Suđenje za ratni zločin u slučaju „Štrpci“ se mora završiti, ali bojim se da većina porodica to neće dočekati. To odugovlačenje procesa je vrlo stresno za porodice, a većina je razočarana u sistem i u državu u kojoj žive, boli ih ta nebriga, isitiče za VOICE Nail Kajević, brat Nijazima Kajevića, jednog od 20 ubijenih putnika otetih iz voza na stanici „Štrpci“.
Komentarišući suđenje u Beogradu, naš sagovornik napominje da odbrana često koristi to što se sudi grupi, pa onda jednom prilikom ne dođe nečiji advokat, drugi put neko od osumnjičenih, što sve pojačava utisak da se igra na kartu kupovine vremena. Od zločina je prošlo bezmalo tri decenije, a Nail kaže da bi porodicama bila satisfakcija da lica koja su osumnjičena i protiv kojih se vodi proces priznaju to zlodelo i skinu tu ljagu sa sebe i sa svojih porodica.
– Bili su tada mladi, sada je već prošlo tridesetak godina i ne mogu da shvatim da ni u ovim godinama neće to da priznaju, nego pokušavaju da dokažu da nisu bili tamo, uprkos činjenicama – kazao je Kajević.
Podsetimo, 27. februara 1993. godine iz voza 671, koji je saobraćao na relaciji Beograd-Bar, pripadnici Višegradske brigade Vojske Republike Srpske izveli su i ubili 20 putnika, civila nesrpske nacionalnosti. Za taj zločin trenutno su u toku postupci pred sudovima u Bosni i Hercegovini i Srbiji – pred Sudom BiH nalazi se deset optuženih, a pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu vodi se postupak protiv pet pripadnika Višegradske brigade VRS.
Nastavak zločina drugim sredstvima
Kajević smatra da je odugovlačenje postupka samo nastavak zločina drugim sredstvima i podseća da su tokom prethodnih godina, od kada se otmica dogodila, vršili pritisak na nadležne, ali bezuspešno.
– Imali smo sastanak sa tadašnjim predsednikom SRJ Dobricom Ćosićem, onda smo mi iz Prijepolja sa predsednikom Slobodanom Miloševićem imali četiri sastanka. Odbor koji je formiran ovde u Prijepolju imao je još jedan sastanak sa Miloševićem. Onda smo imali dvadesetak sastanaka sa Nikolom Šainovićem, sa svim ministrima, štrajkovali smo glađu u zgradi vlade – podseća Kajević.
Ističe da to što su u javnosti neprekidno prisutni osuđeni ratni zločinci koji imaju status nacionalnih heroja, govori da nismo stavili tačku na dešavanja iz devedesetih, te da se opet u narodu podgreva atmosfera za neki novi rat, a istovremeno dovodi do toga da je sve manje nade da će porodice stradalih dočekati pravdu.
– Moj brat je išao na krštenje kod svog bivšeg cimera iz škole u Lajkovcu, kome je bio venčani kum. Verovao je u sistem i državu. Neshvatljivo je šta smo mi sve preživeli i šta smo morali trpeti od države u kojoj smo poreski obveznici i koju smatramo svojom – kaže Nail uz podsećanje da su nađeni posmrtni ostaci samo četiri od 20 otetih putnika.
Na žalost, on je samo jedan od više desetina članova porodica žrtava brojnih ratnih zločina koji godinama čekaju pravdu.
„Smišljena i koordinirana akcija planirana u Beogradu„
Za zločin u Štrpcima do sada su izrečene dve pravosnažne presude – Mićo Jovičić je pred Sudom Bosne i Hercegovine priznao krivicu i dobio pet godina zatvora, dok je Viši sud u Bijelom Polju osudio Nebojšu Ranisavljevića na 15 godina zatvora.
Nail Kajević je pratio suđenje u Crnoj Gori i za VOICE podseća da je i tu bilo nekoliko prekida, odugovlačenja, ali da je sud uspešno sve priveo kraju.
– Na suđenju u Bjelom Polju skinut je deo tajnosti sa dokumentacije „Železnice“, istina onaj deo u kom se ne ogleda krivica „Železnice“, gde se jasno i nedvosmisleno vidi da je to bilo isplanirano u kabinetima – ističe Kajević.
Podseća da je tako otkriveno da se o najavama moguće otmice razgovaralo i u „Železnicama“, da je s tom informacijom bila upoznata i lokalna policija, kao i visoki vojni funkcioneri poput generala Dragoljuba Ojdanića.
– Iz te dokumentacije se vidi da su o tome svi znali odmah na početku i da to nije bila nikakva osveta, nikakva otimačina, nikakav nepromišljen čin grupe ili pojedinca, već jedna smišljena i koordinirana akcija koja je planirana u Beogradu. A Vojska Republike Srpske je dala oruđe i oružje i vojsku da to urade – rekao je on.
Zbog toga je, dodaje Kajević, očekivao da suđenja u Beogradu i Sarajevu idu mnogo lakše i brže.
– Međutim, činjenica je da su oni to zamislili tako da se to nikada i ne sazna. A to se inače na ovim prostorima dešavalo i u nekim ranijim ratovima, gde su se zločini tako planirali da nema leša, onda nema ni događaja, nema ni suđenja, nema ništa – istakao je Kajević.
Fond za humanitarno pravo prezentovao je deveti Godišnji izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Republici Srbiji tokom 2020. godine, koji obuhvata analizu 21 predmeta koje je FHP pratio pred odeljenjima za ratne zločine Višeg i Apelacionog suda u Beogradu.
Ivana Žanić iz FHP ukazala je tom prilikom da je tokom prošle godine veliki broj pretresa odlagan zbog restriktivnih mera nastalih usled pandemije korona virusa, ali da pored toga postoje dugogodišnji problemi koji prate suđenja za ratne zločine. Jedan od problema je što nema novih postupaka, zatim to što postojeći procesi neopravdano dugo traju, neki čak i duže od deset godina, kao i to što se nastavlja praksa neprocesuiranja visokorangiranih počinilaca, pripadnika vojske ili policije što je, kako je podsetila, konstatovano i u godišnjem izveštaju o napretku Srbije na putu ka EU.
Dodaje da Fond podnosi krivične prijave protiv visokorangiranih pripadnika vojske i policije, baš iz razloga da bi te krivične prijave bile polazna osnova za istragu protiv određenih lica.
– Fond je podneo krivičnu prijavu protiv Dušana Lončara, komandanta JNA koji je naredio napad na hrvatsko selo Lovas; mi smo podneli krivičnu prijavu protiv Svetozara Andrića koji je osnivač logora Sušica i koji je aktivno učestvovao u srebreničkom genocidu, on je danas narodni poslanik u parlamentu Republike Srbije. Međutim, do danas nemamo informacije da li se protiv njih vodi istraga i u kojoj je uopšte fazi ta krivična prijava – rekla je Žanić.
Ona je ukazala i da dugi niz godina izostaju optužnice za zločine počinjene tokom sukoba na Kosovu.
– Poslednja je optužnica koju je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo 2014. protiv Pavla Gavrilovića i Rajka Kozline za zločin koji je počinjen u mestu Trnje, u martu 1999. godine. Nakon toga, bile su optužnice za zločin u selu Ljubenić i za Ćušku. Međutim, ti postupci su spojeni sa predmetom Ćuška koji traje već duži niz godina, tako da optužnice pojedinačne za zločine na Kosovu nema već sedam godina i to itekako utiče na to da se stane na put nekažnjivosti za zločine koji su počinjeni tokom oružanih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije – istakla je Žanić.
Bez pominjanja imena žrtava
Fond za humanitarno pravo kao paradigmu suđenja za ratne zločine navodi slučaj “Lovas“. Fond je u tom postupku omogućio žrtvama da dođu pred sud u Srbiju da prate taj postupak, zatim omogućio i veliki broj svedoka, ali i obezbedio zastupanje žrtava od početka do kraja.
Jedna od zastupnica, Marina Kljajić, napomenula je da slučaj „Lovas“, vođen u periodu 2008-2020., na početku bio sveobuhvatan da bi se okončao uz gotovo potpuno umanjenje značaja uloge Jugoslovenske narodne armije u tom zločinu, uprkos dostupnim dokazima. Ona je podsetila da se u tom postupku sudilo pripadnicima JNA i paravojne jedinice „Dušan Silni“ za ukupno 69 žrtava stradalih tokom i nakon zauzimanja tog sela, a zatim i za odvođenje većeg broja meštana, civila, na minsko polje.
– Prvostepena presuda u tom postupku doneta je 26. juna 2012. godine – svih 14 optuženih su oglašeni krivim za sva ta događanja i osuđeni su na kazne zatvora u rasponu od četiri do 20 godina. Apelacioni sud je ukinuo tu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje tako da je 2014. glavni pretres počeo iz početka. On je okončan 20. juna 2019. godine donošenjem prvostepene presude u ponovljenom postupku. Međutim, u međuvremenu petorica optuženih su umrli, jedan je postao procesno nesposoban, tako da je presudom u ponovljenom postupku obuhvaćeno osam optuženih. Oni su oglašeni krivim i osuđeni su na kazne zatvora u rasponu od četiri do osam godina – kazala je Kljajić.
Apelacioni sud je krajem godine tu presudu preinačio tako da je dvojicu okrivljenih oslobodio krivične odgovornosti – jednog za napad na Lovas, a drugog za nečovečno postupanje prema zatvorenim civilima i telesno povređivanje, čime su ti događaji izbačeni iz pravosnažne presude, kao i imena žrtava.
– Događanja na minskom polju, po oceni Apelacionog suda, su takva da pripadnici JNA i odreda „Dušan Silni“ nisu znali da postoji minsko polje, pa im se stradanje civila na minskom polju ne može staviti na teret već samo nečovečno postupanje prema istim, zato što su vođeni kao živi štit te je na taj način povređeno njihovo ljudsko dostojanstvo. Tako da smo od početka postupka koji je imao 69 smrtno stradalih žrtava, došli na kraju na postupak koji se završio bez pominjanja imena ijedne žrtve u pravosnažnoj presudi, gde su osuđena trojica pripadnika vojske i trojica dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni“ i izrečene su im minimalne kazne – navela je ona.
Kljajić je istakla da je do okončanja postupka sa ozbiljne optužnice došlo do finalne presude za nečovečno postupanje i pet kazni ispod zakonskog minimuma zbog dugog trajanja postupka, zbog nepripremljene optužnice, ali i zbog nastojanja kako tužilaštva tako i Apelacionog suda da do krajnjih granica umanje ulogu Jugoslovenske narodne armije, odnosno vojske u zločinu koji se desio u Lovasu.
– Ulogu tri pripadnika JNA Apelacioni sud je dodatno umanjio tako što su izrečene kazne ispod zakonskog minimuma, gde je protok vremena uzet kao olakšavajuća okolnost, zatim pojedinačne porodične prilike – da je neko oženjen, porodičan čovek, sve predstavljaju osobito olakšavajuće okolnosti i stvoren je zakonski osnov za ublažavanje kazne – istakla je Kljajić.
Odugovlačenje i manipulacija
Marina Kljajić je za VOICE precizirala da optuženi u procesima za ratne zločine, koji često nisu više mladi i imaju različitih zdravstvenih problema, godinama unazad koriste mogućnosti da ne dolaze zahvaljujući medicinskoj dokumentaciji što se, dodaje, nikada ne može dokazati kao namerna opstrukcija.
– Imali smo takvu situaciju u predmetu „Trnje“ – dvojica optuženih su bili vojni osiguranici i simptomatično je bilo da su se često pribavljala opravdanja, to jest medicinska dokumentacija vojnih medicinskih ustanova – VMA u Beogradu ili Vojne bolnice u Nišu. Znate, kada to postane učestalo, nekakva hospitalizacija dan-dva pre glavnog pretresa, iako vi imate dokument, nalaz lekara iz ustanove, kod vas postoji opravdana sumnja da se zloupotrebljava. Ne možete to da dokažete, ali uvereni ste da se to radilo upravo u cilju odugovlačenja postupka – objašnjava Marina Kljajić.
Dve nove optužnice na Kosovu
Bekim Bljakaj iz Fonda za humanitarno pravo Kosovo istakao je da se na Kosovu trenutno vodi osam predmeta za ratne zločine pred prvostepenim i apelacionim sudom, a tokom prošle godine podignute su samo dve nove optužnice za ratne zločine. Pravosnažnih presuda nije bilo, a donete su samo dve prvostepene presude.
Bljakaj napominje da je u periodu 2000 – 2020. godina bilo ukupno 116 optuženih za ratne zločine, ali da je pravosnažno osuđeno samo 41 lice, među kojima je 35 Albanaca, pet Srba i jedan Rom.
– Ti Albanci su većinom osuđeni za zločine takođe nad Albancima tokom konflikta 1998-99. Niko nije osuđen za ubistvo nekog Srbina – precizirao je Bljakaj.
Podseća da su suđenja za ratne zločine do 2008. godine vodile međunarodne sudije – sudije UNMIK-a, a nakon toga sudije misije EULEX-a, s tim što je u sudskim većima uvek bilo i domaćih sudija koje su, prema njegovoj oceni, bile prilično nezainteresovane.
– U tim predmetima za ratne zločine i tužioci su bili međunarodni sve do 2004. godine, kada je EULEX postepeno počeo da ustupa predmete kancelariji Specijalnog tužioca Republike Kosova. Taj proces transfera predmeta završen je 2018. godine i od tada samo domaći tužioci procesuiraju te predmete – naveo je Bljakaj.
Ona je upozorila i da se pokreće sve manje postupaka, a da je tu problematična uloga tužilaštva koje „ima veći broj zamenika nego što podiže optužnica“. Kljajić kaže da je prošle godine podignuto samo sedam optužnica, od čega je čak pet ustupljeno iz Bosne i Hercegovine, što je za tužioca gotov predmet.
– U Bosni se uradi kompletna istraga, podigne se optužnica, sud u BiH takvu optužnicu potvrdi, sve se uradi, samo ne može da se vodi postupak zato što je optuženi državljanin Srbije, nalazi se u Srbiji i nije dostupan organima BiH i oni ustupaju gonjenje da se to uradi ovde. To za tužioca nije posao, bukvalno dobija predmet na tacni, potpuno rešen. Ako vi imate 10 ljudi u tužilaštvu koji mogu da podižu optužnice, a imate samo dve koje su rezultat domaće istrage, onda to u svakom slučaju smatrate krajnje lošim i poražavajućim rezultatom – ističe ona.
Dodaje da je utisak da se namerno odugovlači sa krivičnim prijavama, jer na svaku urgenciju ili upit sledi odgovor da se postupa po prijavi, bez detalja.
– Ako vas kao punomoćnika niko ne poziva na ispitivanje svedoka, znači da se to ne radi. I tako može da traje jako dugo, a vi dolazite u situaciju da sumnjate da postoje visokorangirani ljudi koji, ako su bili pripadnici vojske ili policije, da se malo čuvaju, štite, da se to prolongira. Ako imate konkretan dokaz u postupku koji se vodi godinama, a tužilaštvo ne reaguje, ako se podnese krivična prijava a da se po toj krivičnoj prijavi godinama ništa ne radi, onda naravno da sumnjate – navela je Kljajić.
Dalibor Stupar (VOICE)
