U ataru nekog sela, na nekom salašu, u nehumanim uslovima za život: bez vode, bez struje, bez kupatila, sa parčetom hleba i jednom paštetom na dan, živi muškarac koji je “zaposlen” kao čoban, a da godinama nema nikakva primanja. Jedino što dobije su to parče hleba i pašteta, i ponešto da obuče. Odeća mu se ne pere, ne ide kod lekara kad je bolestan već sve sam preboljeva.

Ovo se dešava u Srbiji. Ljudi koji su prolazili tim atarom nisu posumnjali da je taj muškarac, u najbukvalnijem smislu te reči, žrtva trgovine ljudima.

Trgovina ljudima odavno nije fenomen koji podrazumeva samo da neke žene bivaju eksploatisane, tako što dođu da rade iz neke druge države u Srbiju ili iz Srbije odu u drugu zemlju. To jeste bio dominatan oblik trgovine ljudima osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Tada su državljanke Moldavije, Ukrajine, Rusije…, dolazile u Srbiju, koja je bila i krajnja ali i tranzitna destinacija, jer su neke od njih preko Srbije odlazile da rade u zemlje zapadne Evrope i tamo bile viktimizovane.

Već duži niz godina ta slika je drugačija. U Srbiji je dominatna interna trgovina ljudima.  To znači da se građani Srbije: muškarci, žene i deca, eksploatišu u Srbiji.  Dok su devojčice i žene u najvećem broju slučajeva žrtve seksualne ekploatacije, kod muškaraca je dominatna radna eksploatacija, i to najčešće u oblasti građevinarstva. Procenat dece u ukupnom broju identifikovanih žrtava trgovine ljudima u pojedinim godinama ide i do 50 odsto.

Zato je veoma važna preliminarna identifikacija žrtava trgovine ljudima, za VOICE kaže dr Nada Padejski Šekerović, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće u Novom Sadu i članica tima Grada Novog Sada za borbu protiv trgovine ljudima.

“Važno je da žrtve ne zamišljamo više onako kako se prikazuju na bilbordima, modre, sa izbijenim zubima i sa rukama u lancima. Najmanji procenat trgovine ljudima je povezan sa otmicama, vezivanjem lancima i potom nekom vrstom eksploatacije”, navodi dr Padejski Šekerović.

Ona objašnjava da je trgovina ljudima kada neko ima korist od toga što eksploatiše nečiji rad. “Trgovina ljudima je kada neka žena, koja se nalazi u teškim životnim prilikama, biva ekploatisana od strane poznanika, ili kada se ne poštuju prava nekog radnika na salašu u Vojvodini, zatim seksualna eksploatacija, prinudno prosjačenje, prinudni brak, trgovina organima. Prinuda na vršenje krivičnih dela je takođe trgovina ljudima, a sve više je prisutna i u digitalnom kontekstu”, kazala je naša sagovornica.

Najviše su u riziku osobe koje se nalaze u teškom životnom položaju, koje imaju najmanje ličnih, porodičnih, socijalnih i materijalnih resursa. Trgovci ljudima vrbuju one koji su u takvom sticaju životnih okolnosti da će pristati da rade određene aktivnosti, a kasnije će biti izmanipulisani raznim taktikama, najčešće pretnjama, i zadržani u takvom kontekstu. Zato je važno da znamo da svako od nas – bilo da je građanin, bilo da je predstavnik institucija, ima obavezu da najbližem centru za socijalni rad ili najbližoj policijskoj stanici prijavi sumnju na trgovinu ljudima.

“U sistemu socijalne zaštite, obrazovanja i policije definisani su pokazatelji koji ukazuju da je u određenim slučajevima potrebno uspostaviti sumnju. Neće svako ko se obrati, a postavi se sumnja na trgovinu ljudima, zaista i biti identifikovan kao žrtva, ali naša je dužnost da se bavimo faktorima rizika”, navela je Nada Padejski Šekerović.

Nalaz i mišljenje nisu dovoljni, potebno je rešenje

Na skupu “Nacionalni mehanizmi upućivanja žrtava trgovine ljudima” koji je organizovala beogradska Astra koja se dve decenije bori protiv trgovine ljudima, između ostalog je raspravljano zašto Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima (Centar), koji je državna institucija, donosi nalaz i mišljenje a ne rešenje da je neka osoba žrtva trgovine ljudima?

Marija Anđelković, direktorka Astre, tada je kazala da je pitanje da li je neko žrtva trgovine ljudima statusne prirode, a o statusnim pitanjima se ne odlučuje nalazom i mišljenjem.

Nalaz i mišljenje mogu da imaju svrhu jedino u toku postupka pred tužiocem, jer doprinose da žrtva dobije status posebno osetljivog svedoka. Inače, odbrana okrivljenog osporava i ruši nalaz i mišljenje na suđenjima, jer mišljenje donose socijalni radnici koji nisu na listi sudskih veštaka, na skupu je rekla advokatkinja Dejana Spasojević Ivančić.

Rukovodilac službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima pri spomenutom Centru Miroslav Jovanović obrazložio je da nalaz i mišljenje služi da pomogne nekom drugom organu da donese odluku. “Mi ne identifikujemo žrtvu kroz nalaz i mišljenje, već jedan korak ranije. Naime, kroz stručnu procenu osoba dobija sva prava koja pripadaju žrtvi trgovine ljudima pre nego što mi napravimo nalaz i mišljenje. Rešenje može da donese samo neki pravnik na osnovu našeg nalaza i mišljenja. Statistika za ovu godinu kaže da smo u dve trećine slučajeva procenili da je reč o žrtvi trgovine ljudima dok u više od 90 odsto slučajeva mi donesemo odluku da uđemo u postupak identifikacije”, kazao je Jovanović.

“Iako nisam pravnica, obučena sam da je rešenje pravno najsnažniji dokument, koji ima i pravne konsekvence, pre svega pravo na žalbu”, rekla je tom prilikom Nada Padejski Šekerović. Ona je postavila i pitanje da ako nekom prava počinju da važe u samom postupku identifikacije, a ispostavi se na kraju da ta osoba nije žrtva, ko joj ukida ta prava, kada ona prestaju i kako?

“To je jedan ogroman tamni prostor koji je nejasan. Dakle, potreban nam je bolji pravni okvir, kako bi mukotrpni rad stručnih radnika Centra imao pravnu snagu. Potpuno sam svesna šta to znači za život žrtava i njihova prava. Mi znamo koja su njihova prava na papiru, ali koja su realno?”, upitala je ona.  

Centri za socijalni rad nedovoljno prepoznaju žrtve trgovine ljudima kao korisnike

Iako specijalizovana za zbrinjavanje žrtava nasilja u porodici, Sigurna ženska kuća zbrinjava i žene koje su žrtve trgovine ljudima. Nada Padejski Šekerović smatra da centri za socijalni rad i dalje nedovoljno prepoznaju žrtve trgovine ljudima kao njihove korisnike. Drugo, osnivanje Centra za zaštitu trgovine ljudima je poremetilo percepciju stručnih radnika u centrima za socijalni rad u smislu šta oni treba da rade. Naročito u malim centrima, gde nema dovoljno edukacije o trgovini ljudima, nije dovoljno jasno prepoznato koja je uloga centra za socijalni rad, a koja Centra za zaštitu trgovine ljudima.

“Nije jasno ko postupa kad su korisnici maloletni, ko kad su punoletni, kako se ta koordinacija odvija i mislim da je važno da naše Ministarstvo radi na obrazovanju zaposlenih, kako bi to bolje prepoznali. Takođe, u evidenciji centara za socijalni rad je nerealno malo žrtava trgovine ljudima. To ne znači da one nisu tu, već da se nedovoljno prepoznaju”, navela je Nada Padejski Šekerović.

“Mi iz novosadskog tima stalno insistiramo na preliminarnoj identifikaciji. To znači da, kada neka osoba dođe u centar za socijalni rad i traži novčanu pomoć, mi moramo da imamo obučene radnike koji će u tom trenutku imati u glavi indikatore na osnovu kojih se postavlja sumnja da je možda reč o žrtvi trgovine ljudima”, objasnila je ona.

Iz tog razloga je tim Grada Novog Sada, uz podršku organizacije Atina koja se takođe bavi borbom protiv trgovine ljudima, organizovao obuku za zaposlene u centrima za socijalni rad, koji potpadaju pod nadležnost teritorije Višeg javnog tužilaštva. To su centri Novi Sad, Bač, Bačka Palanka, Bački petrovac, Beočin, Titel, Žabalj i Temerin.

Gordana Momčilović Ilić (VOICE, naslovna fotografija: Pixabay)