Čiji je Novi Sad: Fašisti na ulicama, grad ‘okićen’ nacionalističkim grafitima i muralima

28. Apr 2021 by Ekipa VOICE | Nema komentara

"Od 1988. godine zavladao je 'argumnet' sile, pljuvanja i omalovažavanja"

Rano ujutro 16. aprila na putu do posla metalnim šipkama je pretučen novosadski novinar i radijski voditelj Daško Milinović. Ovo je, međutim, samo jedan od brojnih napada na novosadske novinare zabeleženih od početka 2020. godine. Snimci brutalnih prebijanja u vojvođanskoj prestonici kružili su internetom u proteklih godinu dana. Bombe, nasilje, hladna i vruća oružja, u Novom Sadu su postali gotovo svakodnevnica. „Protesti“ ekstremnih desničara, golobradih mladića, koji nose zastave velike Srbije i veličaju fašističke vođe, u „prestonici kulture“ više nisu izolovani slučajevi. Da li je Novi Sad i dalje grad kulture i tolerancije?

„Grad u kome tuku mlade i antifašiste, kao u najboljim danima minheskih pivnica iz 30-ih godina 20. veka davno je prestao biti grad kulture i tolerancije“, smatra politikolog Duško Radosavljević i dodaje: „Priča o Novom Sadu kao takvom potiče iz nekog drugog vremena i drugog sistema organizacije društva, Vojvodine i samog Novog Sada“.

Iz vojvođanske prestonice u proteklih godinu dana, nažalost, retko su dolazile poruke tolerancije. Snimak sa nadzorne kamere ispred jedne kladionice u centru grada, na kojem se vidi kako nasilnik brutalno prebija mladića a zatim mu, onesvešćenom, lomi obe ruke, obišao je čitavu Srbiju. Možemo se prisetiti i događaja od pre nekoliko meseci kada je došlo do fizičkog obračuna grupe mladića ispred kluba u ulici Laze Telečkog. U tom obračunu korišćeni su noževi, da bi potom, jednog mladića koji je bez svesti ležao na pločniku, grupa muškaraca šutirala a jedan mu je skakao po glavi. I tada je iz Novog Sada poslata poruka nasilja.

Sa druge strane u „Evropskoj prestonici kulture“ u poslednje vreme se događaju i sve češći protesti i organizovani skupovi ekstremno desničarskih grupacija. Učesnici ovakih okupljanja najvećim delom su mladi ljudi. A kao povod skupova najčešće navode reakciju na antifašističke akcije. Tako smo početkom februara ove godine bili svedoci protesta ekstremno desničarke organizacije „Tradicionalisti“ protiv jedne redovne antifa akcije, a kao razlog naveli “nepoštovanje Milana Nedića” koji je na taj dan 1946. godine izvršio samoubistvo. Radosavljević smatra da ovakva atmosfera u Novom Sadu ne vlada samo poslednjih nekoliko godina, već da su nekada ovakvi „ispadi“ bili minimalizovani a često i sakrivani od očiju javnosti. Danas, dodaje on, situacija je suprotna.

Duško Radosavljević

„Od 1988. godine se ne ide na protivnika jačinom arugmenata, nego argumentom sile, pljuvanja i omalovažavanja. Danas, kada je vlast ogoljena do maksimuma, ona se ne trudi preterano da ispade sakrije, jer su izvođači tih radova pripadnici njenih pridruženih organizacija. Svesno se manipuliše mladima, jer im se osim jeftinog i politikantskog poimanja patriotizma nema šta ponuditi. Zato se mladi huškaju protiv drugih i drugačijih, protiv svih onih koji bi u nekoj situaciji mogli da budu prepoznati kao alternativa postojećem režimu i načinu organizacije društva, u našem slučaju grada Novog Sada“, navodi Radosavljević.

Stava da je od 1988. godine i takozvane „jogurt revolucije“ u Novom Sadu nešto pošlo naopako je i sociolog Miloš Perović. Kako kaže, tada je otvorena „Pandorina kutija nacionalizma, fašizma, etničke i verske netrpeljivosti“ i dodaje da „sve što se danas dešava – od frapantne socijalne nejednakosti i nepravde, mizernog životnog standarda, do fašizma koji se valja po našim ulicama – posledica je procesa koji je započeo tada“.

Mladi fašisti na našim ulicama su samo produkt sistema vrednosti koje su u našem društvu uspostavljeni nacionalističkom kontrarevolucijom tokom poslednje dekade 20. veka. Oni su proizvod socijalizacije u društvu poremećenih vrednosti i načela, koje svoje građane sistematski podstiče na netrpeljivost, pa i nasilje prema slabijima, drugačijima i različitim od vladajuće nacionalističke matrice“, navodi Perović i naglašava da je „Novi Sadu kao grad kulture i tolerancije samo mit koji nema gotovo nikakvo uporište u realnosti“.

Posle demografske ekspanzije Novog Sada, kako kaže, počinjen je „klasičan urbicid neplanskom gradnjom motivisan isključivo sticanjem profita, po cenu lošijeg života građana“. Osim toga, dodaje on, „u Novom Sadu se može pratiti i sistematsko zatiranje svake autentične i samonikle urbane kulture koje se sprovodi s vrha“.

„Od Tribine mladih šezdesetih, preko Žute kuće koju su gradske vlasti srušile 1995, do Kineske četvrti koja je u ime fantomske Prestonice kulture danas gotovo sravnjena sa zemljom, a iz nje izbačeni svi oni koji su na tom prostoru tokom nekoliko godina bez ičije pomoći i doslovno od ničega napravili najživlje kulturno mesto u gradu. Tako je Novi Sad svoju kulturnu politiku sveo na delovanje jednog korporativnog festivala koji crpi gotovo sva sredstva gradskog budžeta za kulturu i iscrtavanje nacionalističkih murala u svakom kutku grada kojima se poručuje čiji je Novi Sad“, kaže Perović.

Miloš Perović

Poslednjih nedelja, Novi Sad je bio u žiži domaće javnosti zbog pretnji i napada na novinare i čitave redakcije. Tako je u samo 11 dana u Novom Sadu zabeležen jedan fizički napad na novinara i dva slučaja pritiska na redakcije u vidu pretećih grafita i plakata. Sedmog aprila novinare portala „Nsuživo“ na zgradi u kojoj se nalazi redakcija, sačekala je preteća poruka – „Sns uživo, bednici, dani su vam odbrojani“. Jedanaest dana kasnije, na zidu kuće u kojoj je smeštena redakcija portala i Radija 021, zalepljeni su plakati sa jasnom nacionalističkom porukom – „Autonomaši, ovo je Srbija“. Međutim, ono što je najviše uzrujalo domaću javnost je fizički napad na novinara i radijskog voditelja Daška Milinovića, koji se dogododio rano ujutru 16. aprila, dok je Milinović išao na posao. Tom prilikom, kako navodi Milinović, napala su ga dva maskirana muškarca. Jedan ga je poprskao suzavcem dok je drugi pokušao da ga udari metalnom šipkom u glavu. Voditelj je, štiteći lice, postavio ruke iznad glave i tom prilikom zadobio lakše povrede. Milinović za VOICE kaže da je napad došao kao reakcija na njegove antifašističke stavove.

“Da, zabrinut sam. Ali moramo biti hrabri. Hrabar je onaj ko deluje uprkos strahu a ne onaj ko se ne plaši. Te gadove nervira kada antifašista ima priliku da bude slušan i ima dobar domet“, navodi Milinović.

Daško Milinović

U Nezavisnom društvu novinara Vojvodine kažu da su medijski radnici konstantno ugruženi i da napadi nisu specifični samo za Novi Sad. Međutim, kako kažu, specifično je da su targetiranja novinara češća u multikulturalnim sredinama kakav je i Novi Sad, a ta targetiranja, nagašavaju, dolaze sa najviših mesta vlasti.

„Ovo je pre svega rezulat jedne opšte društvene klime. Institucije godinama, obično tako što ne deluju i ćute, generišu takvu atmosferu. Talasi kampanja protiv njih, pretnje preko društvenih mreža, targetiranje novinara na anonimnim sajtovima, spora reakcija institucija – sve je ovo svakodnevica naših kolega”, kaže predsednik NDNV-a Norbert Šinković.

On dodaje da sistemska borba za bezbednost medijskih radnika i dalje ne daje rezultate, pa je tako poslednji put ozbiljna kampanja protiv novinara vođena upravo iz skupštinskih klupa.

“Zbog ćutanja institucija NDNV je napustio radnu grupu za bezbednost novinara pri Vladi Srbije. Zajedno sa još četiri organizacije doneli smo odluku da je ovo crvena linija preko koje ne možemo. Pokrenuli smo veliki broj inicjativa, tražili smo reakciju tužilaštva i nadležnih odbora Skupštine Srbije. Nažalost, bez reakcije”, zaključuje Šinković.

Petar Alimpijević (VOICE)

Print Friendly, PDF & Email