Skip to main content

Aleksandar Popov: Antifašista oduvek i zauvek

04. Okt 2021. Biografija
6 min čitanja

Od jogurt revolucije Vojvodina nije ni nalik na sebe, ni kamen na kamenu nije ostao

Na nedavnoj novosadskoj promociji svoje knjige ocenio je da za sada nije moguće da se ponove 90-te godine 20. veka u regionu, ali je dodao da situacija nije dobra jer “svedočimo procesu truljenja društva”.

Kao predsednik Centra za regionalizam i kopredsednik i spiritus movens Igmanske inicijative, kojoj je i i posvetio knjigu “Marš dug dve decenije – Na marginama Igmanske inicijative”, Aleksandar Popov dobro poznaje situaciju na, kako ga stranci nazivaju, Zapadnom Balkanu, odnosno, u našoj verziji – na postjugoslovenskom prostoru

„Zapad drži stvari pod kontrolom u regionu te ne postoji opasnost od eskalacije, ali isti taj Zapad svesno toleriše ono što se kod nas dešava, iako znaju šta se dešava, jer im za sada odgovara takozvana stabilokratija, poput Vučića i njemu sličnih.“

“Ali takva situacija ne valja jer je to jedno truljenje društva. Kao žaba se polako kuvamo i ne možemo da iskočimo iz lonca, a mladi ljudi praktično ne znaju za normalan život”, rekao je Popov.

On je dodao da mu je strašno kada čuje mlade ljude koji kažu da su umorni od svega.

Ma kako ovo zvučalo, Popov ipak ne gubi veru u mlade ljude. Pre dve godine, na 15. po redu okupljanju antifašista iz regiona na njegovoj vikendici na Fruškoj gori, tradicionalno povodom Dana pobede na fašizmom, obznanio je kako organizaciju tog skupa namerava da prepusti – mladima.

„U skorije vreme bio sam na više skupova gde su se mladi žalili da im mi iz starije generacije ne otvaramo dovoljno prostora za njihovo delovanje. Ovo je prilika da oni preuzmu organizaciju ovih druženja jer za ovih petnaest godina na ove skupove je dolazilo dosta mladih i ljudi srednje generacije i neko od njih bi mogao da nastavi ovu tradiciju, jer bi bilo šteta da se ona ugasi sa mojom generacijom. Mi ćemo svakako biti tu uz njih, pomažući i svojim ugledom, onoliko koliko ga imamo“, poručio je Popov.

Na regionalni skup antifašista na obroncima antifašističke Fruške gore, od 2004. više puta je dolazio jedan bivši predsednik dve zemlje – jedne susedne i poslednji predsednik Jugoslavije, kao i plejada uglednih antiratnih i antinacionalističkih ličnosti, ambasadori, predstavnici međunarodne zajednice i novinari. To je prirodna odluka ubeđenog antifašiste, kakav je Popov, koji je stav da su fašizam i neonacizam najveća zla savremenog čovečanstva utkao i u delovanje Centra za regionalizam, kao i Igmanske inicijative, Građanske Vojvodine i drugih mreža u čijem je osnivanju Popov učestvovao sa svojim Centrom za regionalizam.

„U proleće 2004. godine Živorad Kovačević, zaštitni znak Igmanske inicijative i njen najugledniji član, jednom prilikom je bio u mojoj vikendici na Fruškoj gori i uživao u lepoj prirodi. U nekom trenutku sam ga zapitao zašto ne bismo van naših redovnih skupova i sastanaka ovde organizovali i neformalne skupove članova Igmanske inicijative i drugih antifašista iz regiona i to u vreme koje pada blizu Dana pobede nad fašizmom. Njemu se ta ideja dopala i on je, pridobijajući ljude za ovu ideju, doprineo da se tačno 9. maja te 2004. godine okupilo više od pedeset ljudi iz celog regiona – od Igora i Mirjane Galo iz Pule do Zefa Šalje iz Prištine. To je od tada postala tradicija i ljudi su se uvek rado okupljali jer su za njih ovakva druženja sa istomišljenicima bila neka vrsta komore sa kiseonikom“, ispričao je Popov.

Osim što je geografski povezana sa Sarajevom, njemu sudbinski veoma važnom toponimu, Igmanska inicijativa, ta mreža 140 regionalnih nevladinih organizacija osnovana 2000. godine, svoj naziv je dobila kao asocijaciju na jedan od najsnažnijih simbola antifašističke borbe tokom Drugog svetskog rata.

Naime, Popov je sa grupom antiratnih aktivista krenuo u opkoljeno i razrušeno Sarajevo. Da neće biti lako ući u grad, znali su, možda i više od toga kako će to biti protumačeno „na ovoj strani“: putešestvije, dostojno scenarija za dobru akcionu dramu, zahtevalo je put od dva dana i dve noći preko Mađarske, pa kroz Hrvatsku do juga Dalmacije, pa kroz Hercegovinu, preko pontonskog mosta na Neretvi, dolazak do planine Igman, pa onda iz Hrasnice, kroz čuveni tunel života ispod piste sarajevskog aerodroma, i na kraju ulazak u ratno Sarajevo. Pet godina kasnije, u spomen na taj odvažni poduhvat, a zbog simbolike sa čuvenim Igmanskim maršem, kada su partizani januara 1942. preko Sarajevskog polja stigli na Igman, ideja o obnovi razumevanja i poverenja unutar „Dejtonskog četvorougla“ (Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Crne Gora) dobila je ime – Igmanska incijativa.

Među 140 nevladinih organizacjja koje su formirale Inicijativu, Centar za regionalizam bio je i ostao jedan od njenih stubova. Uostalom, kao što je i sam Popov, uz nekada Miladina Životića, Ivana Stambolića, Živorada Kovačevića i Borke Pavićević, u međuvremenu postao sinonim za širenje zdravog razuma na razvalinama bivše zajedničke države i njenih i naroda koji su daleko od pomirenja.

Osim rodnog Nadalja i Novog Sada, u kome danas živi i radi, njegov život je u velikoj meri obeležilo i Sarajevo U tom gradu završio je Fakultet političkih nauka, tu je dobio prvi posao, oženio se, čak je i vojni rok služio u gradu koji će kasnije, 1984. godine, biti i ponosni jugoslovenski domaćin Zimskih olimpijskih igara. Povratak u Sarajevo 1995, uprkos svim opasnostima i izazovima, za Popova je bilo više od duga prema važnim uspomenama.

„Često sam sanjao kako sam se našao u ratnom Sarajevu, i kako idem koritom Miljacke koja je crvena – ne znam da li od ljudske krvi ili crvenog mulja koji valja“.

Priseća se i svoga dolaska u Sarajevo na fakultet:

„Sarajevo je posebna priča. Na početku me je pomalo uplašio prvi susret sa istočnjačkim duhom ovog grada, ali me je baš taj duh koji je u to vreme prihvatao različitosti kao nešto sasvim normalno, kao što je i u mojoj Vojvodini, na kraju usisao i Sarajevo je postalo grad za koji me vezuju skoro svi važniji događaji u životu… studije, ženidba, prvi posao, služenje vojnog roka… a kasnije čak i boravak u ratnom Sarajevu“, ispričao je. U Sarajevu je bio i jedan od kolovođa studentskih demonstracija 1968. godine.

Kraj osamdesetih i početak devedesetih zatekli su ga na mestu pomoćnika pokrajinskog sekretara za informacije u Izvršnom veću Vojvodine.

„Međutim, već prvi crni oblaci pojavili su se na horizontu nakon čuvene Osme sednice. Posle Miloševićevog govora u Kosovu Polju i onog čuvenog ’niko ne sme da vas bije’, lansirana je parola ’Oj, Srbijo, iz tri dela, ponovo ćeš biti cela’, čime je počeo udar na autonomiju pokrajina, pa je tako posle takozvane jogurt revolucije smenjeno kompletno pokrajinsko partijsko rukovodstvo, a ubrzo i pokrajinska administracija na čije čelo je došao Radoman Božović“, priseća se Popov. Ispostaviće se da je jogurt revolucija bila uvod u ratove i raspad Jugoslavije.

“Prvoborci jogurt revolucije su najpre opelješili fondove koje je Vojvodina imala, a imala je najbogatije fondove, razvijeno zdravstvo, školstvo, privredu, što je sve otišlo u džepove Miloševića i kamarile ili na finansiranje ratova. Kada pogledate gradove koji su nekada živeli punim životom, to su danas u dobroj meri mrtvi gradovi u kojima ništa od privrede ne radi. Od jogurt revolucije Vojvodina nije ni nalik na sebe, ni kamen na kamenu nije ostao”, rekao je Popov.

Novinarsku karijeru započeo je na Radio Sarajevu, gde je tri godine bio stalni honorarni saradnik, što je uključivalo i vođenje najznačajnijih informativnih emisija. Po dolasku u Novi Sad zapošljava se u novinskoj kući Dnevnik, u kojoj je prošao put od novinara pripravnika do direktora jedne organizacione jedinice.

Izvršno veće Vojvodine napustio je 1990. nakon što je na njegovo čelo izabran Radoman Božović:

„Jedan od njegovih prvih zahteva bio je da se nakon gašenja Socijalističkog saveza za osnivača svih pokrajinskih javnih glasila skupštinskom odlukom proglasi Izvršno veće, a ne Skupština Vojvodine, čime formalno on postaje urednik svih tih glasila. Ne slažući se sa ovakvom odlukom Dušan Lovrenski, v. d. pokrajinskog sekretara za informacije, i ja, kao njegov pomoćnik, podnosimo ostavke“.

Vraća se u matični Dnevnik, ali mu vrlo brzo gase redakciju kako bi mogli da ga pošalju na prinudni odmor, koji je trajao sve do 5. oktobra 2000.

Tokom devedesetih, osim što je privremenim odlaskom u Crnu Goru izbegao mobilizaciju, bio je već 1990. godine među osnivačima Reformskih snaga za Vojvodinu, stranke poslednjeg jugoslovenskog premijera, legendarnog Ante Markovića. Potom se okreće aktivizmu i 1998. osniva Centar za regionalizam, čiji je i danas direktor. Učestvovao je aktivno i u protestima protiv Miloševićevog režima. Ostao je u sećanju njegov antologijski govor na Trgu slobode u Novom Sadu, kada je 20. oktobra 1999. godine – između ostalog – rekao:

„Krvavi trag srpskog šovinizma obeležen je ruševinama i grobovima od Vukovara, preko Dubrovnika i Sarajeva do Tuzle, gde je jedne večeri 25. maja 1995. godine 71 mlada osoba poginula od granate koja je doletela sa Ozrena. To se dogodilo na glavnom gradskom trgu kao što je ovaj na kojem se nalazimo. Sve to je doprinelo da se žig srama stavi na celi jedan narod i mi taj žig moramo što pre sa sebe sprati.

Ovo je prilika i mesto gde bismo, ma koliko to bilo teško i bolno, mogli da se okrenemo samima sebi i suočimo sa sopstvenom odgovornošću za sve što se desilo, jer većina je, ipak, svesno ili nesvesno, na to pristala, ili se bar nije dovoljno energično tome suprotstavila. Tek tako, čista obraza, možemo početi da gradimo novu demokratsku Srbiju i Vojvodinu, sigurni da nam se nešto tako više nikada neće ponoviti“.

Za ove 23 godine Centar za regionalizam je stekao brojne saradnike, realizovao niz projekata iz oblasti decentralizacije i demokratizacije – posebno u oblasti ljudskih i manjinskih prava. Bio je i inicijator stvaranja regionalnih mreža kao što je Igmanska inicijativa, Civilni dijalog i Asocijacija multietničkih gradova jugoistočne Evrope PHILIA.

Aleksandar Saša Popov rođen je 1948. godine. Oženjen je, otac dvoje dece i deda petoro unučadi.

„U svemu što sam radio, svih ovih godina imao sam i imam podršku svoje supruge Edine, koja je i sama bila deo te priče, ali i ćerke Aleksandre i sina Serjože, koji su najviše platili moje suprotstavljanje Miloševićevom režimu. Moja najveća nagrada, nešto neprolazno, jesu petoro unučadi – Teodora, Sara, Jakov, Smiljka i Rastko – koje su mi podarili sin i snaja, pet dragulja koji su mi osunčali jesen života a svojim postojanjem svedoče da mi život nije prošao uzalud.“

Denis Kolundžija (VOICE)