Tara Rukeci široj javnosti postala je poznata nakon organizovanja i prikupljanja solidarne pomoći za radnike iz Vijetnama koji su završili u katastrofalnim uslovima života u zrenjaninskoj industrijskoj zoni gradeći fabriku guma Linglong. Već na prvu će reći da to nije humanitarna, nego solidarna pomoć. Isto tako jasno šalje i ostale poruke kako medijima, tako i ostalim učesnicima svoje borbe. Uslov broj jedan da sarađuje sa nekim je da – prvo, nema senzacionalizma, drugo – da je namera iskrena i treće – da je u pitanju pomoć drugom živom biću (namerno ovako).

I dok putujući kojekuda po svetu, oštro nastupa prema onima sa čijim stavovima se ne slaže, sa ugroženima je potpuno drugačija. “Nije mi taj Zapad onakav kakvog ga crtaju na ekranima“, kaže: “Do Istoka me vode Vijetnamci, njih stotine u mom rodnom Zrenjaninu. Zen budizam, mir? Ni najmanje. Bilo bi dobro da imamo privilegiju da pričamo o tome, ali upoznajem ih kao moderne robove na gradilištu. Sa drugovima i drugaricama, češće drugaricama, obilazim ih, ponekad da im odnesemo hranu, ponekad da vidimo kako su. Žale se na razne vrste zdravstvenih problema (i nemanje zdravstvene pomoći), ali onaj koji mi je rekao da ga boli duša rekao je sve. Borimo se zajedno. Ponekad se smejemo zajedno. Znamo da je Vijetnam daleko. I daleko je mir. Daleko pravda.”

Možda ta potreba za popravljanjem sveta ima veze sa datumom rođenja, 7. julom, Danom antifašističkog ustanka naroda Srbije u Drugom svetskom ratu, 1941. godine. Prva prava zvanično upamćena Tarina borba datira iz gimnazijskih dana. Tada nije dopustila da njeni drugari koji nemaju novca za putne troškove budu ostavljeni na milost i nemilost okruženja. I danas, decanijama kasnije dok priča o tome jednako intenzivno (po ko zna koji put), proživljava tu dramu. Sada joj je fokus opet bio na one koji nemaju. Zrenjanin joj je tesan, pa je ovaj put otišla na sever Banata: „Borba počinje i kada zađeš u neko mesto poput Čoke, gde jedan momak nikad nije bio u bioskopu, pa poželiš da mu napraviš ‘svinjoskop’, odnosno instaliraš projektor u temeljno očišćenom prostoru, nesuđenom svinjcu. Ili kada odeš u mesto Crna Bara, pa vidiš da deci fali biblioteka, pa zoveš razne ljude i sa raznih mesta dopremaš knjige.“

Do kraja Gimnazije mislila je da će upisati biologiju. Na Luštici je skupljala bilje za čajeve, „da se ima bar za nekoliko meseci godišnje“. Druga „biološka disciplina“ je ljubav prema životinjama: „Podrška pri udomljavanju i lečenju pasa i mačaka, kad sam u mogućnosti. Istovremeno, obavezan kritički pristup aktivizmu usmerenom ka pomaganju životinjama.“

Ljudi, pre svega

Ljudi su, ipak, glavni Tarin fokus. Verovatno zato završava sociologiju i nakon završenog fakulteta upisuje transakcionu analizu. Na fakultetu je dobila „gomilu znanja o hromozomima, roditeljskom ulaganju, Darvinu, naučila pravilne nazive hominida, kako smo postali bipedalna vrsta, raskrinkala je teorije zavere, uključujuci postojanje boga kog je, prema svedočenju tetke, odbacila još sa 7 godina“. Tada ju je više zanimala književnost nego sociologija. “O kritičkom mišljenju i marskizmu znanje kupim iz diskusija sa kolegom koji je tada bio član organizacije čija sam sad članica – MO Crveni. Nisam propustila studentske borbe. Rekla bih da me ideja o psihoterapiji kao profesiji nije vozala iz tog razloga što mi nije blisko da razgovaram sa ljudima i to im naplatim. Drugo, individualizam me je uvek zastrašivao, surov je. Punjenje CV-ja mi je užasno, prvo jer za mnoge stvari ne postoji trening, edukacija i setifikat. O tome su morali da dumaju i moji nastavnici u osnovnoj školi gde po svim statutima nisu mogli da nađu kako da odaju priznanje za rad u kolektivu, doprinos kulturi i organizaciji, jer su se za đaka generacije bodovale samo diplome sa takmičenja iz školskih predmeta. A ovo što sam ja radila, kažu, za to nema predmeta. Tako su morali da izmisle diplomu za Lidera generacije, i koliko znam, jedina imam tu diplomu.“

Poziv da kaže koju reč o Servo Mihalju za potrebe filma „Raonik“ Zrenjaninskog socijalnog foruma (ZSF), čije je tribine i događaje posećivala, vezao je za rodni grad „nenametljivo, bez ikakvog učešća. O politici i društvu naučila sam više nego u školama. Lokalna istorija, tihi heroji. Skoro neuhvatljiva istorija takozvanih malih ljudi bez kojih ne bi bilo velikih ljudi. Što kaže Breht: ‘Mladi Aleksandar osvojio je Indiju. / On sam? / Cezar je potukao Gale. / Zar s njim nije bio bar neki kuvar?’. Zanima me ko su narodni heroji, ali me za nijansu više zanima ko je nahranio narodne heroje na dan bitke, ili u ostale dane. Tada se ukljucujem u rad ZSF-a i nižu se kadrovi dokumentaraca za pamćenje lokalne, radničke, obično-ljudske istorije. Crvene brazde, Daj nam sunca, Ko je pojeo Bek?, Koje su boje tvoje pertlice?“

Tara oko sebe sakuplja neverovatan spektar ljudi koje jednako poštuje i voli. Kroz aktivizam pokušava da ih sve utopli, nahrani, obrazuje: „Nižu se sastanci na kojima sa drugovima, dvojicom boraca za Jugoremediju i dostojanstven rad i život, skvoterom koji pravi solarne panele, nadničarem koji voli da čita, skupljačem sekundarnih sirovina koji želi da savlada rad na računaru, novopridošlom drugaricom koja se zaljubila u Zrenjaninu – raspredam o, na primer, Lenjinu. A kad pričam o Lenjinu, po navici podižem kažiprst i podižem glas, pamteći reči mog druga Vislera (koji je zasigurno to ukrao od nekog): ‘Nema njih više, nego su glasniji‘“.

Plišani meda sa petokrakom na kapi

I van ZSF-a, traži, sagledava i fotografiše spomen-ploče i spomenike, pogotovo one zabačenije, povremeno ih i snima. Čemu kad to već postoji i sigurno je to neko već negde arhivirao? „Sve to polako nestaje. Lična borba protiv istorijskog revizionizma, brisanja progresivne istorije, tu je kao deo doprinosa kolektivnoj borbi za kulturu sećanja. Volim i intimnija sećanja. Od toga je sve i počelo, od prikupljanja porodičnih priča. Ta usmena istorija koja sa svim kamerama i terabajtima može da sačuva više običnih heroja od zaborava nego što su mogle hartije. Drage su mi porodične priče koje se ispričaju tako da se vide i omirišu. Zamišljajte Tisu, dolmu, sirotinjsku kuću uronjenu u blato. Par cipela koji dele dva brata i sestra. Zatim, dolazak u ‘veliki grad’, prababin stan u centru koji dobija, jer je dedika umro u Mauthauzenu. Stan deli sa još četiri porodice, pa je tu restitucija… Pa slušam o kupanju na Brankovanu. Saznajem da je Brankovan bila najlepša plaža u Bečkereku, opstala do šezdesetih godina prošlog veka. Jedna priča vodi do druge. Kako prikupljam priče, prikupljam i predmete. Hordujem, takoreći. Ali svaki predmet, važan predmet, mora da ima priču. Kako je tu i šta predstavlja. Recimo, jedna obična pernica, ali pernica koju je moja baba donela u školu u Zrenjaninu. Jedan plišani meda, ali plišani meda sa petokrakom na kapi, kog mi je mama našla u second hand radnji u Segedinu i koji već 15 godina deli sa mnom jastuke, ime: Sava, titula: komandant.“

Sava je ovekovečen i na fotografiji kada je 31.12. sa svojim prijateljicama i saborkinjama nosila promrzlim Vijetnamcima njihove tradicionalne kolačiće. Zamalo da ostane tamo i podeli novogodišnje škembiće sa njima. Godinu je završila sa osmehom, grleći plišane i žive ljude, planirajući kako da traži pravdu dalje: „Pravda se obično traži na sudu, mada… Jesam upisala pravo i druga sam godina. Borbu ipak ne vidim u beskrajnom maršu od institucije do institucije, apsurd, držim se kafkijanskog. Birokratija je kukavički parazit koji se krije iza ‘racionalnosti’ društva. Borba počinje kada sedneš sa staricom na klupu u parku. Saslušaš je i razumeš. Smatram da starima treba treba dati pravo glasa do 115. godine, i omogućiti im blagostanje u pristojnoj penziji. A penzija da krene od pedesetih godina. I starost treba proživeti a ne preživeti.“

Omiljene mentalne fotografije su joj: „Cipiripi veverice na ramenu i podvodni poljupci morskog zekana. Još o prirodi: volim je, ali ne volim da se zaboravi koliko su u njoj važni ljudi. Nije da ne razumem ekološke aktiviste kada brinu o drvetu i kiseoniku, ali me poražava kada zaborave da životna sredina ne služi sama sebi i da je tu neki homo sapiens sapiens.“

Ivana Gordić (VOICE)