Savremeni pisci zemalja u regionu, sem nekolicine najčitanijih, gotovo da su osuđeni na sopstveno dvorište, odnosno na čitalačku publiku svoje matične države, pošto im brojni problemi otežavaju put do čitalaca s one strane ograde. Sagovornici VOICE-a ukazuju da knjige nisu roba poput hrane ili mobilne telefonije, te za njih, čini se, još dugo neće važiti uslovi koji se primenjuju u ekonomiji, uprkos tome što je profit jedan od pokretača izdavaštva. Dodaju da je deo problema taj što svaka od država regiona pokušava da zaštiti svoj “kulturni prostor”, iako na Balkanu neprožimajuća kultura ne postoji.
Podsetimo, 1. jula na snagu je stupio sporazum o sniženju cena rominga između država regiona, koji su proletos potpisali resorni ministri Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije, Albanije i Kosova. Sporazum podrazumeva postepeno snižavanje cena usluga rominga do njegovog potpunog ukidanja 2021. godine. Takođe, već 12-13 godina zemlje regiona potpisnice su Sporazuma o slobodnoj trgovini CEFTA, koji podrazumeva bescarinski promet roba, te zajednički lakši prodor na treća tržišta.
Ako se gleda iz ugla profita, nejasno je kako bilo kog izdavača ne motiviše proširenje na tržište od oko 14 miliona potencijalnih čitalaca (Srbija, Hrvatska BiH i Crna Gora). I moblini operateri se vode profitom, ranijih godina su zarađivali basnoslovne cifre na romingu, pa su ipak smanjili cene uz tendenciju ukidanja istog. Ispada da je privredno povezivanje prostora nekadašnje zajedničke države poželjno, a kulturno nepoželjno? Sagovornici VOICE-a ne mogu da se slože je li problem u tome što su knjige potencijalno opasne ili što izdavači ljubomorno čuvaju svoj zabran.
Različita pravila tržišta
Suvlasnik izdavačke kuće “Partizanska knjiga” Vladimir Arsenić za VOICE ističe da svaka od zemalja bivše Jugoslavije ima svoje tržište knjiga, sa različitim pravilima zaštite sopstvenih izdavača. Takođe, dodaje, cene knjiga su u Hrvatskoj su najviše, slede Crna Gora i BiH, a na kraju je Srbija sa najjeftinijim knjigama.
– Ukoliko bi knjige iz Srbije ušle u Hrvatsku, one bi oborile cene hrvatskih knjiga, a onda bi stradali hrvatski izdavači. Isto bi se to dogodilo u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori. Na kraju krajeva, određeni evropski izdavači ulaze sa svojim knjigama u Srbiju i obaraju cene i tu sad ima nekakvih problema – navodi Arsenić.
On smatra da sistem ne postoji, odnosno da je “sistematski uništen” na štetu čitalaca, pisaca, pa čak i izdavača i podseća da su, nakon nestanka velikih izdavačkih kuća iz doba SFRJ, nove nastajale orijentišući se isključivo na lokalna tržišta.
– One su u tim lokalnim uslovima počele da ostvaruju određene vrste profita, interesa, naučile se poslovanju u tom manjem krugu, i sada je komplikovano, s obzirom na različite carinske poteškoće i različite kulturne blokade, preći sa jedne vrste poslovanja na drugu – kaže Arsenić.
Dodaje da zato ne vidi mogućnost kvalitativnog pomaka u nekoj bliskoj budućnosti.
– Ono što mogu da kažem je da postoje određene pogodnosti za izdavače u svakoj od ovih zemalja, svako ima neke svoje pogodnosti koje želi da sačuva i na taj način da zadrži sopstveno poslovanje – rekao je Arsenić.
Sa druge strane, pisac Bojan Krivokapić za VOICE ističe da je najveći problem ideološke prirode pošto se od umetnosti očekuje da se snađe u ringu u kojem vlada tržišna logika, zbog čega je glavna mantra ona o „slobodnom tržištu“.
– Ne postoji slobodno tržište, jer u tu trku ne kreću svi sa istih pozicija. Dakle, razmislimo o pozicijama, kakve su i šta na njih utiče. Problem je što se od umetnosti očekuje da bude konkurentna, a umetnici produktivni…
Književnost, kao ni druge umetnosti, nije pošteđena
kapitalističkog žrvnja iz kojeg živi izađu samo najjači, čitaj najbogatiji – navodi Krivokapić.
Ipak, kaže, ne može se dostupnost i izdavaštvo knjiga porediti s dostupnošću Plazme ili Bajadera, kao ni mobilnom telefonijom, iako iza svega toga stoji profit.
– Što se tiče koprodukcije, ona postoji i u književnom polju, ali stvar nije tako jednostavna. Prvo, postoje četiri države u kojima se govore jezici s kojih međusobno ne treba prevod. Ali to su četiri države, i one se po mnogo čemu razlikuju. Na primer, potpore koje Hrvatska daje autorima i izdavačima, otkup na koji ti izdavači računaju – sve je to drugačije od, na primer, Srbije. Bosna i Hercegovina ima problem entitetske prirode. Crna Gora je tu možda u najbezbolnijoj situaciji, ali je najmanja. Dakle, koloplet okolnosti koje utiču na aktuelno stanje – ističe naš sagovornik.
Gerila i mišići
I zaista, moguće je pronaći pojedine knjige pisaca koji imaju izdanja u svim ili većini zemalja regiona. Po pravilu, tu je reč o onim najpoznatijim, dok čitalac knjige drugih savremenih pisaca može nabaviti jedino ako se zatekne u njihovoj matičnoj zemlji, ako ima poznanike u tim zemljama da mu ih pošalju ili zahvaljujući “dobrim ljudima” koji žele da probiju barijere i dovode, često na mišiće i o svom trošku, pisce koji onda na licu mesta prodaju nekoliko primeraka svog novog dela.
Slađana Ljubičić iz “Inicijative Cracker” ukazuje za VOICE da je njena volonterska misija da savremenu regionalnu književnost učini dostupnom široj publici. Priznaje da je reč o zahtevnom poslu jer je neophodno ljudima knjige “poturati” kako bi se došlo do toga da se neko zainteresuje i odluči za njihovo izdavanje.
– To je mukotrpan proces, koji ne mora dobro da se završi, da bi na pet ili šest godina bila izdata knjiga koja već sa druge strane, u toj drugoj zemlji, postoji 12 ili 20 godina. To vam je primer sa Dževadom Krahasanom i njegovim knjigama – do sada je “Bulevar books” izdao četiri, a taj čovek piše decenijama i predaje kojekuda i nagrađivan je… Bilo je prosto nemoguće da ga čitalačka publika odavde ne upozna samo je pitanje zašto, dok “Bulevar books” nije došao do nekih njegovih knjiga i odlučio da ih izda, to niko nije uradio ranije – rekla je Ljubičić.
Dva su, po njenom mišljenju, razloga za to – politika i elitni kulturni krugovi koji se međusobno štite i zbog kojih kvalitet često ostaje ispod radara.
– To je nepravda, zato je “Crackeru” cilj da svi koji su mimo radara, ne samo van Srbije, nego i naši lokalni, dobiju šansu da dođu do publike. A publika će sama proceniti da li im je takvo delo u redu ili nije, da li im je za čitanje, da li im je duši blisko. Ko sam ja ili ko je taj neko ko će da spreči taj put od autora i dela do publike – ističe ona.
Krivokapić, koji je tokom godina dao izuzetan doprinos rušenju međuregionalnih barijera dovodeći u novosadsku “Crnu kuću” (Omladinski klub CK 13) nebrojeno mnogo pisaca i omogućujući im tako direktan kontakt s čitaocima, kao i mogućnost prodaje knjiga na licu mesta, ističe da ništa nije toliki problem, koliko projektno finansiranje koje ne garantuje nikakav kontinuitet.
– Od sezone do sezone, od projektića do projektića, sa sve sitnim honorarima i očekivanjima da
pisac treba da bude pun entuzijazma i elana, da prelazi ogromne kilometraže, bude pametan i zabavan, i gotovo uvek potplaćen. Mislim da taj mit o entuzijazmu treba saseći u korenu. Hajde da počnemo da govorimo o radu, o radnicima u književnom polju, o uslovima njihovog rada…a ne o nekakvoj ogromnoj bitnosti prekograničnih književnih programa koji počivaju samo na, nadam se, uskoro prevaziđenim politikama identiteta – ističe Krivokapić.
Ko (ne)će šta da čita?
Vladimir Arsenić iz “Partizanske knjige” za VOICE podseća da je u istoriji izdavaštva SFRJ bilo mnogo prevoda koji su se ponavljali, a da i danas postoje izdavači koji samo uzmu hrvatski prevod, pa ga srbizuju ili obrnuto. Zato, na primer, postoje tri prevoda knjiga Orhana Pamuka ili slovenačkog autora Gorana Vojnovića.
– Ovde se malo čita, loše čita, a i to što se čita, bolje da se ne čita. To je ono što je veliki problem. To potencijalno tržište od 14 miliona svedeno je na nekih, možda 140.000, u nekim idealnim uslovima. Ali, 140.000 se ne prodaju ni knjige domaćih pisaca, ovih koji pišu na našem zajedničkom jeziku i to jeste veliki problem. Ljudi u Beogradu nerado kupuju hrvatski, bosanski ili crnogorski prevod, isto kao što i ljudi u Sarajevu, Zagrebu, Podgorici oklevaju da kupe srpski prevod. Pri tom, srpsko ministarstvo forsira objavljivanje knjiga na ćirilici – napominje Arsenić.
Dodaje da postoje izdanja koja su urađena u koprodukcijama, ali da se i te knjige prodaju po različitim cenama, u skladu s tržištem u svakoj od zemalja regiona.
(Ne)mešanje politike
Slađana Ljubičić podseća da je politika neodvojiva od ostalih sfera života zemalja regiona, zbog čega smatra da je umešana i u ove probleme, iako ne može sa sigurnošću da potvrdi postojanje zavere da se književnost ograniči državnim granicama.
– Znamo mi svi šta se tu dešavalo i šta je ko otprilike radio. Ali ne postoji ta neka politička volja, sa bilo koje strane, da mi u svim segmentima radimo na pomirenju. Mi ćemo jedni drugima prodavati hranu i ono gde se prepoznaje da možemo dobro da zaradimo, ali ovo s knjigama – bolje da ne talasamo, oni pišu svašta, jedni su nepodobni ovamo, drugi su nepodobni tamo. To je suludo u eri interneta – navodi ona uz opasku da kontra rade baš oni koji su najodgovorniji za proces pomirenja.
– Što se konkrento tiče Dževada Karahasana, mogu da posmislim da je on možda nepodoban da ga čitaju čitaoci u Srbiji jer su to mahom teme koje se bave Bosnom, pogotovo u “Noćnom vijeću”, gde se bavi temom suočavanja s prošlošću – kaže ona.
Napominje da većina knjiga savremenih pisaca koje se ne mogu kupiti kod nas upravo za temu ima suočavanje s prošlošću, kojim se oni bave kroz intimne priče, poeziju ili kratku prozu.
Arsenić podseća da je vladajuća politika i ideologija u Srbiji nacional-kapitalistički orijentisana, slično drugim republikama bivše Jugoslavije, i ocenjuje da politika očigledno ima interesa da zaštiti nešto što je „naše“, iako ne postoji neprožimajuća kultura, pogotovo ne na Balkanu.
– Ti uticaji su toliko sveprožimajući, toliko dubinski, da vi to ne možete da amputirate ni gama noževima, ali neke su stvari jednostavnije, a neke komplikovanije. Imate filmadžije koje su prve počele da sarađuju, mnogo pre izdavačke ili književne scene, zato što oni ne mogu da funkcionišu sami. Oni su to shvatili, prosto su upućeni jedni na druge prirodom posla – ne postoji način da vi napravite film na prostorima bivše Jugoslavije bez učešća bosanskih, srpskih, hrvatskih, crnogorskih, što filmskih radnika, što producenata, što para… Mi još to nismo shvatili
– naveo je Arsenić.
Krivokapić se slaže s ocenom da je sve politika, ali misli da je političkim elitama književnost ispod radara, jer su svesne njenog polja emanacije.
– Književnost, sve i da hoće, ne može da uzdrma dominantne etnonacionalističke politike. One su ustoličene. Ali, ono što je kompleksniji problem jeste galopirajući neoliberalni kapitalizam koji briše sve pred sobom. Književnost je tu samo zrno peska na dnu mora – smatra on.
Hard kor volonteri
Slađana Ljubičić iz “Inicijative Cracker” za VOICE objašnjava da je aktivizam želja za promenom, gde se ide jedan korak napred, dva koraka nazad, pa onda stagnira.
Jer, “Cracker” nema budžet, ne radi za novac, ne plaća nikoga niti novac traži za ono što radi. A novac je neophodan da bi se neko doveo iz Zagreba ili nekog drugog balkanskog grada, dok se boravak rešava gerilski – spavanjem kod prijatelja i poznanika.
Borba i učenje
Krivokapić zato predlaže zajedničku, sveobuhvatnu borbu.
– Učiti, učiti i samo učiti; ne pristajati na potplaćenost; raskrinkavati mitove o radu iz entuzijazma, o volontiranju…pisati i ići dalje, zajedno, jedni s drugima. Svesni da nismo sami i da nismo jedini – kaže on, dok Vladimir Arsenić smatra da je na izdavačima da se dogovore oko prevazilaženja problema.
– Trebalo bi napraviti neku vrstu, uslovno rečeno, nekog regionalnog nadizdavačkog tela, nekog udruženja izdavača gde bi se oni svi nekako dogovorili i dogovorili neke zajedničke interese. Meni bi to bilo najjednostavnije: završimo knjigu, pošaljemo je distributerima, oni završe Hrvatsku, Srbiju, BiH i Crnu Goru, a mi sedimo u kancelariji i čekamo izveštaj o super prodaji. Ali to trenutno nije moguće. Država je kriva za to, ali krivi smo mi – napominje Arsenić.
Nije siguran, kaže, ni da će promenu doneti ulazak u EU svih zemalja Balkana, kad god da se dogodi, iako bi to podrazumevalo postojanje jedinstvenog tržišta. Dok se ne uspostavi sistem, preostaju samo međuregionalni književni festivali i aktivisti poput onih iz “Inicijative Cracker” koji će i dalje da “pune rančeve i kola knjigama”, da ih donose i međusobno razmenjuju, slabeći dodatno postojeće barijere.
Dalibor Stupar (VOICE)
