Građani ne znaju da imaju pravo na informacije, a institucije im još i odmažu u tome

11. Dec 2019 by Ekipa VOICE | Nema komentara

"Dobro je znati da zakon postoji, ali trenutno nisam u situaciji da mi tako nešto treba"

Iako je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja donet upravo zbog građana, kako bi oni i na taj način kontrolisali vlast – u praksi to nije slučaj. Iako zakon postoji od 2004. godine utisak je da su građani i dalje nedovoljno informisani o njemu, o čemu delimično svedoči i anketa koju je VOICE sproveo za potrebe ovog članka.

Šta je uređeno ovim Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja? Odnosno, da li su građani svesni da se njime sve informacije koje se se tiču javnih institucija, bilo da su nastale u njihovom radu ili u vezi sa njihovim radom, postaju “javne”, odnosno, ukoliko postoji opravdan interes javnosti da ih sazna, ovaj zakon tu mogućnost javnosti i garantuje.

Takođe, taj zakon je jedan od osnovnih antikorupcijskih zakona, jer insistira na transparentnosti rada svih institucija koje se u potpunosti ili delimično finansiraju iz budžeta. Plastično rečeno, građani ne treba da drhte u strahu perd šalterima, već upravo obrnuto: treba da razviju svest da je država njihov servis. Što naravno ne ide ni lako ni brzo, s obzirom na dugačku tradiciju autoritarnosti u društvu u Srbiji, koja je i danas dominantna. Suprotno takvoj tradiciji, u demokratskom društvu građani su ti koji su kontrolori vlasti i institucija, pogotovo onih koji raspolažu njihovim novcima.

“Znam da postoji, ali mi ne treba”

Zato se teško oteti utisku da oni kojih se ovaj zakon najviše tiče – najmanje ga koriste. Građani koje smo anketirali, a pogotovo mlađe generacije, nisu izrazili preteranu zainteresovanost niti su pokazali znanje kada je u pitanju ovaj zakon.

Dalibor (27, Šid): “Ne znam da postoji Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ni koji je rad ni koja su ovlašćenja Poverenika. Mislim da pravo na te informacije imaju nevladine organizacije, najverovatnije zbog razmene podataka između institucija, organizacija i ustanova u cilju poboljšavanja kvaliteta usluga. Nisam znao da i građani imaju pravo da se pozovu na zakon i za sada nemam ideju za šta bih mogao da ga koristim”.

Marina (24, Novi Sad): “Ne, nisam upoznata, ali pretpostavljam da se koristi radi neke vrste zaštite ili ako ništa drugo, radi raspolaganja informacijama na osnovu kojih mogu da se donose informisane odluke. Stvarno ne znam za šta se koristi. Lično mislim da bih najviše želela da znam o zdravlju ukoliko je ta sfera uopšte zastupljena. Dakle, za trenutne bolesti gripe i slično ili eventualno, ukoliko postoje indikacije da su neki lekovi štetni odnosno nelekoviti”.

Lazar (19, Beograd): “Znam da postoji ovaj zakon, ali nisam u potpunosti upoznat sa radom Poverenika. Smatram da ovaj zakon imaju pravo da koriste mediji, za pristup informacijama koje se tiču svih građana. Znam da mogu i građani, a koristio bih ga, ako bi to bilo neophodno iz bilo kog razloga. Bilo koji tip informacija koji mi treba”.

Marijana (25, Novi Sad): “Nisam upoznata ni sa zakonom ni sa radom Poverenika. Pretpostavljam da građani imaju pravo da ga koriste, pretpostavljam za neke poverljive informacije, ali nikada nisam istraživala o tome, tako da zaista ne znam. Verovatno bih iskoristila pravo na slobodan pristup informacijama, ukoliko bih imala neki problem koji bi zahtevao da se pozovem na njega”.

Lidija (31, Novi Sad): “Znam da postoji Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja, a može da se koristi kako bi se saznale informacije, na primer, o ugovorima koje država sklapa sa stranim investitorima… Dobro je znati da postoji, ali trenutno nisam u situaciji da mi tako nešto treba.”

Kako približiti Poverenika građanima

Kada je u pitanju približavanje kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti građanima – komunikacija se najčešće odvija putem izdavanja edukativnih materijala za građane, organizovanjem obuka za studente, te objava na internetu, objašnjavaju iz kancelarije Poverenika.

“Poverenik približava svoj rad građanima putem saopštenja i objava na svojoj veb prezentaciji, Tviter nalogu, kroz odgovre na predstavke i  pitanja, ali i objavljivanjem publikacija u formi priručnika, vodiča, studija, novosti, itd. Pored toga, Poverenik održava obuke u cilju približavanja svoje nadležnosti, kako u oblasti pristupa informacijama od javnog značaja, tako i zaštite podataka ličnosti. Neke od tih obuka uključuju, između ostalog, redovnu praksu studenata Pravnog fakulteta Univeziteta u Beogradu, polaznika Beogradske otvorene škole, Fakulteta političkih nauka, Fakulteta bezbednosti u okviru sporazuma o saradnji Poverenika sa ovim institucijama”.

Institucije obeshrabruju građane a naročito Vlada Srbije

Programski direktor organizacije Transparentnost Srbija Nemanja Nenadić kaže kako je u praksi lako doći do informacija na koji način građani mogu da koriste pravo na pristup informacijama, ali da postoji mnogo problema kod ostvarivanja tih prava. Jedan od njih jeste i pozivanje na tajnost podataka.

“To je jedan od legitimnih načina da se pravo na pristup informacijama ograniči. Međutim, problem je u tome što organi vlasti ne postupaju u skladu sa zakonom kada uskraćuju te podatke, jer ne vrše odmeravanje u kojoj meri se pravo mora ograničiti u demokratskom društvu, već uskraćuju ceo traženi dokument. Drugi problem jeste to što kod određivanja tajnosti informacija ne postoji efikasan nadzor. U praksi je takođe problem to što uzbunjivači ne uživaju zaštitu ako izađu u javnost sa podacima iz tajnih dokumenata, čak i kada je ta tajnost označena suprotno javnom interesu. Pomoglo bi ukoliko bi se Zakon o tajnosti podataka precizirao, naročito u vezi sa nadzorom i ukoliko bi neopravdano proglašena tajnost bila kažnjavana”, navodi Nenadić.

Prema njegovim rečima, to je jedan od načina da se građani obeshrabre da uopšte koriste svoje zakonsko pravo.

“Pogotovo kada se uzme u obzir da postupak zaštite prava traje veoma dugo i da neki organi vlasti ne daju informacije čak ni kada im to naloži Poverenik. Vlada ne obezbeđuje izvršenje tih rešenja, a ni sama ne dostavlja podatke po većini zahteva koji su njoj upućeni”, zaključuje Nenadić.

Kada je u pitanju rad Poverenika, a pogotovo kada je u pitanju pozivanje na tajnost podataka, iz Kancelarije ove institucije takođe ukazuju da rešenja Poverenika doneta u postupcima po žalbi predstavljaju jedan od mogućih pravnih osnova za opoziv tajnosti podataka, sve i da su inicijalno ispunjeni formalni i materijalni uslovi da se određeni podaci označe kao tajni, što najčešće u praksi nije slučaj. Ipak, nemogućnost faktičkog pristupa ovakvim informacijama posledica je neodgovarajućih mehanizama za izvršenje rešenja Poverenika.

„Poverenik je više puta ukazivao nadležnim organima, u godišnjim izveštajima i u medijskim saopštenjima, na nemogućnost sprovođenja izvršenja svojih rešenja putem novčanih kazni, te na obavezu vlade da primenom mera neposredne prinude obezbedi izvršenje Poverenikovih rešenja, što u praksi nije slučaj i što u velikoj meri otežava ostvarivanje prava“.

Dakle, u praksi ovaj zakon često biva ignorisan ili se institucije prosto oglušuju o njega. Ne samo da građani teško ostvaruju svoja prava, već i sama institucija Poverenika. A, kao što piše u izveštaju Poverenika za 2018. godinu, “visok procenat osnovanih žalbi građana najbolje ilustruje neadekvatan odnos organa vlasti prema ljudskim pravima”.

Aleksandra Bučko (VOICE, naslovna fotografija: N1)

Tekst je nastao u okviru projekta „Informisani građani, kontrolori lokalne vlasti“, koji NDNV realizuje u saradnji sa organizacijom CRTA

Print Friendly, PDF & Email