News Ticker

O logorima za Hrvate i Bošnjake u Srbiji tokom devedesetih

Najavljena poseta hrvatskih logoraša Stajićevu pokreće mnoga bolna pitanja.

Najavljena poseta bivših hrvatskih logoraša Stajićevu, ako do nje dođe, trebalo bi da bude samo prvi korak u procesu suočavanja s prošlošću i pomirenja u regionu, i ni u kom slučaju ne sme ostati usamljen, ocenjuju sagovornici VOICE-a. Dodaju da će taj događaj, ukoliko do njega dođe, pokrenuti mnoga bolna pitanja poput učešća Srbije u ratovima, odgovornosti visokih vojnih zvaničnika, zatim pitanja odštete žrtvama…

Nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem na marginama samita Procesa saradnje u jugoistočnoj Europi (SEECP), predsednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar- Kitarović izjavila je da je za jesen dogovorena poseta bivših hrvatskih logoraša Stajićevu, gde bi oni „u miru i dostojanstvu“ trebalo da polože vence. Podsetimo da je 2009. godine, takođe najavljena poseta – nije realizovana, i to zbog burnih protesta udruženja ratnih veterana. Da li će sada ratni veterani biti mirniji?

Mali i nedovoljan korak

U Fondu za humanitarno pravo ocenjuju da je najavljena poseta pozitivna i da doprinosi pomirenju, ali da je reč o malom i nedovoljnom koraku na putu suočavanja i pomirenja. Relja Radosavljević za VOICE ukazuje da proces suočavanja s prošlošću, osim simboličkih gestova država, poput najavljene posete, podrazumeva i druge prateće i daleko konkretnije korake od kojih je država Srbije još uvek vrlo daleko.

Relja Radosavljevic

Relja Radosavljević: Srbija još daleko od suočavanja sa prošlošću (foto: MCBG)

– Nema istrage tog zločina, da ne govorim o optužnicama protiv odgovornih za zatvaranje ljudi i zločine počinjene nad njima. I to ne samo u Stajićevu, nego i u drugim logorima u Srbiji u kojima su držani Hrvati, a kasnije i Bošnjaci. Zatim, država nikada nije priznala te žrtve i svoju ulogu u njihovom stradanju – kaže Radosavljević. Podseća da ni na jednom logoru nema nikakvih obeležja, a da država Srbija ni na koji način nije obeštetila žrtve tih logora, odnosno “sabirnih centara”, kako se ovde nazivaju.

Devet godina tišine

Na teritoriji Srbije postojalo je pet lokacija na kojima su bili zatočeni ratni zarobljenici iz Hrvatske u periodu od oktobra 1991. do avgusta 1992. godine, najviše nakon pada Vukovara 18. novembra: Stajićevo, Begejci, kazneno-popravni zavodi u Sremskoj Mitrovici i Nišu, te Istražni vojni zatvor u Beogradu u Ustaničkoj ulici. Prema različitim podacima, procene su da je u njima bilo zatočeno između 5.000 i 7.000 ljudi.

– Begejci su funkcionisali od 1. oktobra do 21. novembra 1991. godine. Tu je bilo zatočeno oko 750 zarobljenika, od kojih je većina kasnije prebačena u Stajićevo. Bilo je i mučenja i ubistava – navodi Radosavljević. Kaže da je kroz Stajićevo prošlo oko 2.000 ljudi, a u Mitrovici je, u periodu od 18. novembra 1991. godine do avgusta 1992. bilo oko 1.800 zarobljenika. Prema podacima FHP, bivši logoraši iz Stajićeva i Begejaca podneli su još 2008. godine Tužilaštvu za ratne zločine krivičnu prijavu protiv 54 osobe za zločine u tim logorima, između ostalih i protiv Aleksandra Vasiljevića, organizatora tih logora i njegovog zamenika Đure Vasiljevića.

Logori i za Bošnjake

Logor_Sljivovica

Šljivovica

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, krajem jula i početkom avgusta 1995. godine osnovana su i dva logora u Zapadnoj Srbiji – Šljivovica kod Čajetine i Mitrovo polje u opštini Aleksandrovac, u kojima je bilo smešteno oko 800 Bošnjaka.
– Nakon pada zaštićene zone Žepa oni su preplivali Drinu i došli na teritoriju Srbije, a zatim zatočeni u ova dva logora. Prošli su identičnu torturu kao i Hrvati u logorima 1991-1992. godine – navode u FHP. Fond je podneo krivičnu prijavu zbog zločina u tim logorima, ali je ona odbačena, a još uvek se vode postupci za nadoknadu štete bivšim logorašima, za sada bez pravnosnažne presude.

– Najveći problem bio je što su se komandiri logora i stražari, odnosno lica koja su učestvovala u torturi, obraćali jedni drugima nadimcima, zbog čega je logorašima bilo teško da utvrde njihov pravi identitet. Devet godina je ta krivična prijava u tužilaštvu i nemamo informacije da li je odbačena, da li je predmet u istrazi i da li će doći do eventualnog optuženja – navodi Radosavljević.

Pitanja koja je VOICE uputio Tužilaštvu za ratne zločine ostala su bez odgovora, pa je i dalje nepoznato u kojoj fazi je navedeni postupak. Nekadašnji portparol Tužilaštva za ratne zločine a danas zamenik tužioca, Bruno Vekarić, pominjao je ovu prijavu davno: još 10. marta 2011. godine za „Slobodnu Evropu“ izjavio je da je u toku pretkrivični postupak za logore Stajićevo i Begejci.

Županijsko državno tužilaštvo u Osijeku je u aprilu 2011. godine podiglo optužnice zbog zločina počinjenih nad hrvatskim zatočenicima u logorima u Srbiji, protiv bivšeg načelnikg Uprave za bezbednost JNA Aleksandra Vasiljevića i komandantu logora Stajićevo i Begejci Miroslava Živanovića. Prema toj optužnici, 19 zatvorenika preminulo je od posledica zlostavljanja, dok je veći broj osoba zadobio teške i po život opasne povrede sa trajnim posledicama, dok su žene silovane. Optužnica je par meseci kasnije ustupljena pravosuđu u Srbiji, ali nije poznato šta se s njom dogodilo. Bruno Vekarić je za „Politiku“ 14. oktobra 2011. godine rekao samo da optužnica u tom trenutku još nije stigla. Stajićevo se pominjalo i u haškim optužnicama protiv Slobodana Miloševića i Gorana Hadžića, ali oba postupka nisu okončana zbog smrti optuženika.

Samo deklarativna volja

Bivši ministar branitelja u Vladi Republike Hrvatske Predrag Matić, koji je i sam bio zatočenik u Stajićevu, pozdravlja najavljenu posetu ocenom da se jedino raščiščavanjem pitanja iz prošlosti mogu relaksirati odnosi između dve države. Ipak, ne očekuje da se poseta stvarno desi i podseća da se ništa nije promenilo ni nakon prošlogodišnjeg susreta bivših logoraša i Aleksandra Vučića.

– Kada bi to završilo samo na poseti logora, to je simboličan gest protiv kojeg nema niko ništa. Međutim, priznavanjem tog logora, otvara se milion pitanja, među kojima i isplata odštete – kaže Matić za VOICE i podseća da je u Srbiji i danas zvanična politika da ona nije učestvovala u sukobima u Hrvatskoj.

Predrag-Matic-Fred

Predrag Matić: Logor je organizovao tadašnji vojni vrh Srbije, tajne službe, vojne obaveštajne službe i tadašnja politika (foto: N1)

– To nije mogao biti privatni logor, radi se o ogromnom broju ljudi. Logor je organizovao tadašnji vojni vrh Srbije, tajne službe, vojne obaveštajne službe i tadašnja politika – navodi on. Pomak po ovom pitanju nisu napravili ni bivši predsednici Ivo Josipović i Boris Tadić, uprkos dobrim, gotovo prijateljskim odnosima, pa Matić ne može da pretpostavi šta bi mogli da urade Kitarović i Vučić.

– Ako ikada i do toga dođe, to mogu samo ove desne stranke. Na žalost, ko je to zakuvao, taj to može i rešiti. Očigledno – navodi Matić.

Zatočen u tri logora

Predrag Matić bio je zatočen u tri logora u Srbiji i svedok je nekoliko ubistava u Stajićevu, gde je prvo boravio. Još čuva karticu sa brojem 4.442 koju je dobio nakon posete Međunarodnog komiteta Crvenog krsta.
– Da nije bilo Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, pola nas se ne bi vratilo. Nakon njihovog dolaska više nije bilo ubistava. Onda je bilo „samo“ premlaćivanja, mučenja, izgladnjivanja. Bio sam mesec dana u Stajićevu, pa dva meseca u Nišu, a zatim još šest meseci u Sremskoj Mitrovici – kaže Matić. Komentarišući to što se u Srbiji insistira na izrazu sabirni centri, Matić kaže da su objekti u Stajićevu bili opasani dvostrukom bodljikavom žicom.
Razlika između konc-logora i sabirnog centra je nebo i zemlja. Bio sam pre dve godine u Aušvicu, ono sve što smo mi doživeli u Stajićevu je potpuno isto, izuzev gasnih komora – kaže Matić.

Sa druge strane, nekadašnji predsednik SO Zrenjanin Aleksandar Marton, koji je i sam doživeo pretnje 2009. godine kada je podržao ideju logoraša da posete Stajićevo i Begejce i tamo postave spomen tablu, za VOICE kaže da je zadovoljan što u glavama političara sa desnice poput HDZ i SNS počinje da sazreva ideja o pomirenju.

logor Stajicevo

Logor u Stajićevu: Da li sazreva ideja o pomirenju? (foto: RFE/RL)

– To je dosta loše po leve političke partije u Srbiji i Hrvatskoj. Ali dobro je što se ovo dešava, da u tome učestvuju partije koje nisu, da tako kažem, blagonaklono gledale na procese pomirenja i dobrosusedskih odnosa – istakao je on.

Vojni analitičar Aleksandar Radić za VOICE ističe da, ako Srbija želi evropski puta, ona mora da pokaže da je spremna da sledi i stvarne evropske vrednosti.

– To je ona poruka koja stalno stiže sa Zapada – nije članstvo, nego usvajanje jednog sistema vrednosti. I u tom duhu, Srbija će verovatno prihvatiti mnoge poteze koji će iznenaditi javno mnjenje i politički radikalnije struje, ali koji su nužni u kontekstu evropeizacije Srbije – smatra Radić.

Pokušaj iz 2009. propao zbog pretnji

AleksandarMarton

Aleksandar Marton: Poseta Stajićevu važna, ali to je samo prvi korak

Inicijativa za posetu bivših logoraša iz Hrvatske datira iz 2009. godine. Predrag Matić je učestvovao u tom pokušaju, a spomen-ploča koja je tada trebalo da bude postavljena danas je u njegovoj garaži. Aleksandar Marton je, dajući podršku poseti logoraša i postavljanju tabli, još tada rekao da očekuje da se u istom maniru i u Hrvatskoj obeleže stratišta Srba. Poseta bivših logoraša dvaput je zakazivana, prvo za 3. oktobar 2009, pa za 17. oktobar, ali je oba puta odložena jer policija nije mogla da garantuje bezbednost. Marton za VOICE kaže da ovogodišnja poseta mora biti samo prvi korak.

– Naredni korak mora biti da kroz obrazovni sistem deca u Srbiji, Hrvatskoj i BiH, počnu da uče da nije svo zlo samo s jedne strane, nego da je zala bilo sa raznih strana. Da nije sve u ovim ratovima bilo crno-belo – kaže Marton podsećajući da je do sada uvek jedan pozitivan korak bivao pometen sa dva negativna.

Javna tajna i zid ćutanja

Novinar Miroslav Zadrepko pre petnaestak godina snimio je dokumentarni film „Žica“ koji se bavio dešavanjima u logoru Stajićevo. Kako navodi, najviše podataka dobio je od hrvatskih logoraša, a s naše strane susreo se sa zidom ćutanja.
– Meštani su bili jako zatvoreni, gotovo da nisu želeli da pričaju o logorima. To kao da je bila javna tajna, i oni su znali da je tu bilo logora i ja sam to znao, ali gotovo da nisu ništa hteli da kažu. Direktnih pretnji i zahteva da se ne snima od strane državnih funkcionera ili njihovih glasnika nije bilo. Ali na terenu je bilo pitanja – zašto to snimaš, “preporuka” da ne bi trebalo to da radim, pa i pokušaja zabrana snimanja lokacija, iako nije bilo osnova za te zabrane – kaže Zadrepko. Dodaje da je državni aparat ostao nem, a pitanja prosleđena ministarstvima pravde, policije, odbrane, bez odgovora i ocenjuje da ni jednoj vlasti ne bi odgovaralo da prizna postojanje tih logora.

I Matić smatra da bi bilo dobro da se, u slučaju uspešne posete Stajićevu, ista mogućnost obezbedi i preživelima iz zloglasnog logora Lora u Splitu, ali strahuje da bi se ponovila situacija iz Srbije 2009. godine.

– Da neko spomene Paulin Dvor, gde se dogodio zločin nad srpskim stanovništvom, neko bi rekao: a vi ste napravili Ovčaru. Ovčara je Ovčara i neko treba da odgovara za Ovčaru, a Paulin Dvor je Paulin Dvor i neko treba da odgovara za to. To su dve priče, istog sadržaja, ali dve različite priče – kaže Matić.

Ništa od odštete

Fond za humanitarno pravo, u ime deset osoba, vodi sudski postupak za naknadu štete protiv Republike Srbije zbog boravka u logorima na njenoj teritoriji. Tužba je podneta u novembru 2007. godine, a prvostepenom presudom krajem 2013. godine, tužbeni zahtevi odbijeni su kao zastareli. Postupak je od tada pred Apelacionim sudom. Problem je, navode, što sud odredbe Zakona o obligacionim odnosima, po kojem se podnosi zahtev za naknadu štete, tumači tako da je rok za to pet godina nakon nastale štete, iako isti zakon predviđa produženje roka ukoliko je reč o šteti prouzrokovanoj radnjom koja je krivično delo.

REKOM i ratna statistika

Inicijativa za formiranje Regionalne komisije za činjenice o žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije (REKOM), koja okuplja 2.050 organizacija civilnog društva i pojedinaca, prikuplja podatke s ciljem da sačini registar civila i vojnika koji su izgubili život ili nestali tokom rata, kao i sva mesta zatočenja. Do kraja 2016. godine prikupljeno je preko 17.000 izjava svedoka i članova porodica žrtava, 12.000 fotografija žrtava i više od 30.000 dokumenata koji se odnose na okolnosti i kontekst u kojem su žrtve izgubile život ili nestale. Zahvaljujući tim izvorima utvrđen je identitet i okolnosti smrti oko 23.000 civila i vojnika, od ukupno 130.000 žrtava, koliko ih je stradalo u ratovima 1991–2001. godine. Takođe, dokumentovano je i 630 mesta zatočenja u ratu u BiH od ukupno 1.500, koliko se procenjuje da ih je bilo.

– Treba da bude onoliko koliko traje rok za gonjenje za to krivično delo. Ako se radi o ratnom zločinu, onda ne bi trebalo uopšte da bude zastare – kaže Radosavljević.

Pošto još niko nije proglašen krivim za organizovanje logora niti za direktno vršenje torture u njima, žrtve nemaju mogućnost da dobiju odštetu.

Dalibor Stupar (VOICE)

voice_logo 

About Dalibor Stupar (19 Articles)
Novinar od 2001. godine. Počeo je u novosadskoj TV produkciji "UrbaNS” koja je, u sklopu ANEM-a, funkcionisala i kao dopisništvo TV B92 iz Beograda. Nakon toga, radio je nekoliko godina u novosadskom "Građanskom listu", i pisao za portale "Autonomija.info", "Magazin Vojvodina" i međuregionalnu agenciju "AIM-ng". U novembru 2006. godine za reportažu “Čokoladni reper i beli brat”, snimljenoj u sklopu projekta “Triput” Novosadske novinarske škole na takmičenju TV minijatura Press Vitez dobio “Povelju za studentski rad”. Decembra 2007. dobija drugu nagradu za najboljeg mladog novinara koju uručuju NNŠ i Fondacija “Konrad Adenauer”. Od februara 2017. saradnik VOICE-a. Karikaturista portala "Autonomija.info" od maja 2016. godine.

Leave a Reply