Posledice senzacionalističkog izveštavanja o suicidu mogu biti kobne

25. Nov 2019 by Dalibor Stupar | Nema komentara

"U Srbiji godišnje oko 1.500 ljudi izvrši samoubistvo"

Izveštavanje medija o samoubistvima osetljivo je, a često i kontraproduktivno, jer neprofesionalnost i senzacionalizam uzrokovan trkom za čitanošću i gledanošću mogu da donesu više štete nego koristi ljudima koji su u toj ranjivoj grupi, upozoravaju sagovornici Autonomije.

Naravno, mediji su samo ogledalo društva, a problem suicida je veoma kompleksan te mu treba prići s različitih strana, prvenstveno uz zajedničko delovanje profesionalaca u oblasti mentalnog zdravlja i medija, dodaju oni.

Dugogodišnja volonterka Centra “Srce” Slavica Ranisavljev Kovačev, upozorava za Autonomiju da se često događa da nakon nekog slučaja suicida kojem su mediji dali preveliku pažnju usledi povećan broj poziva i kontakata upravo iz grupacije kojoj je žrtva pripadala.

“Dobijemo duplo više mejlova ili poziva upravo te ciljne grupe, ljudi koji su se pronašli u tim pozivima i koji kažu: da sam ja to uradio, mediji bi pisali jednako o meni. Što znači da negde njih povuče to što čuju, pročitaju, vide”, kaže ona, dodajući da se to dešava u slučajevima kada medij u tekstu ostavi i kontakt njihove organizacije.

Međutim, češće nema takvog kontakta i onda osobe u tom ranjivom stanju ne znaju kome da se obrate i šta da rade.

Slavica Ranisavljev Kovačev

“I onda im ostaje ta emocija, neko je pomeren, neko emotivno reaguje, a nema gde sa tim. Kada ostavite kontakt neke institucije, Centra Srce, ili kažete obratite se psihologu, onda ta osoba može da razmišlja o tome da je samoubistvo moguće sprečiti. Ako ostavite samo tekst o tome da se neko ubio i kako je to sve izgledalo, vi ostavljate osobu koja je već emotivno ranjiva i nestabilna, koja se oseća loše, u toj nekoj morbidnoj budućnosti. I kada je u pitanju prevencija suicida, ali i drugih ponašanja poput zloupotrebe droge, vi biste u stvari na kraju svog teksta ili u okviru svog teksta trebalo da ponudite neki drugi put”, navodi Kovačev.

Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ je u sklopu obeležavanja Svetskog dana mentalnog zdravlja, koji je ove godine bio posvećen prevenciji samoubistva, organizovala radionicu za medije, na kojoj su pored edukativnog dela, razmatrani problemi i preporuke u vezi sa načinom izveštavanja, rekla je za Autonomiju pomoćnica direktora ove ustanove Tatjana Subotić.

“Novinari i urednici željni senzacionalističkih naslova pretežno neetički izveštavaju o ovoj temi. Neke od tipičnih grešaka vezane za način izveštavanja o samoubistvu su izveštavanje na isti način kao u slučajevima kriminala, sa ‘bombastičnim’ naslovima, komentarima i izjavama očevidaca, davanje detaljnih informacija o planu, mehanizmu i načinu na koji je osoba sebi oduzela život, romantično prikazuju život i smrt preminulog sa slikama velikih pogrebnih kolona, uplakane porodice i prijatelja na sahranama, ili predstavljaju samoubistvo kao izlaz iz neke teške životne situacije”, kaže Subotić.

Pet hiljada kontakata godišnje

Centar “Srce” je volonterska, nevladina i neprofitna organizacija iz Novog Sada, sa dugogodišnjim iskustvom u pružanju emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva.

U “Srcu” trenutno radi 40 volontera, a po njihovoj proceni neophodno im je još najmanje toliko kako bi mogli da pokriju sve dane u godini šest sati dnevno. Pošto su jedini takav centar u regionu, često ih kontaktiraju i ljudi iz Hrvatske, Bosne, Crne Gore i Makedonije, kao i ljudi iz dijaspore koji za to koriste mejl i čet. Prošlu godinu okončali su sa 5.000 kontakata, što je između 10 i 15 dnevno.

“Mislim da će ove godine broj kontakata biti veći i mislim da je taj broj ograničen brojem naših volontera, tako da nije tačno da ljudi ne žele pomoć ili da ne žele da razgovaraju sa nekim. Ljudi žele da razgovaraju, samo najčešće nemaju s kim i najčešće ljudi koji ih okružuju ne umeju da im daju podršku”, kaže volonterka Slavica Ranisavljev Kovačev.

Svaka reč nosi posledice

Novinarka Tamara Srijemac, koautorka radio emisije “Žena u kutiji” koja se bavi i marginalnim i ranjivim grupama, podseća za Autonomiju da je naučno dokazano da postoje posledice koje su u vezi sa lošim izveštavanjem medija. Reč je o takozvanom Verterovom efektu, nazvanom po Geteovom delu “Jadi mladog Vertera”, koje bilo zabranjeno u mnogim nemačkim gradovima jer se smatralo da je izazvalo epidemiju suicida u Nemačkoj. U Americi je povezanost između izveštavanja medija i suicida dokazana još sedamdesetih godina XX veka.

“Više od 50 naučnih studija potvrđuje da određeni način izveštavanja o samoubistvu može da poveća šansu da ranjive osobe imitiraju takvo ponašanje. Naša dužnost je da se informišemo i shvatimo da svaka naša napisana reč ima određene posledice, čak i kobne”, upozorava ona.

Tamara Srijemac

Srijemac ne može sa sigurnošću da oceni da li je razlog čestog neetičkog ponašanja i izveštavanja medija o suicidu neznanje ili želja za senzacionalizmom koji donosi veću čitanost i tiraže.

“Kada su u pitanju javne ličnosti ili polujavne ličnosti, onda je to tabloidima posebno interesantno i u tim slučajevima verujem da postoji taj senzacionalizam s namerom. Ali u nekom svakodnevnom izveštavanju o samoubistvima senzacionalizam nastaje iz neznanja. Dovoljno je da jedan medij objavi vest o samoubistvu koja nije po etičkim standardima profesije, u smislu da iznosi detalje kako je došlo do samoubistva, detalje iz porodice žrtve, i onda, što je karakteristično za naše novinarstvo, krene taj kopi-pejst šablon gde se u mnogim medijma, naročito u tabloidima, vidi ta vest koja nije napisana po etičkim standardima profesije”, napominje ona.

Kao negativan primer iz prakse navodi skorašnje samoubistvo novinarke TV Pink Dragane Tripić.

“Njena matična kuća je čak prva objavila vest koja nije bila po etičkim standardima profesije. Oni su naveli i način na koji je ona izvršila samoubistvo, kao i da ju je njena ćerka pronašla u stanu, što je u principu potpuno nevažno za ovu vest. I onda, ako vidimo da matična kuća ne štiti privatnost svog zaposlenog, kako očekivati da će ostali to da urade? Čak je i na javnom servisu preneta ta vest”, kaže Tamara Srijemac.

Mentalno zdravlje nevidljivo

Slavica Ranisavljev Kovačev upozorava da se kroz medijske napise često provlači da je osoba sama kriva, ističući da deo lične odgovornosti uvek postoji, ali da drugi deo čini i društvena odgovornost.

“O samoubistvu se mora izveštavati, ne možemo se praviti da ono ne postoji, ali bih volela da ono ne bude u crnoj hronici, nego u društvenim temama. Da se njime bavimo u smislu informisanja iz ugla prevencije, u smislu nuđenja rešenja, u smislu analize toga što se dogodilo. A ne da uzmemo jedan slučaj pa ga onda seciramo i izvlačimo iz njega ne znam kakve detalje koji ne da nikom ne koriste, nego dodatno i štete ljudima koji se nalaze u sličnoj poziciji. A mi nekako tražimo krivca, tražimo nekog da uperimo prstom i to je mnogo lakše, zato što onda mi nemamo nikakvu odgovornost”, navodi ona.

Kovačev upozorava da se često iz vida gubi drugi ozbiljan problem – članovi porodica koje su izgubile nekog u suicidu.

“U Srbiji se godišnje ubije preko hiljadu ljudi. Negde u proseku jedno samoubistvo, statistički gledano, pogodi osam bliskih ljudi, da li članova porodice, da li kolega s posla, ali ljudi o tome ne govore. Postavlja se pitanje kako je moguće da ne razgovaraju o tome i onda shvatite da je ta sramota, taj stid koji ostaje na porodici, toliko ogroman da se one u stvari ne usuđuju da se bilo kome obrate za pomoć. I to je ono što je strašno. Nama se javljaju ljudi koji su izgubili nekoga prirodnom smrću ili nekom nasilnom smrću koja je drugačija, ali kada je u pitanju suicid ljudi se jako malo javljaju, jako malo razgovaraju o tome, a kada se jave, kažu da ih je upravo to pogodilo i da se nekako plaše naše reakcije, da li ćemo mi njih osuditi, optužiti i slično, a u stvari su to
ljudi u patnji – ističe Kovačev.

Ona upozorava da je mentalno zdravlje nevidljivo, neopipljivo, za razliku od fizičkih bolesti koje ljudi shvataju i nude pomoć.

“Problem sa mentalnim zdravljem bilo kog intenziteta i trajanja je to što se i dalje u našem društvu karakteriše kao slabost. I dalje će vam reći budi jak, moći ćeš ti to, sve će biti u redu i slično, i onda vi u stvari ne dobijate podršku, kad se požalite dobijate dodatnu osudu. Vi znate neke psihoterapeute u Novom Sadu ili znate gde biste eventualno mogli otići, ali ja zamišljam osobu od 16 godina, koja se nalazi u nekom selu pored nekog manjeg grada, kome će ona da se obrati? Školskom psihologu koji je možda neće ni saslušati? Čak iako hoće da je sasluša, kod nas važi ta ideja da se kod školskog psihologa ide kad si nešto zgrešio, ne ideš da ti neko pomogne, nego ideš da te neko prevaspita”, ukazuje ona.

Srbija na 13 mestu u Evropi

Pomoćnica direktora Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ Tatjana Subotić za Autonomiju podseća da u svetu gotovo 800.000 ljudi godišnje izvrši samoubistvo, te da je ono drugi vodeći uzrok smrtnosti u svetu, i to u populaciji starosti od 15 do 29 godina. Znatno je više muškaraca nego žena koji izvrše suicid, a glavni etiološki faktori su mentalne bolesti – depresija, bolesti zavisnosti, shizofrenija, granični poremećaji ličnosti, a faktori rizika stresne situacije u svakodnevnom životu.

Republika Srbija, dodaje ona, spada u zemlje sa umereno-višom stopom samoubistva u Evropi, što je pozicionira na 13. mesto, i to iza Finske, Belgije, Letonije, Belorusije, Mađarske, Slovenije, Hrvatske…

U Srbiji godišnje oko 1.500 ljudi izvrši samoubistvo, što je četiri dnevno! Čitave druge polovine 20. veka i početkom 21. stopa samoubistva je konstantno veća u Vojvodini nego u centralnoj Srbiji, dodaje ona.

Subotić ocenjuje da Srbija raspolaže dovoljnim kapacitetima kada je u pitanju prevencija suicida i podseća da je početkom godine otvorena Nacionalna SOS linija za prevenciju suicida koja radi 24 sata dnevno, 365 dana u godini.

“Takođe, važno je reći da je Klinika za psihijatrijske bolesti ‘Dr Laza Lazarević’ 10. oktobra ove godine otvorila i Nacionalni centar za prevenciju samoubistva, gde profesionalnu pomoć mogu dobiti sve osobe koje razmišljaju o samoubistvu, one koje su pokušale, kao i osobe u procesu tugovanja, koji su izgubile bližnjeg. Pored toga, Centar za mentalno zdravlje Klinike za psihijatrijske bolesti ‘Dr Laza Lazarević? koji radi u Beograđanci, u koji bez uputa mogu doći svi naši građani i poptuno besplatno dobiti profesionalnu pomoć u savladavanju različitih problema, takođe čini značajnu kariku radu na prevenciji i saniranju mentalnih poremećaja”, navodi Subotić.

Dodaje da je od otvaranja Nacionalne SOS linije, preko 4.000 ljudi do sada zatražilo pomoć putem nje ili online četa koji je počeo sa radom pre pola godine.

“Zaposleni na SOS liniji nisu volonteri već visoko edukovan i kadar za velikim iskustvom rada na psihijatriji, koji je, u skladu za zahtevima ove vrste posla, u kontinuiranoj edukaciji i superviziji”, rekla je ona.

Ističe da je većina osoba ambivalentna u vezi samog samoubistva, odnosno da pored želje da prekine muke kojima je izložena istovremeno želi da živi.

“U radu sa ovakvim klijentima mi sklapamo savez sa životom”, kaže Tatjana Subotić.

Regulatorna tela ne rade svoj posao

Tamara Srijemac ocenjuje da novinari i urednici moraju biti osvešćeni i moraju dalje da šire znanje, jer ne smeju da zaborave da je interes javnosti na prvom mestu. Problem su, kaže i regulatorna tela koja ne rade svoj posao, poput Regularnog tela za elektronske medije, koje bi trebalo da reguliše i način izveštavanja o tragedijama i izriče opomene i upozorenja u slučajevima kršenja utvrđenih pravila.

“Moramo raditi na tome da publiku medijski opismenimo, jer je ona medijski ili nepismena ili polupismena, pa prosečan čitalac ne vidi u tome ništa loše, on je navikao da u novinama dobija takav sadržaj, senzaciju i ne smatra da treba da bude drugačije. Tako da je tu zadatak nas iz medija, da pišemo o toj temi onako kako bi trebalo, da pravimo takve tekstove i da edukujemo i novinare i publiku kako bi se o toj temi trebalo izveštavati, i da svaki put kada vidimo kršenje Etičkog kodeksa novnara reagujemo na taj način što ćemo prijaviti ili Savetu za štampu ili Regulatornom telu za elektronske medije. Koliko će to biti učinkovito stvarno ne znam, ali mislim da nam je dužnost da pokušamo”, poručuje Srijemac.

Svakog dana u periodu od 17 do 23 časa možete pozvati volontere Centra “Srce” na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratite mejlom na vanja@centarsrce.org

Nacionalna SOS linija za prevenciju suicida 011/7777-000, 24 sata sedam dana u nedelji.

Slavica Ranisavljev Kovačev smatra da se čitavo društvo mora sistemski edukovati o ovim problemima, jer je samoubistvo krajnja posledica zapuštanja psihičkog zdravlja, te da se ljudi ubijaju tek kada ne vide nikakav drugi izlaz i kada ne mogu više da izdrže.

“To su ljudi kojima je trebalo pomoći i treba da nam bude žao što im nismo pomogli, a ne da se mi stavljamo u ulogu sudije, da li je neko imao razloga ili nije imao razloga i kako bih ja to mogao da rešim problem. Jer, da je neko mogao, da je osećao da će da reši problem, on bi ga rešio. Zaista niko ne želi da umre, a mi se nekako postavljamo u ulogu sudije i te neke seoske tračare koja sada rasuđuje o nečijem životu, a da ne zna ništa o nečijem životu. I onda se to čereči i lešinari zarad prodaje tiraža. Mi apelujemo na ljude da jednostavno ne čitaju te stvari, da ne klikću, da ne daju podršku tako nečemu, zato što mogu i oni biti u tim medijima ili neko njima blizak, a ne biste želeli da tako čitate o članu svoje porodice”, kaže Kovačev.

Dalibor Stupar (Autonomija)

(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)

Print Friendly, PDF & Email