Kada su se probudili u rano jutro 14. decembra 2020, Zrenjaninci su mislili da opet nema ni tehničke vode jer je u pitanju još jedna od uobičajenih havarija na vodovodnoj mreži. Grad je, međutim, ponovo postao negativna vest na nacionalnom nivou jer se saznalo da je došlo do eksplozije u novoj Fabrici vode. A uglavnom je tek šturo objavljeno da su dva radnika povređena u tom incidentu. Međutim, ti povređeni radnici se i dve godine kasnije bore za elementarne uslove za život – za pitku vodu, ali i za zadovoljenje pravde zbog povreda koje su dobili. Postali su tako i svojvrsna paradigma svega onoga što se stanovnocima Zrenjanina događa poslednjih decenija u čekanju da im iz slavina potekne zdravstveno bezbedna voda za piće.

Za Jovana Milekića, koji je sa kolegom Aleksandrom Vojnićem poveđen u eksploziji zrenjaninske Fabrike vode, ta agonija još nije završena. Najpre se mesecima borio za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu, a potom je morao da odustane od daljeg lečenja. Iako su mu lekari objasnili da će odlaganje operacije smanjiti njegove šanse da povrati funkcuju prstiju na obe ruke spržene u eksploziji fabrike, on za VOICE kaže da je bio prinuđen da operaciju zakazanu za kraj oktobra ove godine otkaže: „Morao sam da otkažem operaciju. Moram da se borim, radim, snalazim…“

U SPORU SA FABRIKOM VODE

Proteklih godina Milekić je pokušavao da nađe pravnog zastupnika i najbolji put da bi došao do pravde zbog povreda koje je pretrpeo. Ni u tome nije uspeo.

Advokati koji bi ga zastupali pro bono, kako kaže, savetovali su ga da od tog postupka odustane, iako bi verovatno bio rešen u njegovu korist, jer ne bi mogao naplatiti bilo kakvo potraživanje pošto je Fabrika vode u blokadi i nema novca.

Sticajem okolnosti, saznao je u međuvremenu da može biti oslobođen plaćanja sudskih taksi, a znanja koja je stekao u razgovoru sa brojnim advokatima odlučio je da ipak pretoči u borbu pred sudovima bez pravnog zastupnika.

„Znam 99 posto da ako dobijem presudu, taj novac neću videti jer Fabrika vode nema žute banke. A treba da sam pišem tužbu, da se ganjam sa njima, da me odbijaju…“, ispričao je za VOICE.

Njegov predmet nedavno je iz Privrednog suda u Zrenjaninu poslat na apelacioni sud u Beogradu. A Milekić kaže da u Tužilaštvu još ne znaju ko je kriv za eksploziju jer je još „sve na veštačenju“.

„To mi više nije uopšte ni bitno. Sutra ću još ja biti kriv!? Čekam odgovor apelacije u Beogradu. Dobio sam i odgovor da me oslobađaju takse i sudskih troškova u sudu pošto sam sada socijalni slučaj. Imam i to rešenje“, dodaje.

Sa daljom sudskom procedurom nije upoznat: „Videćemo. Nikad u životu nisam imao parnicu. Kao građani ove zemlje i stanovnici ovog grada i kolega i ja smo iznevereni. Jedva ostaneš živ i samo te puste niz vodu. Doviđenja. Kao da ne postojiš. Meni je to neverovatno.  Šta to govori o našim institucijama, zakonima?“, pita Milekić.

TAJNI UGOVORI

Aleksandar Korovljev, jedan od retkih opozicionih poslanika u Skupštini grada Zrenjanina koji godinama prati problem pijaće vode u gradu, tvrdi da se u načinu rešavanja problema prečišćavanja vode ništa nije promenilo ni posle ovog incidenta.

„A rešavanje problema na isti način je dobar put da se dođe do istog ‘rezultata’”, upozorava on.

Ipak, kaže, postoji jedna razlika, pošto je u izboru novog vlasnika Fabrike vode ceo posao obavijen velom tajne.

“Kada je potpisan ugovor u prečišćavanju pijaće vode 2015. godine, iako je posao dobijen na najverovatnije nameštenom tenderu, ispoštovana je bar formalno zakonska procedura. Ugovorom su definisani parametri koje je izvođač morao da zadovolji i definisana je cena prečišćene vode. Rok izgradnje bio je osam meseci. No, izabran je izvođač bez referenci. Krili su se iza imena italijanske kompanije Zilio. Ali, kako to obično biva, ambicije nije pratio rezultat: nisu uspeli da postignu ni jedan od traženih parametara”, naveo je Korovljev.

A, kako je dodao, prodaja je tekla drugačije kad je u pitanju najnoviji vlasnik opreme Fabrike vode – Panonnian water, koja je inače u sastavu kompanije “Metito” iz Ujedinjanih Arapskoh Emirata, a čija sestrinska firma se u Zrenjaninu bavi prečišćavanjem otpadnih voda.

Korovljev napominje da je to neispravno postrojenje nakon eksplozije na rasprodaji kupila firma koja je osnovana nekoliko meseci pre oglašavanja prodaje.

„Posao je ovoga puta grad sklopio ugovorom zaključenim bez tendera, direktnom pogodbom, ponovo sa firmom bez iskustva, sa osnivačkim ulogom od hiljadu dinara. Vodu ćemo sad navodno dobiti za godinu i po dana i ne znamo koliko će koštati. A i ovi se kriju iza neke druge kompanije -Metita”, ukazuje Korovljev, koji je svoja saznanja o ugovorenim poslovima pretočio i u tabelu (na slici).

VLASNIK FABRIKE NEPOZNAT

VOICE je posle skoro dve godine traganja ipak došao do zvanične verzije prethodnog ugovora – „Ugovora za usluge prečišćavanja pitke vode za Grad Zrenjanin“. Dokument iz 2015. definiše odnos između JKP „Vodovod i kamalizacija“ (naručilac) i grupe ponuđača (izvođač) koju čine Gruppo Zilio SPA, ogranak u Beogradu, Gruppo Zilio DOO, sa sedištem u Novom Sadu i Synertech DOO, sa sedištem u Beogradu.

Po tome, JKP je dužan da izvršiocu obezbedi zemljište na kojem će se postrojenje izgraditi, i to je „deo katastarske parcele br. 13469/3 K.O Zrenjanin 1, na kojem se planira uzgradnja odnosno monataža Postrojenja, u skladu sa tehničkim elementima ponude“. Opremu i uređaje za prečišćavanje je na dogovorenu lokaciju „dopremio i ugradio Izvršilac“.

Ključno pitanje za radnika povređenog u eksploziji Jovana Milekića je, kaže, pitanje vlasništva nad Fabrikom vode.

„Kad sam prvi put otišao kod advokata, on je izričito pitao ko je vlasnik prostorije u kojoj sam nastradao. Nije on to mene džabe pitao. Je l’ to znači da mi sada imamo dve fabrike na istom mestu? Zanimljivo je i da mi je jedan drugi advokat pročitao, mislim, mišljenje veštaka, koji su rekli da ‘Vodovod’ ništa nije kriv za tu eksploziju. Kriva je Fabrika vode. Moj utisak je da su krivi i jedni i drugi“, rezigniran je on.

Na pitanje čija je ta zgrada, prostorija, u kojoj su on i kolega nastradali, kaže da još nije uspeo da pronađe odgovor jer pravni naslednik Fabrike vode ne postoji, a „Metito“ je kupio „samo postrojenje i opremu, koju je kreditirala Erste banka“.

„Znači, Erste banka nije vlasnik tih zidova. A sad je vlasnik opreme ‘Metito’. Ko je vlasnik zgrade? Pa kako možete da ignorišete to što se desilo? Znači, mi jedva ostali živi i sad puj-pike ne važi. Evo sad došla druga firma. A ko će da odgovara za to što se desilo pre…?“, ističe Milekić.

U Ugovoru Grada sa prethodnim izvođačem radova, u koji je VOICE imao uvid, navodi se i da su na osnovu analiza Zavoda za javno zdravlje od 11.04.2012. utvrđeni ulazni parametri za hemijske i mikrobiološke analize pijaće vode „dobijene iz ukupno 31 aktivnog bunara maksimalnih eksploatacionih kapaciteta 520 l/s – da je u sirovoj vodi koncentracija metana 12.000 µg/l“.  Minimalne i maksimalne vrednosti nisu definisane.

„To je samo još jedna od grešaka starog vlasnika. Novi je kupio postrojenje koje dokazano ne radi. Nemamo nikakve garancije da će uspeti da ga doradi tako da bude u funkciji. A posao je dobila ekipa koja se oformila pre same kupovine propalog postrojenja. Nemaju nikakvo iskustvo. Imaju samo biznis plan. Grad ne bi trebalo da takvima prepušta jednu mnogo važnu stvar – pijaću vodu. To je čak jako neozbiljno“, smatra Korovljev.

‘NIKAKAV PAPIR O KONCENTRACIJI METANA NIJE STIGAO‘

Milekiću je informacija o koncentraciji metana veoma važna. Na pitanje kako vidi ovaj ugovor između svoje bivše firme i „Vodovoda“ kaže da je to jedino što ga je zanimalo.

„To mi je bitno jer tu piše da je to 12.000 nečega i da ‘Vodovod’“’, po Ugovoru, treba da obavesti Fabriku vode kakva je sirova voda. Janjić (nekadašnji gradonačelnik, sada predsednik Skupštine grada – prim. autora) je u listu Zrenjanin izjavio u leto 2020.  da se na izvorištu kopaju četiri nova bunara. Zašto ‘Vodovod’ kada su ti bunari iskopani nije dostavio podatke o tome kolika je koncentracija metana kao što je to uradio 2014/15. godine? Ta četiri nova bunara su radila kada smo mi nastradali. A nikakav papir o koncentraciji metana u Fabriku vode nije stigao“, napominje Milekić.

Kao drugi mogući razlog za eksploziju Fabrike vode navodi režim u kojem je fabrika radila tih dana. Podsećamo da se eksplozija dogodila u fazi testiranja kada je postrojenje radilo kao da je u pitanju najkritičniji letnji period kada je potrošnja najveća.  Milekić precizira da se tada radilo kao da je potrošnja 350 l/sekundi jer se na taj način testira kapacitet fabrike:

„Mi smo noću čistu vodu bacali u Begej. Kad uzimaš tu količinu vode, uzimaš više gasa, metana. Znači, da nije bilo testa ne bi se to ni dogodilo. Zašto je test bio nephodan treba pitati ljude iz ‘Vodovoda’ i tadašnjeg direktora Fabrike vode. Oni su svaku noć, uključujući i onu kada se dogodila eksplozija, u jedan, dva, tri ujutro dolazili da slikaju naš ekran o proizvodnji. Taj test je trajao dve nedelje. Eksplozija se desila dan pre završetka testa. A taj test niko ne spominje“, priča Milekić.

Ovakva vrsta testa, kako objašnjava, može da se radi samo zimi jer je kapacitet i fabrike i „Vodovoda“, po njegovim rečima, mali za grad kao što je Zrenjanin „zato što curi na sve strane i mreža je stara“. On je, naime, izračunao da Zrenjanin u tri sata ujutro troši 120 l/sekundi vode, i to u vreme zatvaranja zbog pandemije kada treće smene nisu radile.

„To znači da svaki stanovnik Zrenjanina ustane u tri ujutro i popije šest litara vode. Da li verujete?! A to je pokazao proračun potrošnje“, naveo je on.

Ivana Gordić (VOICE)