Etnocentrizam koji dominira u zemljama bivše Jugoslavije najbolje se ogleda u upotrebi jezika. U Srbiji većinski narod većinom ne želi da deli „vlasništvo“ nad državom sa drugima, a to simbolički pokazuje odbijanjem da se manjinski jezici priznaju i upotrebljavaju kao jezici zajednice. Kao odgovor na to, pripadnici nacionalnih manjina pokazuju sve manje interesovanje da znaju jezik većine. Sve to dovodi do društvene dezintegracije i može imati kobne posledice, smatraju sagovornici VOICE-a.
Pripadnici nacionalnih manjina se svakodnevno suočavaju sa nemogućnošću da koriste vlastiti jezik u komunikaciji sa državnim organima, a jedan od najindikativnijih primera odnosa prema nacionalnim manjinama i upotrebi manjinskih jezika vidljiv je u državnom parlamentu. Srpski jezik je, uprkos zakonskim odredbama propisanim pre osam godina, i dalje jedini jezik koji se može čuti tokom zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, a narodni poslanici iz redova nacionalnih manjina su i ovogodišnji Međunarodni dan maternjeg jezika (21. februar), dočekali s oktroisanim pravima. Ni ovaj saziv Narodne skupštine, naime, nije sproveo zakonsku obavezu da poslanicima iz redova nacionalnih manjina omogući da se tokom plenarnih sednica obraćaju na maternjem jeziku. Upotreba jezika u državnom parlamentu ima i snažan simbolički značaj.
Sa druge strane, Skupština AP Vojvodine, koja svojim poslanicima obezbeđuje maksimalno poštovanje prava u skladu sa zakonima. Pokrajinski poslanici u raspravama i radu vojvođanskog parlamenta koriste jedan od pet jezika koji su u službenoj upotrebi pored srpskog: mađarski, slovački, hrvatski, rusinski i rumunski jezik.
Zakočeno sprovođenje zakona
Na sajtu Narodne skupštine Republike Srbije, u odeljku „Pojmovnik skupštine“, uz obrazloženje pojma službeni jezik, navodi se i sledeće:
„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćiriličko pismo, a službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“
Zakon o narodnoj skupštini, donet u februaru 2010. godine jeste uredio ovo pitanje, te članom 9 propisuje da je u radu Narodne skupštine u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo, a latiničko pismo u skladu sa zakonom, kao i da narodni poslanik ima pravo da na sednici Narodne skupštine govori i da pisane dokumente u radu Narodne skupštine, predviđene Poslovnikom, podnosi na svom jeziku.
– Kada se narodni poslanik u radu Narodne skupštine služi svojim jezikom u smislu stava 2. ovog člana, stalno ili u određenom slučaju, generalni sekretar Narodne skupštine je dužan da obezbedi istovremeno prevođenje njegovog usmenog izlaganja ili dokumenta koji je podneo, na srpski jezik – stoji u zakonu. Ipak, ovo pravo poslednjih osam godina postoji samo na papiru.
Tim povodom, VOICE je još 31. januara predsednici Narodne skupštine Republike Srbije Maji Gojković i Sekretarijatu parlamenta poslao pitanja u vezi sa ovom temom, a između ostalog, interesovalo nas je da li poslanici podnose dokumente na svojim maternjim jezicima, da li je od usvajanja zakona, zaključno sa 2017. godinom ijedan poslanik, član poslaničke grupe ili samostalan, tražio da mu se omogući pravo da koriste maternji jezik u službenoj komunikaciji. Odgovori su izostali.
25 miliona za razumevanje u 2018.
Sa druge strane, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine-nacionalne zajednice u svojoj nadležnosti ima i Odeljenje za prevodilačke poslove, sa ukupno 23 zaposlena.
– U ovaj broj uključeni su načelnik odeljenja, referent, dva lektora za srpski jezik, petnaest prevodilaca za manjinske jezike i četiri prevodica za engleski jezik. Za plate zaposlenih u Odeljenju za prevodilačke poslove, Sekretarijat je planirao sredstva u neto iznosu 15 miliona dinara, odnosno bruto iznosu od 25 miliona dinara – navodi se u odgovoru Sekretarijata koji je potpisao pokrajinski sekretar Mihalj Njilaš.
Dodaje se da je Odeljenje u 2014, 2015. i 2016. godini u pojedinim organizacionim jedinicama radilo u veoma otežanim uslovima, naročito u grupi za mađarski jezik.
– Zbog ograničenja uslovljenih Uredbom zabrani zapošljavanja u javnom sektoru, a potom i Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, s jedne strane, te zbog starosne dobi pojedinih prevodilaca i njihovog sticanja uslova za penziju, bilo je veoma teško angažovati nove prevodioce sa iskustvom – stoji u odgovoru, uz opasku da se stanje donekle stabilizovalo u 2017. godini, ali da obim posla i dalje prevazilazi kadrovske kapacitete odeljenja.
U Sekretarijatu su za VOICE naveli i da nemaju saznanja o tome da li su se nadležni iz republičkog parlamenta interesovali za rad prevodilaca u pokrajini.
– Ali smo spremni da na njihov upit pružimo sve potrebne infrmacije i stručnu pomoć – navode u Sekretarijatu.
Nepoštovanje zakona
Narodna poslanica LSV iz redova rusinske nacionalne zajednice Olena Papuga za VOICE kaže da do sada nije bilo nikakve inicijative niti od pojedinačnih poslanika niti od strane neke poslaničke grupe, po pitanju službene upotrebe jezika i pisma nacionalnih manjina u skupštini. Zato, dodaje, Narodna skupština nije bila u prilici ni da razmatra to pitanje.
– To je po mom mišljenju jako velika greška, ali mislim da to ne treba da to tražimo mi, poslanici pripadnici nacionalnih manjina. Trebalo bi da nas većinski narod u tome podrži, jer je to, na kraju krajeva, pitanje poštovanja zakona – navodi ona.
Podseća i da je u mandatu 2008-2012. godine, prilikom usvajanja Zakona o strancima, diskutovala par minuta na rusinskom jeziku.
– Rekla sam na kraju da sam govorila na rusinskom, svom maternjem jetziku, jer je on u službenoj upotrebi u AP Vojvodini, ali se nikada nije čuo u Narodnoj skupštini, pa sam htela da iskoristim to svoje zakonsko pravo. Niko mi nikada nije zamerio, ali niko nikada nije ni išao mojim stopama niti nešto zatražio – kaže ona.
Etnocentrizam poguban
Računica iz pokrajine kaže da je otprilike 211.000 evra, po srednjem kursu NBS, dovoljno da se poštuju zakonska prava pripadnika manjina i organizuje prevodilačka služba, pa se postavlja pitanje da li Narodna skupština ne može da izdvoji tolika sredstva ili razlozi uopšte nisu finansijske, već neke druge prirode.
Menadžer u kulturi i medijima Miroslav Keveždi za VOICE kaže da je posle raspada SFRJ došlo do razvoja politika koje teže etnički homogenim državama, podsećajući da je i Srbija Ustavom iz 2006. eksplicitno odredila sebe kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovanu na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.
– Takva država biva etnifikovana, i neki pripadnici srpskog naroda ne bi hteli da dele „vlasništvo“ sa drugim zajednicama. To znači da se forsira upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma, a relativno visoko postavlja lestvica za službenu upotrebu jezika nacionalnih manjina na republičkom nivou – kaže Keveždi. Ukazuje da etnička država ima dvojak stav spram manjina: ona očekuje da svi „manjinci“ poznaju jezik većine, a sama nije zainteresovana za korišćenje jezika manjina.
– Neke manjine ponašaju se etnocentrično isto kao i većina i ne žele da poznaju jezik većine. To znači da su procesi etnonacionalizma doveli do povećanja društvene dezintegracije i da svako dalje insistiranje na etničkom principu može voditi daljoj dezintegraciji – kaže naš sagovornik, dodajući da korišćenje manjinskih jezika u parlamentima može imati pozitivnu i negativnu ulogu.
– Mnogi pripadnici manjina ne žele da iritiraju većinu i odustaju od svojeg jezika. S druge strane, važno je da postoje pripadnici manjina u svim javnim službama, pa tako i prevodilačkoj službi. To je u skladu i sa tzv. preporukama OSCE i drugih organizacija o efektivnom učešću manjina u javnom životu. Poslanici se menjaju, a mislim da je za Srbiju važno i dobro da u republičkim organima i ustanovama budu i ljudi koji govore maternjim jezikom drugačijim od srpskog – kaže naš sagovornik.
Slede izmene zakona?
Da se po pitanju upotrebe jezika u parlamentu očigledno nešto radi, nedavno je objavio RTS, koji je u nejasnoj vesti, između ostalog napisao i da poslanici koji pripadaju nacionalnoj manjini koja u populaciji Srbije dostiže najmanje dva odsto imaju pravo da se obraćaju na svom jeziku.
– Novi predlozi zakona uređuju prava manjina, upotrebu simbola i znamenja, kao i jezika u označavanju mesta u kojima žive – navodi se, bez preciziranja o predlozima kojih zakona se radi, ko na njima radi i dokle se stiglo. Dodaje se i da najmanje dva posto ukupnog stanovništva u Srbiji čine Romi, Bošnjaci i Mađari, s tim što Balint Pastor iz SVM kaže da će pripadnici mađarske manjine iz te partije u parlamentu i dalje govoriti srpski jezik.
– Mi iz SVM-a nećemo koristiti tu mogućnost kao što nismo ni do sada, jer mislimo da prevod nikad ne može da bude takav kakav je original i, pošto želimo da ubedimo kolege u ispravnost naših stavova, i dalje ćemo govoriti srpski jezik – istakao je Pastor.
Ostaje nedoumica gde je navedena obaveza propisana, kada u Zakonu o narodnoj skupštini nema nikakvih procenata, dok u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama nema pomena poslanika i Narodne skupštine. Odredba iz člana 11 glasi:
Pripadnici nacionalnih manjina čiji broj u ukupnom stanovništvu Republike Srbije dostiže najmanje 2% prema poslednjem popisu stanovništva mogu se obratiti republičkim organima na svom jeziku i imaju pravo da dobiju odgovor na tom jeziku.
Međutim, republički organi su i sud, tužilaštvo, vojska, policija, predsednik Republike, Vlada Srbije i mnogi drugi…
Nacionalni saveti „zabušavaju“
Analitičarka medijske scene Žužana Serenčeš za VOICE ukazuje da deo krivice za postojeće stanje sa pravima nacionalnih manjina ide i na račun nacionalnih saveta, budući da je jedno od područja na kojem oni deluju i upotreba jezika.
– Verovatno najbolji način da pokrenu tu temu jeste da o njoj govore u okviru Saveta za nacionalne manjine, gde se redovno sastaju sa brojnim držanim organima. A ne sećam se da su se do sada o tom pitanju oglašavali javno – kaže ona.
U Nacionalnom savetu slovačke nacionalne manjine za VOICE su potvrdili da nikada Narodnoj skupštini nisu slali nikakve zahteve, molbe ili predloge u vezi sa pravom poslanika da u skupštini koriste svoj maternji jezik.
I Papuga smatra da su nacionalni saveti nezainteresovani i nemarni kada je reč o ovom pitanju, a kao nekadašnji član nacionalnog saveta, kaže da se nikada na koordinacionom telu nacionalnih saveta o tome nije razgovaralo niti su pokretane inicijative u tom pravcu.
Ni u informisanju ne cvetaju ruže
Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić predsedavala je prošle nedelje sednicom Saveta za nacionalne manjine na kojoj je konstatovano da će informisanje na jezicima nacionalnih manjina ostati prioritet za finansiranje i da će u 2018. godini za taj segment biti izdvojeno 21,8 miliona dinara. Kako je saopšteno iz vlade, a preneo list Danas, premijerka je rekla da su dosadašnja sredstva bila vrlo mala, te da je ponosna što su sredstva fonda, aktiviranog posle 15 godina, značajno uvećana.
Iako za pohvalu, teško da će samo navedeno povećanje sredstava biti dovoljno da drastično popravi situaciju u informisanju na jezicima manjina. Kako pokazuje treće istraživanje “Informisanje na jezicima nacionalnih manjina – na sporednom koloseku” koje je, uz podršku organizacije Branitelji ljudskih prava (Civil Rights Defenders), sprovelo Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) u okviru projekta “Informisanje na jezicima nacionalnih manjina – prava i odgovornosti”, manjinski mediji ostaju „ispod radara“, i bez znanja javnosti suočavaju se s brojnim problemima poput stalnih političkih pritisaka, mizernih plata, besparice, cenzure i autocenzure, smanjivanja publike zbog velike emigracije mladih ljudi, slabog novinarskog kadra…
– Ne zna se, doduše, ni šta država tačno podrazumeva pod pojmom manjinskog medija. Nema ni validnog podatka o tačnom ukupnom broju medija koji u potpunosti ili delimično izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina. Jedino se zna da je njihov broj nakon privatizacije sužen, kao što se najčešće pominje procena da manjinskih medija ima oko 200 – navela je u tom istraživanju analitičarka medijske scene Žužana Serenčeš.
Degradirano i učenje maternjeg jezika
Usvajanjem izmena i dopuna dva zakona – o osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju, u novembru 2017. godine, po oceni narodne poslanice LSV Olene Papuge učenje maternjeg jezika za pripadnike nacionalnih manjina degradirano je, jer je predviđeno da se fakultativno učenje maternjeg jezika ocenjuje opisno.
– Kako može da se opisno ocenjuje koliko ja znam svoj maternji jezik? To je degradacija maternjeg jezika. Fakultativnim učenjem maternjeg jezika, kao izbornog predmeta, on je u rangu izbornih predmeta poput šaha, nekog sporta ili veronauke… Moji amandmani da se to promeni nisu prihvaćeni, a ministar mi je rekao da je to zbog toga što bi onda pripadnici nacionalnih manjina imali jednu ocenu više – navodi Papuga.
I javni servis krši zakon
Brnabić je dodala i da očekuje mnogo više projekata i programa koji će afirmisati vrednosti nacionalnih manjina, međutim, nije precizirano da li je bilo reči o obavezi Radio-televizije Srbije da emituje program na jezicima nacionalnih manjina. Naime, Zakon o javnim medijskim servisima u članu 7, između ostalog, propisuje:
„zadovoljavanje potreba u informisanju svih delova društva bez diskriminacije, vodeći računa naročito o društveno osetljivim grupama kao što su deca, omladina i stari, manjinske grupe, osobe sa invaliditetom, socijalno i zdravstveno ugroženi i dr.“ (7.5.)
„zadovoljavanje potreba građana za programskim sadržajima koji obezbeđuju očuvanje i izražavanje kulturnog identiteta kako srpskog naroda tako i nacionalnih manjina, vodeći računa da nacionalne manjine prate određene programske celine i na svom maternjem jeziku i pismu“ (7.6.)
„afirmisanje nacionalnih kulturnih vrednosti srpskog naroda i nacionalnih manjina koji žive u Republici Srbiji, kao i zbližavanja i prožimanja njihovih kultura“(7.9.)
I dok Radio-televizija Vojvodine, kao pokrajinski servis, svoju obavezu ispunjava, kod RTS-a to nije slučaj. Pitanja koja smo tim povodom poslali RTS-u, ostala su bez odgovora. Saznajemo i da je u zvanično u ime Koordinacije svih nacionalnih saveta od RTS-a traženo da rade i emituju emisije na jezicima zajednica koje žive na teritoriji uže Srbije, pošto manjine u Vojvodini imaju RTV, ali da odgovor nisu dobili ni oni.
Žužana Serenčeš je prilikom predstavljanja istraživanja upozorila da Radio-televizija Srbije neispunjavanje svoje zakonske obaveze o informisanju na jezicima nacionalnih manjina pravda nedostatkom novca.
– Koliko god je zaista značajno obezbediti finansijsku održivost manjinskih medija i sadržaja, isto toliko je važno obezbediti i da oni funkcionišu slobodno, bez neprimerenih političkih uticaja, da mogu profesionalno da izveštavaju svoju publiku, a koja ima pravo ne samo na informacije na maternjem jeziku, već i na to da one budu objektivne, nepristrasne i sveobuhvatne – navela je Serenčeš.
Prema njenim rečima, radni tekst Izmena i dopuna Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, kojeg je nadležno ministarstvo objavilo pred kraj prošle godine, propustio je da formuliše nedvosmisleno i potpuno jasno nediskriminatorno sistemsko rešenje po kojem bi ubuduće bio finansiran rad manjinskih medija u kojima nacionalni saveti posredno imaju ulogu osnivača.
Dalibor Stupar (VOICE)
Naslovna fotografija: pixabay
