Novinarima u Srbiji potrebna je psihološka podrška

Dva glavna problema zbog kojih je Miki krenuo na psihoterapiju su alkoholizam i napadi besa koji nije mogao da kontroliše. Preciznije, alkoholizam i bes su kod njega bile manifestacije problema, a problemi su dobrim delom nastali na poslu, iako toga nije bio svestan. „Poenta je u tome da psihoterapija nije tableta koja instant leči, ali sam dobio objašnjenje nekih dubljih stvari koje su se manifestovale kroz alkohol i bes. Naučio sam mehanizme kako da to zaustavim i promenim mind-set i sad se, s vremena na vreme, podsećam svega toga i ne dozvoljavam starim obrascima da se vrate“, kaže Miki za Autonomiju. Odlasci kod psihologa pomogli su mu u ogromnoj meri. Odlučio se na, za naše prilike, hrabar potez jer nije video izlaz. Nekad je u svom poslu bio veoma uspešan, a bio bi to i danas da se nisu dogodile promene, koje su od njega tražile drugačiji pristup na koji on nije mogao i želeo da pristane. Miki je novinar i suočio se sa problemima koji tište mnoge njegove koleginice i kolege, ali ih nisu svesni ili nisu stekli hrabrosti da se suoče s njima. On je pristao da podeli svoje iskustvo, ne želeći da otkriva identitet. U Srbiji je, nažalost, danas mnogo novinara poput Mikija koji doživljavaju traume na poslu, ali se ne obraćaju za pomoć na pravu adresu, pa rešenje često nalaze u alkoholu. U velikoj meri novinari doživljavaju traume od urednika koji su tu samo da bi izvršavali naloge novokomponovanih vlasnika, tajkuna, političara… „Ljudi su primorani da rade u nekim redakcijama jer je to jedini način da obezbede sebi neku platu da se izdržavaju. A to i jeste neka vrsta modernog ropstva, ako ste ucenjeni i u poziciji ste da ne možete da budete objektivni i ako taj zadatak izvršite na način kako vam je urednik rekao ili zbog direktiva koje su u svakom smislu pogrešne“, smatra psiholog Marko Tomašević iz psihološkog savetovališta „Mozaik“. Prema njegovim rečima, mentalno zdravlje novinara u Srbiji nije dovoljno dobro adresirano. „To je problem i svakako postroji prostor za napredak. Stvar je tehničke prirode i samo je pitanje da li će biti više volje u kolektivima, jer stvar je rešiva. Ipak, u situaciji u kojoj su novinari danas, to zapravo nije moguće i mislim da strategije i prakse koje se tiču mentalnog zdravlja nisu izvodljive kod novinara pre nego se zadovolje njihova ljudska prava. U protivnom to bi bilo krpljenje i slanje na front, što po mom mišljenju može biti i neetički“, kaže Tomašević za Autonomiju. Tamara Filipović iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije smatra da su novinari pod velikim pritiskom, ali se on možda ne može meriti nivoom traume. „Primećujemo da su ljudi dosta uplašeni. Međutim, mali broj njih prijavljuje pritiske i napade kojima su izloženi. Našim višegodišnjim monitoringom smo utvrdili da bismo trebali da uradimo nešto da ih osnažimo da prestanu da se plaše, da prepoznaju pritiske kojima su izloženi i da o tome javno govore i prijavljuju“, kaže Filipović za Autonomiju. Prema njenim rečima, NUNS će u narednim godinama probati da uvede psihološku podršku novinarima, posebno ženama jer su one mnogo više izložene verbalnom nasilju koje je zasnovano na rodu. „Imamo već neke planove za internu radionicu, ali bismo voleli da ostvarimo saradnju i sa nekim organizacijama koje pružaju psihološku podršku jer mi za to nismo obučeni. To je jedan od servisa koji smo prepoznali kao neophodan za naše članstvo“, navodi Filipović. Urednik u redakciji BIRN Srbija Milorad Ivanović susreće se tokom svoje karijere sa traumama na poslu skoro svakodnevno. Najpre je radio kao urednik u Blicu punih 15 godina. „Na tom poslu se svakodnevno susrećeš sa tim problemima. Međutim najčešći problem predstavlja to da teme koje su direktno povezane sa traumom mahom rade najmlađi novinari – početnici. U svojoj karijeri dugoj 22 godine najviše trauma sam doživeo baš prve godine kada sam radio kao novinar beogradske rubrike. Tada sam potpuno nepripremljen izveštavao o ubistvima, smrtnim slučajevima i tragedijama“, kaže Ivanović za Autnomiju. Prema njegovim rečima, u BIRN-u je kombinacija iskusnih ljudi sa dugogodišnji karijerama i mladih novinara koji tek počinju da rade. Sa mlađim kolegama koji imaju problema na poslu Milorad često provodi vreme van redovnih obaveza kako bi ih podstakao da o svojim problemima otvoreno govore. „Kod nas je važno da veliku pažnju posvećujemo bezbednosti novinara na svakodnevnom nivou, ali je razlika u tome što su novinari i urednici izloženi onlajn napadima, što ranije nije postojalo. To je nešto na čemu treba raditi ubuduće više“, upozorava Ivanović. Bojana Trivunčić iz Centra za rehabilitaciju žrtava torture IAN smatra da je jako bitno da su novinari i sami svesni šta im se dešava i šta trebaju da urade. „Zapanjena sam koliko su novinari svesni da su izloženi vrlo često traumatskim iskustvima i koliko su svesni da reakcije koje se kod njih javljaju imaju veze sa onim što su videli. Verujte to nije često u drugim profesijama koje se bave rizičnim ili stresnim poslovima, poput lekara koji uopšte nemaju uvid koliko posao može da im bude traumatičan“, kaže Trivunčić za Autonomiju. Ona napominje da je jako važno reći da je društvo sklono da patologizira stvari i ljudima lepi dijagnoze. „Ja mislim da ljudi imaju veliki potencijal da se sami oporave od onog što vide ili čuju. Često se dešava da nakon nekih stresnih situacija imamo reakcije koje mogu da traju neko vreme, ali to ne znači i da ćemo razviti neki poremećaj. Jako je bitno reći da su takve reakcije potpuno normalne, jer reagujemo normalno na nenormalnu situaciju. To je nešto što sam iskustveno videla sa ljudima sa kojima sam radila“, navodi Trivunčić. Mozak traži mehanizme da se zaštiti Na pitanje da li su traume nastale zbog prirode profesije i u kojoj meri su na njega uticale promene u uređivačkoj politici medijske kuće u kojoj radi, Miki kratko odgovara: „Delimično“. „Kada je došlo do političkih smena osećao sam da je, ne samo meni, naneta ogromna nepravda i nisam znao da nađem izlaz, a zdrav razum nije mogao da prihvati ‘da je to tako’. Onda je usledilo smanjenje plate, ‘gubljenja vremena’ na poslu, suviše vremena za razmišljanje i očajavanje, umesto da sam to vreme potrošio na rešavanje problema“, kaže sagovornik Autonomije. Ne tvrdi da su posao i smene krivi za njegovo stanje, ali su svakako uz druge faktore uticali. „Osećaj da ne vrediš, preispituješ se, očajavaš i mozak očas posla počne da traži mehanizme da se zaštiti, a to su najčešće bili ‘lako sprovodivi’ mehanizmi, a ne oni pravi koji nude dugoročna rešenja“, kaže Miki i dodaje da se u jednom momentu upalila lampica i da je rešio da se obrati za stručnu pomoć. Ni jednog momenta nije se pokajao. Psiholog Marko Tomašević smatra da su novinari skloni alkoholizmu jer je alkoholizam u stvari, ako se gleda mentalno zdravlje, kolping mehanizam. „Tto je pokušaj da se izađe na kraj sa nečim u nedostatku drugih mehanizama. Alkohol nije prisutan samo kod novinara, već kod mnogih visokostresnih poslova. Međutim, u Srbiji se alholozima donekle smatra prihvatljivim rešenjem kao kolping mehanizam izbora u nedostatku boljih, nažalost“, navodi Tomašević. Milorad Ivanović radi kao saradnik međunarodnog Dart centar za novinarstvo i traumu za područje Srbije i po potrebi povezuje kolege sa međunarodnim stručnjacima iz oblasti psihologije. „Dart centar smatra da je čovek neka vrsta kontejnera koji se vremenom puni raznim negativnim informacijama i da bi taj kontejner povremeno trebao da se prazni tako što bi novinari međusobno pričali o svojim iskustvima i na taj način se oslobađali problema. Kolegama sa težim stanjima, kojima razgovor ne pomaže, Dart centar predlaže razgovor sa psihoterapeutima“, navodi Ivanović. Iako Dart centar sarađuje sa psiholozima širom sveta, kada je reč o Srbiji takvi sistemi još nisu razvijeni. „Mi bismo na tome zapravo hteli da radimo, da napravimo neku mrežu u kojoj bi bili novinari, urednici i psiholozi, gde bi pomagali jedni drugima. Za sada ta pomoć ne postoji“, kaže Ivanović. Bojana Trivunčić pozdravlja takvu ideju i rado bi se uključila u rad jedne takve mreže. „Jako je bitno da su novinari i sami svesni šta treba da urade da bi im se olakšao posao jer se najbolje uči iskustveno, a to se najbolje i primi. Za razliku od nas psihologa novinari su direktno izloženi traumama. Ako idete na lice mesta kada se nešto strašno desi to je još veće traumatno iskustvo od nas koji slušamo tuđe traume“, navodi Trivunčić. U NUNS-u su tokom ove godine zabeležili oko 80 pritisaka, devet fizičkih napada i oko 20 verbalnih pretnji novinarima. „Ustanovili smo kroz analizu poslednje tri godine da oko 30 odsto agresivnih izjava, pretnji i pritisaka na novinare dolazi od najviših državnih službenika i nosilaca funkcija. Najizloženiji bili su iskusni novinari koji kritički razmišljaju i prave priloge o temama od javnog interesa“, kaže Tamara Filipović. Prema njenim rečima, zabrinjavajuće je što su ljudi počeli da se navikavaju na tako nešto i novinari već kreću na posao sa predumišljajem da će biti napadnuti. „Ono što se u poslednje vreme dešava kolegama sa televizije N1, posebno nakon verbalnih napada na Miodraga Sovilja i Adama Santovca, dovelo je do tenzija zbog kojih smo sa njima gotovo na dnevnoj vezi“, dodaje. Filipović navodi da je prepoznatljiva matrica po kojoj na kraju dolazi do fizičkih napada na novinare. „Po pravilu novinar objavi istraživačku priču koja tangira nekog iz vladajuće straukture, a onda oni počnu to da poriču i omalovažavaju novinare. Tada ta spirala nasilja prelazi na obične građane koji su takvim porukama osnaženi, pa i oni počinju da prete novinarima i omalovažavaju ih. Nekada pređu granicu i upute im pretnje smrću, a nekada to kulminira i fizičkim napadima“, kaže Filipović i dodaje da nekažnjivost onih koji prete daje slobodu mnogima da napadaju novinare. Ako te „boli duša“, ideš kod psihologa Tamara Filipović smatra da bi statistika pritisaka i napada na novinare bila još poraznija, jer se za mnoge pretnje ni ne sazna pošto ih mnogi novinari ne prijavljuju. „Jednostavno, mislim da ljudi više ne veruju sistemu i da će time samo trošiti vreme. Ako uzmemo u obzir da su dva ubistva novinara još uvek u predistražnom postupku, da imamo neistražen pokušaj ubistva Dejana Anastasijevića koji za života nije doživeo pravdu, to su zaista obeshrabrujuće okolnosti da novinari počnu da prijavljuju i beleže šta im se događa. I pored toga možda bi psihološka pomoć bila nešto što bi im na ličnom nivou najviše značilo“, kaže Filipović. Miloradu Ivanoviću Dart centar je pomogao da se izbori sa problemima koje je imao, ali je kroz saradnju sa Dartom i shvatio da je dugo radio pogrešne stvari i kao novinar i kao urednik. „Kao urednik sam pokušavao da probleme novinara rešim uz pomoć humora. Govorio sam da to nije ništa ili sam im govorio kroz moje primere kako to nije toliko strašno i da je moglo biti i gore. Zapravo tokom rada sa Dartom sam shvatio da je sve to bilo pogrešno, jer sam kolegama takvim pristupom samo otežavao situaciju“, tvrdi Ivanović. Za novinare koji na poslu trpe pritiske i doživljavaju traume može se reći da imaju oboljenja koje se može klasifikovati kao profesionalno, što se u našoj medicinskoj praksi u retkim slučajevima dijagnostikuje. I pored izražene potrebe medijskih radnika, sistematski pregledi zaposlenih u medijima u Srbiji, ako ih ima, nisu obuhvaćeni i psihološkim pregledima. „U inostranstvu postoje procedure i to su normalne stvari. Kod nas to ne postoji iz nekog razloga, ali nemam odgovor na to pitanje“, kaže psiholog Marko Tomašević. Miki se sa svojim traumama izborio bez sistematskog pregleda. Na pitanje da li bi ohrabrio kolege da se obrate psihologu, ako imaju traume, odgovara da bi to zakonom propisao. „Ne da bi ih ohrabrio, nego bih zakonom propisao da svako, uz izabranog lekara, stomatologa i ginekologa, ima izabranog psihologa sa obavezom mesečnih poseta u trajanju od sat vremena, a po potrebi i češće. Jednostavno je, ako te boli grlo ideš kod lekara, ako boli zub ideš kod zubara, ako boli ‘duša’ ideš kod psihologa“, zaključuje sagovornik Autonomije. Darko Šper (Autonomija)  (Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)