusiralo na preuzimanje predmeta od drugih tužilaštava iz zemalja regiona.
Podsetimo, 22. oktobra 1992. godine, pripadnici paravojne formacije „Osvetnici”, pod patronatom Vojske Republike Srpske, presreli su autobus na relaciji Rudo (BiH) – Priboj (Srbija) i nakon legitimisanja putnika izveli sve Bošnjake i odveli ih u pravcu Višegrada (BiH). Civili su nakon svirepog mučenja pobijeni, a pred Okružnim sudom u Beogradu 2005. godine za ovaj ratni zločin osuđena su četvorica pripadnika „Osvetnika“ – Milan Lukić. Oliver Krsmanović, Dragutin Dragićević i Đorđe Šević. U FHP-u upozoravaju i da su, uprkos deklarativnim izjavama sa najvišeg vrha vlasti, izostali stvarni napori da se tela žrtava pronađu, a pored toga što ignoriše prava porodica da saznaju istinu o sudbini njihovih bližnjih, država Srbija uporno odbija da im pruži obeštećenje za pretrpljenu bol i prizna im status članova porodica civilnih žrtava rata.
Štrpci u Apelacionom sudu
Ivana Žanić, koordinatorka pravnog tima FHP-a, za VOICE podseća da je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo optužnicu za zločin u Štrpcima protiv pet osoba još u martu 2015. godine. Optužnica je od tada dopunjavana čak devet puta, što zbog neispunjavanja formalnih uslova po Zakoniku o krivičnom postupku, što zbog toga što više od godinu dana nije bio imenovan tužilac za ratne zločine. Poslednju dopunu optužnice potvrdio je Viši sud u Beogradu 5. oktobra ove godine.
„Na tu optužnicu optuženi imaju pravo žalbe Apelacionom sudu u Beogradu. Tek kada Apelacioni sud donese odluku po toj žalbi kojom potvrđuje optužnicu, kreće krivični postupak. Inače, ta istraga je posledica regionalne saradnje između srpskog tužilaštva i tužilaštva u Bosni i Hercegovini, a u isto vreme je izvršeno hapšenje pet osoba u Srbiji i 10 osoba u BiH“, navodi Ivana Žanić.
Inače, za zločin u Štrpcima pred domaćim sudom osuđen je samo jedan pripadnik „Višegradske brigade“, Nebojša Ranisavljević, koga je Viši sud u Bijelom Polju osudio na 15 godina zatvora. Mićo Jovićević, takođe pripadnik Višegradske brigade VRS, postigao je sporazum sa Tužilaštvom BiH 2016. godine i osuđen je na pet godina zatvora.
Obeštećenje krenulo, pa stalo
Jedan od velikih problema jeste obeštećenje onih koji su tokom ratnih dejstava s početka devedesetih u Sandžaku izgubili svoju imovinu, upozorava za VOICE Ekrem Hadžić iz Udruženja za zaštitu prava proteranih i raseljenih iz opštine Priboj. Podseća da je u periodu od 1992. do 1999. godine na teritoriji opštine Priboj, u selima koja gravitiraju ka Bosni i Hercegovini, oko 250 porodica bošnjačke nacionalnosti proterano, njihova imovina uništena, a 40 kuća zapaljeno. Tek nakon 2003. godine kreću prvi pomaci u pravcu obeštećenja, zahvaljujući Programu za povratak izbeglih i raseljenih Bošnjaka iz opštine Priboj, iza kojeg je stala Vlada Republike Srbije.
„Opština Priboj je 2010. godine organizovala komisiju od tri člana koja je izašla na teren i popisala u kakvom su stanju oštećena domaćinstva, u kratkim crtama, nisu išli u detalje i nisu obuhvatili sve što je trebalo da bude obuhvaćeno“, kaže Hadžić dodajući da je u tom periodu, dok je za sprovođenje bio nadležan ministar bez portfelja Sulejman Ugljanin, urađen deo planiranog.
„Od toga svega, jedno 30 posto je učinjeno bez ikakvog plana, onako na ‘o-ruk’ se radilo i od tih 40 kuća napravljeno je 20 tipskih, bez građevinske dozvole, nije se vodilo računa o upotrebnoj dozvoli. Takođe, 54 porodice su obeštećene novčanim iznosima od 4.000 do 10.000 evra, što je mizerija u odnosu na bogatstvo koje su izgubili“, navodi dalje Hadžić.
Program je kasnije prekinut, a kada su pokušali da dođu do informacije o tome šta se dešava, institucije su prebacivale odgovornost jedna na drugu. Kako dodaje, Program je prebačen u Ministarstvo privrede, a nakon više meseci i urgencija, saznaju da je za njegovo sprovođenje od 2012. godine nadležan Komesarijat za izbeglice.
„Onda smo Aleksandru Vučiću, kad je bio predsednik vlade, pisali da nam odgovori šta je i kako je, da li razmišljaju da se taj problem rešava. Javio nam je neko da je to prebačeno na tadašnje Vulinovo ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. A onda nam odgovaraju Vulinovi da je to prebačeno na Komesarijat za izbeglice. Od tada pa do danas, apsolutno nikakvog pomaka nema“, kaže Hadžić. Pretpostavlja da se na pitanju obeštećenja i ispravljanju nepravdi iz devedesetih prema Bošnjacima ne radi jer vlastima to ne ide u prilog.
„Pred sudom je dokazano da je to radila naša vojska, tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i policija SR Jugoslavije. Faktički su to državni organi učinili“, upozorava Hadžić.
Ivana Žanić strahuje da bi krivični postupak za Štrpce mogao biti opterećen brojnim problemima, pre svega zbog činjenice da tužilaštvo ima problem da identifikuje ko od optuženih je sproveo koju radnju u izvršenju.
„Naime, u poslednjoj presudi koju je doneo Apelacioni sud u Beogradu, podignut je stepen dokazivanja u slučaju kada je optuženo više lica koji deluju kao grupa i u grupi čine zločine. Iz tog razloga, verujemo da može doći do problema u dokazivanju krivice svakog od optuženih“, kaže naša sagovornica.
Solidarni u prikrivanju
Mislim da je, što se tiče naših vlasti, uvek postojala razlika u tretmanu zločina koji su se desili izvan Srbije i onih koji su se dešavali na teritoriji Srbije, kaže za VOICE istoričarka Dubravka Stojanović. Nije sigurna da li je razlog tome izostanak međunarodnog pritiska, kojeg je bilo u slučaju zločina u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, ili se razlog krije u tome što bi priča o zločinima na teritoriji Srbije pokrenula brojna pitanja, poput onog da li je Srbija bila u ratu.
„Kada se kaže rat, iz nekog razloga se uglavnom misli na bombardovanje. Tako da su sve vlasti u stvari, na žalost i one posle 2000. godine, uspele da eutanaziraju društvo koje nikada nije postavljalo pitanje šta se ovde zapravo dešavalo. Tako da ni Vojvodina, ni Sandžak, ni Kosovo pre 1998. godine nisu nikada bila pitanja“, ističe Dubravka Stojanović. S druge strane, upozorava, intenzivno se radi na izgradnji narativa o Srbima žrtvama, zbog čega se naglasak baca na Oluju i NATO bombardovanje.
„Svake godine se ti datumi sve više obeležavaju, sa sve patetičnijim govorima. Gde se, naravno, ne postavlja pitanje zašto je do tih događaja došlo, šta je bilo pre Oluje i pre bombardovanja. Tog dela nema, samo ima ove posledice, ali se sada od toga, po mom mišljenu, pravi veliki kult žrtve, u koji se ni na koji način ne uklapaju srpski zločini, pa ni ono o čemu se do sada govorilo. Dakle, o Sandžaku se nije ni govorilo, ranije se možda malo više govorilo o Srebrenici i nekim drugim događajima, tu i tamo se nešto pominjalo. Ali sada toga ima sve manje, a sve više izranjaju ovi događaji u kojima su Srbi bili žrtve“, navodi Dubravka Stojanović i ocenjuje da je reč o narativu koji odgovara svima.
„To je nešto što odgovara i svim vlastima i svim bezbednosnim strukturama, u krajnjoj liniji i društvu koje je u svemu tom učestvovalo, pa se onda ništa od toga ne pominje“, ističe ona.
Zataškavanje odgovornosti
U slučajevima Sjeverin, Štrpci, ali i brojnim drugim za koje nisu ni podignute optužnice, najviše zabrinjava ignorantski odnos svih državnih organa prema onome što se dešavalo u tim slučajevima zločina i kršenja ljudskih prava građana, kaže za VOICE Semiha Kačar iz Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Ističe da je krvavi raspad jugoslovenske države ostavio duboke tragove u regionu Sandžaka, gde su se osetile velike posledice ratova, posebno onih u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.
„Brojni događaji, ubistva pljačke, iseljavanja, takozvani informativni razgovori, policijski pretresi, brutalne policijske torture i slično, ostavili su duboke traume u svesti pojedinaca, ali i zajednice u celini. Bošnjačka zajednica je platila veoma visoku cenu tog ratnog mira u Sandžaku. Ono što nas posebno pogađa, bez obzira na događaje, jeste što nakon oktobra 2000. skoro niko nije odgovarao za sve ono čemu su Bošnjaci bili izloženi. Sve ono što se desilo je bukvalno prepušteno zaboravu i ćutnji“, kaže Semiha Kačar. Činjenica da je policijska tortura širila opštu psihozu straha i osećaj pravne nezaštićenosti, a da su svi pokušaji zaštite prava oštećenih lica ostali neuspešni, navodi ona, samo pojačava strepnje da se sve to može ponoviti.
„Ovakav odnos vlasti prema zločinima otežava raskid sa režimom koji je primenjivao represiju i torturu. Imamo ogromno nepoverenje u institucije sistema, institucije ostaju bez legitimiteta. Građani nemaju poverenja da će institucije funkcionisati nepristrasno“, upozorava naša sagovornica podsećajući na brojne pokušaje minimiziranja uloge države u zločinima počinjenim u Sandžaku, prebacivanjem odgovornosti na paravojne jedinice.
„Što se tiče porodica žrtava i u Sjeverinu i u Štrpcima, one i dalje tragaju za pravdom. Mi imamo zakon koji ne vidi ljude, gde se ne priznaje status članova porodica otetih i ubijenih. Zaista je nedopustivo tumačenje i opravdanje da građani koji su poginuli na tuđoj teritoriji ne mogu dobiti status civilnih žrtava rata. To je nedopustivo jer se, pre svega, radi o građanima ove države, o građanima Srbije. Pa i da su na Aljasci stradali, država mora da se bavi zaštitom prava svojih građana. Bukvalno se ponaša kao da su to ničiji ljudi“, upozorava Semiha Kačar.
U FHP-u navode da protok vremena otežava ispravljanje nepravde jer umiru i počinioci, i žrtve, i svedoci, što 25 godina nakon zločina znatno otežava dokazivanje nečije odgovornosti.
Diskriminatorski zakon
S obzirom na to da su za torturu u Sandžaku bili odgovorni organi Republike Srbije, odnosno pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, Fond za humanitarno pravo je pokušao da pokrene parnične postupke za naknadu štete Bošnjacima koji su bili žrtve torture, ali je nekoliko desetina tužbenih zahteva odbijeno uz obrazloženje da je nastupila zastarelost.
„Mi tvrdimo da je to zločin protiv čovečnosti, jer to jeste bilo sistematsko i široko rasprostranjeno nasilje nad Bošnjacima. Naš glavni argumet je bio da ti ljudi u svakom trenutku mogu da zahtevaju naknadu štete jer zločin protiv čovečnosti, kao i genocid i ratni zločini, ne zastarevaju. Međutim, sud u Srbiji nije bio tog stanovišta, smatrao je da je pravo na podnešenje tužbe zastarelo i da ti ljudi nemaju pravo na naknadu štete“, kaže Ivana Žanić. Tim povodom podnete su predstavke Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, ali još uvek se čeka ishod tih postupaka, dodaje ona. Bez uspeha je prošla i inicijativa da se žrtvama obezbedi status civilne žrtve rata, kaže Ivana Žanić, i precizira da zakon postavlja vrlo visoke kriterijume za dobijanje tog statusa – mora da postoji vidljivo telesno oštećenje od najmanje 50 odsto, ta povreda mora da bude naneta od strane neprijatelja, za vreme rata ili ratnog stanja, te da je pretrpljena na teritoriji Republike Srbije.
„Kod žrtava iz Sjeverina smo imali određeni uspeh. Podneli smo predloge za sticanje statusa civilne žrtve rata i neki ljudi su zaista ostvarili to pravo. Međutim, 2012. godine Ministarstvo za rad izvršilo je reviziju tih slučajeva i svi su izgubili taj status“, objašnjava Ivana Žanić. Precizira da je zakon smešten u domen socijalne zaštite, što nikako ne sme da bude, već mora da se premesti u domen ljudskih prava.
„Taj zakon diskriminiše velike grupacije žrtava. Ne samo žrtve torture u Sandžaku, nego i žrtve silovanja koje ne mogu da dobiju status civilne žrtve rate jer silovanje u najvećem broju slučajeva ne ostavlja telesne, već prihološke tragove poput posttraumatskog stresnog poremećaja. Takođe, članovi porodica nestalih osoba ne mogu da ostvare bilo kakav status dok nestalog ne proglase za umrlo lice“, navodi ona.
Tužilaštvo bez odgovora
VOICE je Tužilaštvu za ratne zločine prosledio nekoliko pitanja u vezi sa zločinima u Sandžaku, između ostalog koliko istraga o tim zločinima je u toku, kada očekuju početak suđenja za Štrpce, zbog čega se broj predmeta za ratne zločine smanjuje iz godine u godinu, te da li Tužilaštvo raspolaže dovoljnim kapacitetima da se uhvati u koštac s nerešenim zločinima. Ostali smo bez odgovora.
Dubravka Stojanović upozorava da je ogromna većina žrtava svih ratova ostala uskraćena za pravdu, ali podseća da je jugoslovenski rat bio jedinstven, pošto se dešavao u periodu mira i pred kamerama celog sveta.
„Napravljeno je suđenje kakvo nikada ranije nije napravljeno i zločini su dokazani na način na koji nikada ranije nisu ni istraženi ni dokazani. Posebno Srebrenica, ali i drugi zločini. I plus se sve to nalazi na internetu. Znači, imamo urađeno mnogo više nego za bilo koje žrtve ranije, a glavno pitanje je zašto to što mi znamo nije ostavilo nikakve posledice? Imamo najveće moguće znanje u najkraćem mogućem vremenu, ali to niko nije želeo ni da čuje ni da zna“, ističe Dubravka Stojanović.
Uz žal što se Haški tribunal nije bavio zločinima u Sandžaku, Semiha Kačar ističe da bi daleko ozbiljnija poruka bila poslata da su se domaći sudovi bavili tim dešavanjima.
„To bi bilo mnogo značajnije za pravdu, za suočavanje sa prošlošću i osudu svih zločina i izgradnju demokratske političke zajednice. Za oblikovanje delotvorne demokratije potrebno je delotvorno suočavanje sa prošlošću“, ukazuje Semiha Kačar.
Dubravka Stojanović kaže da je sada sve na novim generacijama koje bi trebalo da pokrenu ta pitanja kroz umetničke i naučne projekte, te različite inicijative.
Dalibor Stupar (VOICE)
