Žrtve kao žeton za potkusurivanje, nema ih u zakonima ali se zloupotrebljavaju u političkim obračunima

Žrtve su u Srbiji diskriminisane i često se koriste u političkim obračunima kako bi donele poneki poen, ali dok jedne dolaze u centar pažnje i postaju ključni argument za donošenje neke odluke, druge su skrajnute i godinama ne mogu da ostvare pravdu, upozoravaju sagovornici VOICE-a. Sa druge strane, dodaju, izmene i pooštravanje zakonske regulative gotovo nikada se ne dotiče žrtava, te njihov status ostaje nepromenjen uprkos obavezama države koje proističu iz ratifikovanih međunarodnih konvencija.

Poslednji primer takve zloupotrebe žrtve jeste izmena izmena Krivičnog zakonika (KZ) kojim je uvedena doživotna kazna zatvora bez uslovnog otpusta za silovatelje i ubice dece, trudnica i nemoćnih osoba, oko koje je nedeljama bilo oštrih podela u društvu. Emocije su prednjačile pa se sve završilo teškim optužbama na račun onih koji su potezali racionalne argumente. A vlast je predlog proistekao iz inicijative Fondacije „Tijana Jurić“, koju je potpisima podržalo 160.000 građana, iskoristila da uvede doživotnu kaznu zatvora i za krivična dela poput ubistva predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, udruživanje radi vršenja krivičnih dela, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, terorizma.

Onemogućena debata

Navedenim izmenama KZ ni na koji način nije poboljšan status žrtava, a koordinator Inicijative A11 Danilo Ćurčić za VOICE ocenjuje da se njihov položaj u Srbiji ne menja zato što se uvek bavimo posledicama, a ne prevencijom.

– Mnogo je lakše javnosti predstaviti kako se brinemo za žrtve tako što menjamo propise i bavimo se samom posledicom, ‬kao što je poslednji slučaj sa izmenama KZ pokazao, ‬nego se baviti prevencijom, ‬podizanjem znanja i kapaciteta policije, ‬tužilaštva i drugih delova sistema koji su značajni za otkrivanje i prevenciju najtežih krivičnih dela – ukazuje Ćurčić.

Podsetio je da je kod poslednjih izmena upravo do izražaja došao taj sukob emocija i stručnog mišljenja.

– ‬Umesto da se bez emocija i na osnovu stručnih mišljenja i stavova menjaju odredbe KZ, ‬došli smo do toga da je debata o izmenama i dopunama KZ svedena na pitanje da li su oni koji su protiv kazne doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta istovremeno i monstrumi, ‬pedofili i podržavaoci ubica dece. ‬To je situacija u kojoj nema nikakve mogućnosti da se razgovara jer se sve svodi na emocije i na podelu za i protiv, ‬dok se standardi koji bi se morali primenjivati u pogledu izmena i dopuna KZ koji su sadržani u Ustavu Srbije i u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima svesno zanemaruju – rekao je Ćurčić.

Direktorka ASTRE Marija Anđelković upozorava za VOICE da su naši zakoni, a često i međunarodne konvencije, pisani suvoparno i tehnokratski, ali da postoje i pozitivni primeri poput Konvencije Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima koja u srž dokumenta stavlja žrtvu i njena prava, kao i obaveze država potpisnica u odnosu na ta prava.

– Položaj žrtava se menja, ali na žalost veoma sporo. Otuda i taj utisak da značajnih promena zapravo nema. Treba se setiti šta sve do skoro nije bilo prepoznato kao nasilje ili porodično nasilje, već je potpadalo pod domen “porodičnih odnosa” i “tradicije”. Trgovina ženama u cilju seksualne eksploatacije se dugo tretirala kao posredovanje u vršenju prostitucije – napominje Anđelković.

Dodaje da je za prave efekte izmena zakona ključna njihova dosledna primena, te kontinuirana i sinhronizovana saradnja državnih organa koji dolaze u kontakt sa žrtvom i organizacija civilnog društva koje imaju višedecenijsko iskustvo u pružanju podrške žrtvama različitih krivičnih dela.

– Važno je da informacije i usluge za žrtve budu dostupne svima, a ne samo žrtvama u većim gradovima. Neophodna su dodatna ulaganja države u unapređenje postojećih, kao i razvoj novih, ali i informisanje žrtava koja im sve prava pripadaju – ističe Anđelković, uz opasku da boljem položaju žrtava mogu da doprinesu i mediji koji informišu i edukuju sistematski, a ne ad hoc i senzacionalistički.

Sekundarna viktimizacija i borba sa predrasudama

Jedan od najvećih problema sa kojima se susreću žrtve u Srbiji jeste sekundarna viktimizacija, pošto su primorane da ponavljaju svoju priču pred različitim institucijama sistema – u slučaju trgovine ljudima, žrtva od prve identifikacije do krajnje reintegracije svoju priču ponovi u proseku sedam puta. Takođe, žrtve često nemaju informacije o tome kome mogu da se obrate i koja im prava pripadaju, a neretko se susreću sa predrasudama okoline i porodice.

– Često se dešava da nailaze na nesenzibilisane zaposlene u institucijama koji postavljaju osuđujuća i neprimerena pitanja, koja su pri tom i nepotrebna za samo rešavanje konkretnog predmeta. U većini sudova, na primer, još uvek ne postoje posebne prostorije za žrtve, već one stoje po hodnicima zajedno sa okrivljenima, njihovim porodicama i braniocima, što stvara dodatni pritisak i traumu – upozorava Anđelković.

Zbog toga, kaže, samo pooštravanje kazni, bez dodatnih mera, ne može doneti pozitivne promene za žrtve krivičnih dela.

Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba za VOICE ističe da joj je žao što se kod poslednjih izmena KZ nije razmišljalo i o aferi nestanka beba iz porodilišta, bez obzira da li bi to delo bilo definisano kao otmica, ‬krađa ili ‬nestanak.

– Mi nismo podvedeni pod izmene tog krivičnog zakonika ‬a takođe smo žrtve, ‬i to dugogodišnje žrtve, i meni je strašno žao što se niko nije setio da ubaci i nas. ‬Međutim, ‬mislim da čak država, ‬kontra svim našim razmišljanjima, ‬svim našim predlozima, ‬gura priču pod tepih i da pravimo zamenu teza – kaže Novokmet precizirajući da su u toj priči pored roditelja žrtve i deca koja ne znaju pravu istinu. Ona upozorava da su se roditelji otete dece godinama bezuspešno obraćali svim institucijama.

– ‬Bar ‬50 ‬puta smo se obratili predsedniku, ‬obraćali smo se premijerki, ‬obraćali smo se Vladi Srbije, ‬Ministarstvu pravde, ‬Ministarstvu zdravlja, ‬Republičkom javnom tužilaštvu… ‬Apsolutno mi ne dobijamo odgovore, ‬to je ono što je strašno. ‬U ovoj zemlji postoji diskriminacija žrtava, ‬ne znam zašto. Čiji je ovo interes da se ‬ova priča gura pod tepih i da se ne istraži i da se ne sazna sudbina te dece – navodi Novokmet.

Upozorava i da ne postoji pravni osnov po kojem bi, čak i kada bi neko pronašao svoje dete i odveo ga u sud ili tužilaštvo, krajnji epilog te istrage bila DNK analiza kojom bi se utvrdilo njegovo biološko poreklo.

Poseban zakon put do pravde

Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba kaže za VOICE da bi krađu beba iz porodilišta trebalo podvesti pod genocid i zločin protiv čovečnosti, ‬što su dela koja ne zastarevaju, jer bi samo to garantovalo da će sve žrtve dobiti zasluženu pravdu.

– Nama treba jedan poseban ‬zakon kojim bi se izdefinisalo to delo, ‬pošto je specifično delo i da se sprovede jedna istraga koja bi imala daleko jača ovlašćenja. ‬Sve ‬to nije urađeno, ‬ali država i dalje mudro drži u skupštinskoj proceduri taj zakon, ‬niti ga povlači niti razgovara sa žrtvama, ‬sa roditeljima da napravimo jedan zajednički dogovor, ‬jedan predlog koji će zadovoljiti prvo žrtve, ‬a to smo mi – ističe Novokmet.

Ćurčić upozorava da Srbija ima obavezu da sprovede presudu koju je doneo Evropski sud za ljudska prava, te da je pravo pitanje dokle će se ta obaveza odlagati.

– Čini mi se da u opštoj javnosti ima empatije za roditelje koji sumnjaju da su im deca nestala iz porodilišta, ali da ćemo u nedostatku medijske i druge podrške koja je postojala u pogledu izmena i dopuna KZ, ‬još dugo morati da čekamo na rešavanje ovog pitanja – istakao je naš sagovornik.

Prava ostaju mrtvo slovo na papiru

Strategija za ostvarivanje prava žrtava i svedoka krivičnih dela za period 2019−2025. godine trebalo bi da donese promene koje dodatno naglašavaju pojedina prava žrtava kao što su: pravo žrtava na informisanje, pravo žrtava na upotrebu jezika i prevođenje, pravo žrtava na nadoknadu štete, pravo žrtava na pravnu pomoć, zaštita žrtava, kao i prava posebno ranjivih grupa žrtava kao što su deca, žrtve trgovine ljudima, diskriminacije i višestruko ranjive kategorije lica koje lakše mogu postati žrtve nekog krivičnog dela.

Kako se navodi u nacrtu strategije, opšti cilj njenog donošenja je unapređenje položaja žrtava i svedoka u krivičnopravnom sistemu Republike Srbije u skladu sa EU standardima sadržanim u Direktivi (2012)029. Takođe, postoje i tri specifična cilja: uspostavljanje održive Nacionalne mreže službi podrške žrtvama i svedocima krivičnih dela u Republici Srbiji, uz očuvanje i kontinuirano unapređenje dostignutih standarda kvaliteta i dostupnosti usluga podrške; unapređenje dostupnosti, kvaliteta i efikasnosti primene mera zaštite žrtava i svedoka krivičnih dela u Republici Srbiji, sa posebnom pažnjom na zaštiti posebno osetljivih kategorija žrtava i svedoka; podizanje svesti žrtava i svedoka krivičnih dela o pravima koja im pripadaju u pravnom sistemu Republike Srbije, uz istovremeno unapređenje znanja nosilaca pravosudnih funkcija, advokata i pripadnika policije, kao i kontinuirano informisanje opšte javnosti.

– Ipak, ono što nam praksa pokazuje je da prava ostaju mrtvo slovo na papiru ukoliko se svakodnevno ne primenjuju u praksi. I to u svakom konkretnom slučaju od strane onih koji su u kontaktu sa žrtvama, kao i od strane institucija koja treba da tu primenu da obezbede – upozorava Anđelković.

Zakon ne poznaje žrtve

Naš Zakon ne poznaje termin žrtva, već oštećeni i ne tretira je kao subjekt nego kao objekat krivičnog dela, kaže za VOICE Marija Anđelković iz Astre. Dodaje da bi to trebalo da promeni nova Strategija za ostvarivanje prava žrtava i svedoka krivičnih dela za period 2019−2025. godine.

– Te novine tiču se, pre svega, terminoloških nedoumica u pogledu odnosa pojmova žrtva i oštećeni; unapređenja prava na pravnu pomoć, prava na informisanje i prevođenje; prava na ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva, itd. Najzahtevnije promene desiće se u organizacionom i finansijskom smislu, ali ono što treba da donese najveću kvalitativnu razliku u odnosu na trenutno stanje, jeste uspostavljanje mreže službi za podršku žrtvama i svedocima na teritoriji čitave Srbije – navela je Anđelković.

Nijedna žrtva trgovine ljudima nije uspela da ostvari imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku

ASTRA se pitanjem naknade štete i kompenzacije bavi aktivno od 2013. godine, pošto se pokazalo da sistem naknade štete žrtavama nije efikasan u praksi. Anđelković ukazuje da od 2003. godine, od kada je to delo uvedeno, nijedna od 504 žrtve trgovine ljudima nije uspela da ostvari imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku, nego su sve bile upućene da to pravo ostvaruju u parničnom postupku, koji je skup, dugotrajan i tokom kojeg moraju ponovo da se suočavaju sa trgovcem ljudima. Slično je i sa žrtvama drugih krivičnih dela.

– ASTRA se zalaže za uvođenje Fonda za kompenzaciju žrtvama nasilnih krivičnih dela, kojim bi se u velikoj meri rešio ovaj problem. U slučaju nemogućnosti naknade štete u krivičnom postupku, žrtva bi bila kompenzovana iz Fonda, a država bi potom potraživala ta sredstva od počinioca. Ukoliko žrtva ne bi bila zadovoljna iznosom koji dobije od Fonda, uvek bi mogla da pokrene parnični postupak – navodi Anđelković.

Ona napominje da je Strategijom planirano i ažurno vođenje evidencije o svakom pojedinačnom slučaju, korišćenjem posebnog, za te potrebe razvijenog softverskog alata, čime bi se omogućio pristup prikupljenim podacima u daljem procesu pružanja podrške i pomoći, a žrtva poštedela obaveze višestrukog ispitivanja od strane zaposlenih u različitim segmentima Nacionalne mreže.

Osim toga planirano je i kontinuirano vođenje i ažuriranje baze svih relevantnih podataka o dostupnim službama i uslugama podrške i pomoći žrtvama i svedocima, kao i kontinuirano obezbeđivanje informativnih materijala za žrtve – rekla je ona.

Dalibor Stupar (VOICE)