Građansko samoorganizovanje – iznuđena samoodbrana

16. Sep 2019 by Dalibor Stupar | Nema komentara

"Država ulaže značajne kapacitete u obračun s neposlušnim građanima"

Građansko samoorganizovanje zapravo je iznuđeni čin samoodbrane u situaciji kada je država odustala od svojih nadležnosti ili ih sprovodi s lošim učinkom po građane, dok ih istovremeno političke partije ostavljaju na cedilu zarad sopstvenih beneficija, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Kako kažu, za sada je u pitanju odbrambeni pokret, ali u skorijoj budućnosti bi, ukrupnjavanjem, moglo doći do stvaranja nečega što će imati značajnu snagu u suprotstavljanju tendenciji isključivanja građana iz odluka i nametanja projekata od kojih samo mali krug ljudi ima korist.

Proteklih meseci se u javnosti pojavio veliki broj građanskih inicijativa i neformalnih grupa, a osim u urgentnim slučajevima kada se građani odluče za organizovanje protesta ili peticije zbog nekog urbanističkog ili drugog problema, sve je više neformalno ili formalno samoorganizovanih građana u gotovo svim oblastima – od umetnosti, preko obrazovanja, aktivizma, proizvodnje hrane, sindikata, ekologije – a svima je zajedničko to što pokušavaju da se izbore za promenu sistema koji je, po njihovom mišljenju, neprijateljski nastrojen prema građanima.

Jakov Kolak

Jakov Kolak iz Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID) iz Zagreba za VOICE ukazuje da je samoorganizovanje građana logično jer je, kako kaže, država napustila svoju socijalnu ulogu, nerado je vrši i najradije bi je se rešila pod pritiskom nekih drugih interesa koji žele da te funkcije stave na tržište i zarade na njima. I u Hrvatskoj i u Srbiji, navodi Kolak, sistem se bazira na interesnim grupama koje se više bave izmišljanjem političkih poruka kojima bi mogle doći na vlast i kontrolisati sistem, umesto da se bave onim što bi po definiciji trebalo da rade – zastupanjem interesa građana.

Protiv profita kao motiva

– Logično je da se ljudi počinju braniti pošto ne postoji kontrola nad tim procesom, on divlja, sve više eskalira. Kapitalizam prodire u sve pore društva i počinje napadati zajednice, a želja za profitom je često u sukobu sa dobrobiti zajednice i radnika – kaže naš sagovornik dodajući da je i u Hrvatskoj sve više organizacija koje se suprotstavljaju štetnim projektima.

Samoodbrana je glavni razlog organizovanja građana i po mišljenju Saše Perića sa Samoorganizovanog univerziteta „Svetozar Marković“ jer je, po njegovim rečima, tranzicija pored ekonomije uništila i politički sistem. Zato građani osećaju distanciranost od formalnih institucija.

Saša Perić

– Sada se nalazimo u tom novom ciklusu, gde je vrlo direktno i konkretno ljudima ugroženo pravo na dom i pravo na vodu, na obrazovanje, zdravstvo, upravljanje svojim neposrednim uređenjem i sredinom u kojoj žive, sve neke elementarne i egzistencijonalne stvari. I jedino što imamo kao alternativu nije da pišemo pisma Vučiću i raznim ministrima, gradonačelnicima i slično, nego da pokušamo da se sami organizujemo i da se izborimo za ono što smatramo da je naše pravo – rekao je Perić.

Politika zastranila

Sociolog Srećko Mihajlović smatra da je samoorganizovanje građana nešto potpuno normalno i potrebno, jer je suprotno ustaljenoj praksi u kojoj se građani isključuju iz politike zajednice.

– Politika koja se vodi u ovoj zemlji, već decenijama je po pravilu zasnovana na ideji isključenja građana iz politike ili, ukoliko imamo neku vrstu participacije, ona je pre svega formalna i najčešće besmislena, jer ne omogućava iznošenje i interpretaciju interesa koje građani imaju i koje hoće i žele da prezentuju zajednici u kojoj žive – kaže Mihajlović za VOICE.

Međutim, on ne smatra da je samoorganizovanje iznuđeno i samoodbrana, već da je to pravi izbor do kojeg su građani samostalno došli. Na taj način, dodaje, umesto da svoje potrebe, interese i vrednosti traže u posrednicima poput političkih partija ili institucija, građani se, za sada još nedovoljno, sami angažuju na realizaciji tih ciljeva.

Srećko Mihajlović, foto: Medija centar Beograd

– Brojne političke partije koje su prisutne, manje ili više, u političkom životu ove zemlje faktički su odvojene od građana. Njihovo članstvo je fiktivno ili je podređeno nekim nepolitičkim razlozima. U slučaju partije na vlasti vezanost je posredovana nekim ličnim, privatnim interesima tih „članova“, bilo da je to zaposlenje, napredovanje u karijeri ili ostvarivanje bilo kojih drugih benefita. Stiče se utisak da je većina partija u opoziciji i jedan broj partija koje su se pridružile partiji na vlasti, u stvari, jedna grupa klubova koji vode klupsku politiku, uglavnom orijentisane na ispunjavanje svojih ličnih interesa – ističe Mihajlović.

Dodaje da opozicione partije sa istomišljenicima komuniciraju posredno, putem medija jer su digle ruke od neposrednog kontakta sa ljudima.

Omladinski centar CK13 u Novom Sadu proteklog vikenda organizovao je Festival samoorganizovanja, a kako za VOICE ukazuje Ozren Lazić iz te organizacije, manifestacija je zamišljena kao promocija vrednosti građanskog udruživanja i organizovanja u oblasti politike kulture, aktivizma i obrazovanja.

– U vremenu kada je očigledno da država nema odgovore na goruća socijalna pitanja i probleme (jer politika usmerena ka državi zapravo reprodukuje nejednako i ugroženo društvo) solidarno organizovanje i udruživanje građana postaje neophodno kako bi se zaštili osnovni interesi i potrebe građana – da se živi dostojanstveno i politički slobodno – rekao je Lazić.

Podseća da država oblasti iz svoje nadležnosti uređuje sa katastrofalnim posledicama po građane, između ostalog i zato što u politiku ne uključuje potrebe i mišljenja običnih ljudi niti računa na njih kada donosi zakone i strategije.

– Otuda nagovor na građansko samoorganizovanje, javno istupanje, neposlušnost i neslaganje sa trenutnom situacijom. Nadamo se da naš festival doprinosi tome, pa bilo to i u maloj meri – istakao je on.

Ozren Lazić

Podsetio je da CK13, kao nezavisan prostor i društveno-kulturni centar za kritičko promišljanje i delovanje, ima dugogodišnje iskustvo u oblasti aktivizma, uključujući i pomoć i saradnju sa brojnim inicijativama građana.

– Iako je naše delovanje usmereno iz samog prostora, i ljudi znaju za CK13 kao mesto koje posećuju zbog programa, prošle godine smo napravili značajniji iskorak ka sugrađanima učestvujući u inicijativi “Ne damo Livadicu!”. Inicijativa je posvećena očuvanju javne zelene površine na uglu Kisačke i Jovana Subotića i okviru nje smo utkali naše iskustvo samoorganizovanja organizujući skupove za prikupljanje potpisa za peticiju, za sazivanje zbora građana, javne programe i konferencije za medije gde smo predočavali sa kojim smo se problemima suočavali u kontaktu sa odgovornim gradskim strukturama – rekao je Lazić.

Govoreći o dometima građanskih inicijativa, Lazić napominje da svaki slučaj ima svoj unutrašnji i spoljašnji momenat koji se tiču kapaciteta nosilaca inicijative i različitih faktora okruženja poput političke klime, medijske situacije ili civilne scene. Zbog toga je, ističe, svrsishodnije misliti o taktikama delovanja nego o dometima koji zaista znaju biti skromni, između ostalog i zbog toga što država ulaže značajne kapacitete u obračun s neposlušnim građanima.

– Svako ko uspe da vrši pritisak kroz delovanje u vlastitoj specifičnoj situaciji i javno adresiranje ovog problema, može delovati motivišuće i za druge druge ljude da isto učine, a to ne odgovara nijednoj vlasti. Zato, nije cilj smeniti vlast, već stvoriti uslove za izvesnije građansko delovanje i jačanje kapaciteta civilnog društva – kaže Lazić.

“Sitna varnica izazove vatru koja može da menja svet”

Saša Perić ističe da se o dometima građanskih inicijativa ne može suditi u klasičnom kontekstu gde bi se merila brojnost publike ili doseg na društvenim mrežama.

– Ima ta poznata sintagma koja nam se već decenijama ponavlja, taj trougao obrazuj-agituj-organizuj. Obrazovanje tu jeste početna tačka i onda se kreće u sve ostalo. U tom smislu, mislim da obrazovanje jeste bitno i to što mi na našim dešavanjima ponekad imamo 10, 20,30, a nekada 100 ili 150 ljudi samo po sebi ne znači ništa. Više mislim da treba gledati kroz neke metafore kao što su seme koje se zaseje, pa je onda potrebno dosta vremena i pažnje, ali u jednom trenutku od tog semena dolaze neki plodovi. Ili varnice koja se baci, pa onda ta sitna varnica izazove vatru koja može da menja svet – istakao je Perić.

U tom smislu, kaže, potrebno je razmišljati o radikalno drugačijim konceptima organizovanja života, udruživanja i komunikacije sa drugim ljudima.

Srećko Mihajlović ističe da je najveći domet upravo sam angažman, čak iako su ciljevi daleki i teško ostvarivi.

– Spremnost ljudi da se samoorganizuju, da se angažuju, da participiraju u politici zajednice govori o tome da se ta baza za jednu participativnu politiku širi i ona će kad-tad dovesti do rezultata – navodi Mihajlović.

Naši sagovornici svesni su nužnosti ukrupnjavanja, a Perić smatra da je neophodno postojanje više zajednica povezanih međusobno u skupove, federacije, koje se na različitim nivoima podržavaju.

– Verujem da itekako postoji budućnost za samoorganizovane kolektive, da je samo potrebno biti jako oprezan da se ne upadne u isti način razmišljanja koji je dominantan u mejnstrimu, gde se uglavnom razmišlja o nekoj neposrednoj materijalnoj koristi, o uspehu, o slavi, o političkom pozicioniranju. Trebalo bi manje razmišljati o tim stvarima, a više o tome ko smo, šta radimo, gde se nalazimo, kako se povezujemo, kako gradimo svoj svet, kako pomažemo jedni drugima, koje su to aktivnosti zbog kojih osećamo sreću, šta je to što volimo, kako možemo da delimo tu ljubav – rekao je Perić.

Minimalistički koncept obrazovanja

Samoobrazovni univerzitet „Svetozar Marković“ nastao je u aprilu 2018. kao inicijativa koja je pokušala da osmisli drugačiji pristup obrazovanju i sa idejom da se jedan minimalistički koncept obrazovanja kao dijaloga, obrazovanja kao jednog grupnog procesa istražuje i da se, u stvari, eksperimentiše sa tim. Da pokušaju da pronađu način da se prevaziđe klasičan sistem u kome neko predaje a neko sluša.

– Imali smo različite teorijske uzore kao što je Paulo Freire, jedan od tvoraca pedagogije potlačenih, pedagogije oslobođenja. Onda Francisko Ferer, tvorac moderne škole u Kataloniji početkom XX veka i, možda više od svih njih, Ivana Iliča, teoretičara koji se zalagao za raškolovanje. On je u stvari tvrdio da bi idealan model obrazovanja bio stvaranje tih velikih mreža samoobrazovanja, stvaranje različitih malih grupa u kojima bi se ljudi po svojim afinitetima, po interesovanjima povezivali u različitim ambijentima i vrlo često u nekim praktičnim situacijama učili o konkretnim stvarima – kaže za VOICE Saša Perić iz SU „Svetozar Marković“.

Najavio je i novi program – Školu anarhizma, teorijskog pravca koji je, po Perićevom mišljenju, najviše zanemaren i marginalizovan.

Sa druge strane, Kolak ne odbacuje političku arenu, uz podsećanje da bavljenje politikom i javnim stvarima nije ništa prljavo samo po sebi, iako je nakon 30 godina neuspešnog višestranačja koje u suštini nije donelo pluralizam, ljudima politika kao takva ogađena. Važno je, kaže, shvatiti da politika nije isto što i politička partija koja se brine o sopstvenim džepovima.

– Nije nevažno ako neki kvart ima igralište, ako je odbranio park ili nije, ali ne vidim tu potencijal za transformaciju sistema. Ako se ostane u toj sferi, neće se promeniti mnogo. Na kraju krajeva, i Hrvatska i Srbija su deo periferije Evrope i politički procesi kod nas neće menjati neke stvari koje se događaju u centru, niti politički i ekonomski sistem protiv kojeg se ljudi indirektno bore. Oni se bore protiv te logike profita koja je utkana u kapitalizam i koja, u suštini, jede njihove zajednice – ističe Kolak.

Podseća da je zahvaljujući saradnji njegove organizacije, studenata, sindikata i brojnih predstavnika civilnog sektora 2014. godine sprečeno da u Hrvatskoj auto-putevi odu u koncesiju. Sada su udruženi protiv izmene penzionog sistema. Ali, dodaje, takva saradnja zahteva veoma mnogo rada i truda, zbog čega je idealno rešenje udruživanje u političku partiju, ali takvu kojoj fokus ne bi bio na parlamentarnom delovanju, već na onom što rade i danas.

– Nije bez veze istorija socijaldemokratskog radničkog pokreta u Nemačkoj pokazala da su najveće stvari postignute kada je osnovan snažan pokret koji je imao i svoje političko krilo, a koji je unutar sebe imao grupacije koje su se bavile različitim oblastima – kulturom, sportom, sindikalnim radom, a sve pod okriljem jedne zajedničke organizacije. To je bio model koji je bio opasniji po sistem i mnogo snažniji – ističe Kolak.

Dalibor Stupar (VOICE)

Print Friendly, PDF & Email