Skip to main content

Mediji u Srbiji neetički i stereotipno izveštavaju o nasilju prema ženama

17. Dec 2019. Analitički članci
8 min čitanja
Oko 70 odsto medijskih objava o nasilju prema ženama imalo je neke elemente neetičkog izveštavanja pokazala je šestomesečna analiza medijskih objava koju je predstavila grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama“. Analiza medija koju je radila grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ obuhvatila je sve objave u elektronskim i štampanim medijima, kao i na internet portalima iz Ebart arhive medijskog izveštavanja na temu nasilja prema ženama u periodu od 1. januara do 30. juna 2019. godine. “Analizirale smo više od pet i po hiljada tekstova, tačno 5.549, što je zaista veliki broj. To je važno reći. Mediji se bave ovom temom, ali kvalitet ne prati kvanitet. Donekle je već opšte mesto da mediji o ovoj temi najčešće izveštavaju senzacionalistički, da se krši Kodeks novinara Srbije i da se izveštava prevashodno kada se neki slučaj nasilja ili ubistva žene već desi. Ova analiza to i potvrđuje“, kaže za Autonomiju Sanja Pavlović, aktivistkinja i novinarka Autonomnog ženskog centra.
Sanja Pavlović,  foto: N1
Polovina analiziranih objava otkrila je identitet žrtve i njene porodice, dok je 45 odsto njih senzacionalistički i stereotipno opisivalo nasilje, žrtvu i nasilnika i sadržalo detaljne opise čina nasilja ili ubistva. Takođe, već u samom naslovu 45 odsto medijskih objava ima neki od ova tri elementa neetičkog izveštavanja. „Ubio ženu, pa otišao da se istušira: Zario joj nož u grudi, ostala da leži u lokvi krvi“ (Informer); „LjUBOMORA UZROK UBISTVA: Jasnin ubica bio vredan, miran i društven čovek, iza sebe ostavio ćerku i sina i ništa nije ukazivalo da je spreman na zločin“( Kurir, 10.02.2019.); „Sahranila si trojicu, ja ću tebe! Svađali se zbog ljubomore, A ONDA JU JE ZAKLAO! Detalji ubistva u Čortanovcima“ (Espreso, 11.03.2019. ); „Novi detalji trostrukog ubistva: Alkohol i ljubomora okidač za tragediju“ ( Večernje Novosti 26.05.2019.); „Jedini cilj je ODUZETI NJOJ ŽIVOT! Ovo su RAZLOZI zbog kojih su Anđela i Violeta izbodene NOŽEM! ( Telegraf 13.10.2019. ) Ovo su samo neki od naslova, nasumično izabrani u kojima se u više segmenata krši Kodeks novinara Srbije. U čemu greše novinari i novinarke na terenu i prilikom pisanja teksta, za Autonomiju objašnjava novinarka RTS-a i članica grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ Ana Manojlović. „Pitaju pogrešne ljude, pitaju pogrešne stvari i jure za nekim detaljima koji uopšte nisu važni za celu vest. Veoma je pogrešno kada novinari pitaju mamu ili tatu ubice kakav je on bio, zašto je to uradio jer je sasvim logično da će oni da zaštite svoje dete šta god da je uradilo. Zatim je pogrešno što novinari stalno traže uzrok, npr. šta je to bilo među njima, da li ga je ona varala ili je on bio ljubomoran, pa je zato ubio… To uopšte nije važno. Nije uopšte bitno šta je ona radila, jer šta god da je radila to nije opravdanje da on nju ubije.“
AŽC- SOS telefon za žene koje su preživele nasilje 0800 100 007 ( radni dan od 10 h do 20h) Jedinstveni vojvođanski Sos telefon 0800 10 10 10 ( radni dan od 10 h do 20h ) Poziv se NE naplaćuje!
Uz nagađanje motiva zločina i osuđivanja žrtve, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra Sanja Pavlović izdvaja kao jednu od najčešćih i najvećih grešaka u medijskom izveštavanju direktno ili indirektno otkrivanje identiteta žena. „Na taj način ona se dodatno viktimizuje naročito ako živi u manjim sredinama. Živimo u društvu gde su prisutne predrasude i zato ne možemo očekivati da će okolina da je podrži. Ako ona u svom okuženju bude obeležena kao žrtva nasilja najčešće preživljava stigmatizaciju, okrivljavanje, a sve to usporava njen izlazak iz nasilja“, dodaje aktivistkinja. U medijskoj analizi grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ bilo je i tekstova u kojima se štiti identitet nasilnika, a otkriva identitet žrtve, što dosta govori o odnosu našeg društva prema nasilju i prema ženi uopšte. Kako vas žene čitaju Novinarka RTS koja se bavi izveštavanjem o nasilju i femicidu Ana Manojlović upozorava na to da neprofesionalno izveštavanje obeshrabruje žrtve koje trpe nasilje.
Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је ana-manojlovic-foto-RTS.jpg
Ana Manojlović, foto: RTS
„Kada bi novinari i novinarke samo malo više razmišljali o tome da i neke druge žrtve čitaju novine, gledaju tv i da na osnovu njihovih izveštaja razmišljaju šta će da urade dalje u svom životu, da li će da prijave nasilje i potraže pomoć ili će da se povuku i nastave da trpe, bilo bi drugačije. Ja sam ubeđenja da 99,9 odsto novinara nije maliciozno, ne radi to namerno, nego ne razmišljaju o tome kakve posledice ti tekstovi prave ili nemaju vremena da se malo više udube u problematiku“, smatra ona. Da je neophodno da novinari i novinarke uvek imaju na umu kako će se osećati žrtve kada čitaju tekst o rodno zasnovanom nasilju ističu i u Autonomnom ženskom centru. Polazeći od te teze nastalo je istraživanje „Kako vas žene čitaju“ koje je uradio AŽC i još dvanaest nevladinih organizacija o tome kako na žrtve nasilja utiču medijski tekstovi o nasilju i femicidu. Kako na njih utiču primeri dobre, a kako primeri loše prakse izveštavanja. Ispitane su 163 žene iz 13 gradova u Srbiji, objašnjava Vedrana Lacmanović jedna od autorki istraživanja. „Rezultati su između ostalog pokazali da više od 60 odsto žena oseća strah, ljutnju, bes kada pročita neprofesionalne i neetičke novinarske tekstove i kao rezultat toga žene su demotivisane da izađu iz nasilnog odnosa. Uglavnom, zato što mediji osuđuju žrtvu. Sa druge strane, kada su u pitanju primeri pozitivne prakse, žene izjavljuju da ih uglavnom takvi primeri motivišu na izlazak iz nasilja zato što osećaju podršku i ohrabrenje“, napominje ona.
Vedrana Lacmanović, foto: Medija centar Beograd
Istraživanje „Kako vas žene čitaju“ dalje pokazuje da žene ne žele da mediji traže motiv za nasilje i ubistvo u žrtvinom ponašanju, izgledu, oblačenju. Ne žele da novinari traže opravdanje za nasilnika. One samo žele objektivno i profesionalno izveštavanje.
Žrtve žele da čuju više o tome kome mogu da se obrate za pomoć ukoliko trpe nasilje, kako izgledaju kaznene politike, kako izgleda generalno zaštita od nasilja u porodici, kako izgleda sam fenomen, šta sve obuhvata nasilje, ali isto je važno da se jedan slučaj isprati od početka do kraja kako bi mogle da dobiju satisfakciju u tome da je neki nasilnik osuđen i da postoji pravda“, dodaje Vedrana Lacmanović iz AŽC-a. Odgovornost je i odbiti da se potpiše neetički tekst U medijima je ipak znatno manji procenat tekstova koji se bave fenomenom nasilja (21%) u odnosu na priče o konkretnim slučajevima nasilja (79%), pokazuje medijska analiza grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“. A odgovornost za senzacionalističko izveštavanje ne treba samo pripisati uredništvu medija, mišljenja je novinarka Ana Manojlović. „Često su krivi i novinari kojima je najlakše da ponude to. Najlakše je uzeti nekoliko fraza ‘„Zločin iz srtasti’, ‘Tragedija se desila’, ‘Ona ga izazivala, nosila miniće, on je ubio’… Ako novinar uredniku ponudi dobru stvar, ako mu ponudi nešto što niko drugi nema, urednik će rado to staviti i na naslovnu stranu. Tako da nisu krivi samo urednici ima dosta i do novinara kojima je lakše da se ne bore, kojima je lakše da iskoriste nekoliko fraza i tako napišu tekst ili snime ženu u modricama i završe svoj posao“, kaže ona.
„Novinarke protiv nasilja prema ženama“ je grupa koju čini oko trideset novinarki iz nacionalnih i lokalnih medija u Srbiji koje se organizovano, javno i glasno bore protiv nasilja prema ženama. Grupa se zalaže da se prilikom izveštavanja o nasilju prema ženama govori kao o društvenom problemu, da se ukaže na njegove uzroke, jasno osudi svaki oblik nasilja i pozovu na odgovornost počinioci i institucije nadležne za zaštitu od nasilja. Novinarke protiv nasilja nastoje da izgrade mrežu u celoj Srbiji koja će zajedničkim medijskim delovanjem doprineti borbi protiv nasilja prema ženama. Grupa je osnovana uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i Fonda B92, u okviru projekta “Integrisani odgovorna nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji II”, koji partnerski sprovode UNDP i Vlada Srbije, uz podršku Vlade Švedske.
Da odgovornost mora biti podeljena smatra i Sanja Pavlović iz NVO Autonomni ženski centar. „Znamo da postoji cenzura, znamo da postoji i autocenzura, ali apelujemo na novinarke i novinare da pokušaju da naprave neku promenu makar u svojoj redakciji time što će odbiti da potpišu tekst koji nisu oni napisali, odnosno tekst koji im je promenjen, preformulisan naslovni blok i sl.“ Zatvorena vrata institucija Problem je i u tome, smatra Ana Manojlović, što novinari nailaze na zatvorena vrata institucija. Tužilaštvo, policija, Centar za socijalni rad, ne odgovaraju na pitanja, a zatim novinari odustaju. „A zapravo je to najvažnija stvar, zapravo je to karika koju treba da pritiskaju od koje treba da traže odgovor. Tu treba da upiru prstom i kažu oni nisu uradili svoj posao. Ona je tražila pomoć, Centar za socijalni rad nije prepoznao da će biti ubijena. Ona je zvala policiju, policajci nisu uradili dobru procenu na terenu….“, objašnjava za Autonomiju novinarka RTS-a.
Zato na vrata instutucija kucaju aktivistkinje AŽC i postavljaju pitanja. Od 2010. prate medijsko izveštavanje o nasilju i femicidu i pritužbe šalju Regulatornom telu za elektronske medije i Savetu za štampu. Savet najčešće pozitivno reaguje, ali ne u svakom slučaju, kaže aktivistkinja i novinarka Sanja Pavlović. „Naše iskustvo pokazalo je da kada prihvate pritužbu, prihvate je u delu koji se odnosi na istinitost izveštavanja, ali nikada se nije desilo da prihvate delove pritužbe koji se odnose na diskriminaciju što nama jeste pokazatelj da čak i pojedini ljudi koji sede u Savetu za štampu i sami imaju neku vrstu predrasude u odnosu na fenomen nasilja, u odnosu na položaj žene i njenu ulogu u društvu“, dodaje Pavlović.
Medijska analiza grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ 50 % medijskih objava otkrile su identitet žrtve/preživele i njene porodice 46 % medijskih objava senzacionalistički i stereotipno opisuje nasilje,preživelu/žrtvu i nasilnika 45 % medijskih objava sadržalo je detaljne opise čina nasilja ili ubistva 45 % medijskih objava već u naslovu čini nešto od ove tri stvari
Kada Savet za štampu donese odluku o spornom tekstu medij u kojem je tekst izašao dužan je da objavi izvinjenje i tu odluku, ali najčešće to ne uradi. Za to ne postoji nikakva sankcija. Za sporne tekstove u elektronskim medijima nema čak ni reakcije regulatornog tela, ukazuje Sanja Pavlović. „Nikada nismo dobile pozitivan odgovor od njih. Zapravo najčešće nismo dobijale nikakav odgovor i to je dobar pokazatlje kako REM, uz sve ostalo što znamo da REM ne radi, ne radi svoj posao ni na ovu temu“. Mediji važna karika Sve sagovornice dodaju da mediji ipak jesu važna karika i saveznik kada je u pitanju prevencija nasilja i femicida. Ne bi trebalo zanemariti ni činjenicu da su mediji i dalje jedini izvor inforamacija o broju femicida u Srbiji. Statistika o broju ubijenih žena u partnerskim odnosima možda postoji, ali nije javno dostupna. Jedini javno dostupi podaci jesu oni koje objave ženske nevladine organizacije i to na osnovu medijskih izveštaja. „Mediji su ključan faktor u oblikovanju stavova javnosti o fenomenu nasilja. Zahvaljujući medijima i izveštavanju o nasilju nad ženama javnost zna o kakvom se problemu radi, o njegovim posledicama, ali takođe i o radu institucija. Izveštavanje o okončanim slučajevima nasilja i sudskim presudama, primera radi, može da ima i preventivni značaj i ohrabri žrtve da prijave nasilje.“ smatra Maja Branković Đundić , koordinatorka programa za borbu protiv nasilja nad ženama u UNDP-u.
Maja Branković Đundić, foto: Medija centar Beograd
Kako bi doprinela da se poboljša kvalitet izveštavanja o nasilju prema ženama grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama“ izradila je smernice za etičko izveštavanje o ovoj temi. Cilj smernica jeste da razreše dileme s kojima se često susreću novinarke i novinari, ali i da se izbegne ili makar umanji nivo traumatizacije žena sa iskustvom nasilja, koja nastaje kao posledica izloženosti javnosti. Smernice su osmišljene u skladu s Kodeksom novinara Srbije, koji je bio osnova za njihovu izradu.
Smernice za etičko izveštavanje o nasilju prema ženama mogu se preuzeti na linku: https://bit.ly/34aMyOS
„Smatramo da takvim izveštavanjem novinari i novinarke poštuju kodeks svoje profesije i uvažavaju dostojanstvo ličnosti o kojima pišu i, što je najvažnije, ne ugrožavaju bezbednost preživele. Odgovornim izveštavanjem pružamo podršku ženama koje su preživele nasilje da iz nasilja izađu, a društvo podstičemo na apsolutnu neprihvatljivost nasilnog ponašanja. Neadekvatnim ili stereotipnim izveštavanjem u medijima nasilje se normalizuje u javnom mnjenju.“, poručuju novinarke okupljene u grupi. Tamara Srijemac (Autonomija) (Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)