Građanske demonstracije “Jedan od pet miliona” šire se Srbijom, demonstranti iznose zahteve, a poljoprivrednici ćute! Ako se izuzmu novosadski protesti, na kojima su nezadovoljstvo iskazali predstavnici Udruženja poljoprivrednika Banata, organizovanog učešća paora u šetnjama još uvek nema. Čudno je to iz bar dva razloga: naime, paori su ranije bili ili organizatori raznoraznih protesta ili aktivni učesnici u njima, a situacija u poljoprivredi je katastrofalna.
Svi indikatori kojima se može izmeriti stanje u srpskoj poljoprivredi i spoljotrgovinskoj razmeni su negativni: u propast srljaju i ratari i stočari i povrtari i voćari, politika subvencionisanja poljoprivredne proizvodnje najgora je u regionu i Evropi, sela nestaju, a paori grcaju u bedi i dugovima prema državi!
Zašto se u “Jednom od pet miliona” poljoprivrednici broje na prste, iako se iz svake reči gotovo svakoga od njih izliva silno nezadovoljstvo? Ako ćemo logikom, analogijom, reciprocitetom ili bilo kakvom računicom, baš ova populacija bi u protestima trebalo da bude itekako zastupljena.
Veliki broj poljoprivrednika u Srbiji
Poljoprivrednika u Srbiji nije malo – prema zvaničnoj statistici, odnosno poslednjem popisu poljoprivrede, čak 21 odsto aktivnog poljoprivrednog stanovništva je u strukturi ukupnog stanovništva naše zemlje. Približno svako četvrto domaćinstvo poseduje poljoprivredno gazdinstvo, a ima ih oko 450.000, dok gotovo svaki peti stanovnik ima stalnu ili povremenu aktivnost u poljoprivredi. U poljoprivredi je u Srbiji angažovano 1,4 miliona ljudi. Koliko ih je na protestima?
Od dolaska ove vlasti, srpski seljaci i srpski agrar stalno su u silaznoj putanji. Subvencije su ograničene na 20 hektara, pa su sa 14.000 ili 12.000 dinara pale na oko 30 evra po hektaru, po čemu nema smisla porediti se ni sa komšijskim zemljama, a kamoli sa razvijenom Evropom. Agrarni budžet je ispod zakonskog minimuma, lanjski suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni manji je nego prethodne godine, gorivo za naše poljoprivrednike je najskuplje u regionu, uredbe i zakoni kroje se po merama tajkuna, zemljište kao najvažniji resurs daje se u bescenje sumnjivim novim gazdama po krajnje netransparentnim uslovima.
Dok Vučić i ministar Branislav Nedimović obećavaju enorman izvoz goveđeg mesa u Kinu i Tursku, jabuka u Indiju, kukuruza u Vijetnam – gase se farme, voćari se hvataju za glavu jer je industrijska jabuka pala na tri dinara ili je propala, žuto zrno jedva stiže do Konstance. Da lane nije bilo kiše, suša bi opet sve spržila jer od silnih arapskih kredita za navodnjavanje do seljačkih oranica nije stigla ni kap. Sve je kao s natpisom u kafani – Sutra besplatno pivo. Svaki dan je danas, sutra je sutra, a besplatnog piva nikad.
Seljak u Srbiji je teška sirotinja i nikom više ne veruje
Poljoprivrednik Aleksandar Babić, predstavnik organizacije „300 Kragujevčana“ i predsednik Udruženja poljoprivrednika „Šumadija 2014“, za VOICE kaže da to udruženje apsolutno podržava proteste protiv „nakaradnog sistema i vladajuće klike“. Ovaj bivši predsednik kragujevačkog odbora Narodne stranke ukazuje na velike razlike između poljoprivrednika u Vojvodini i Šumadiji, njihovih gazdinstava, broja hektara koje obrađuju, ali kako kaže, muka je ista s obe strane Dunava, jer i jedni i drugi uz ovakvu vlast postaju sirotinja na sopstvenim imanjima.
– To samo u Srbiji može da se desi, nigde više, veli on.
Odgovarajući na pitanje zbog čega poljoprivrednika nema masovnije i organizovanije u protestima Babić navodi nekoliko razloga:
– Nema više protesta poput nekadašnjih traktorskih blokada i nema te snage. Prvi i osnovni razlog je to što su nas svi izigrali. Drugi razlog je to što je seljak postao takva sirotinja da sada završava oranje koje nije stigao zimus da uradi, jer je bila jako velika suša, a u velikom je dugu za naftu. Svi su u dugu za naftu, za jesenju setvu, za repromaterijal, i čekaju da se završi žetva pa da to plate. Naravno, sve to prate loši uslovi koje diktiraju trgovci, mizerne cene poljoprivrednih proizvoda i svako gazdinstvo gubi ogromne novce. Sledeći razlog za neučestvovanje u protestima jeste to što je seljak toliko ubijen u pojam da nikome više ne veruje. Kada se pomenu opozicionari, vlada jako veliko nepoverenje među poljoprivrednicima sa ogromnim pravom na to – kaže Babić. – Četvrta opcija je “ćuti, može i gore od ovoga” i ta rečenica će da nas ubije, a peti razlog je “seljačka politika” koja kaže – “ja ću uvek imati za hleb, a ovi iz grada neka pocrkaju”. To je realnost i to su činjenice.
Kada sve to skupite na jedno mesto, dobije se papazjanija i ne može se izvući konkretan razlog zašto seljaka nema na protestima kao nekada, kada smo terali traktore i blokirali celu Srbiju, veli naš sagovornik.
Šta će biti od ove zemlje ako svi odemo
Primećuje da “seljaci što su siromašniji, sve više glasaju za vlast” i ukazuje na činjenicu da je u centralnoj Sriji veoma mali broj poljoprivrednika aktivno u politici ili na društvenim mrežama.
– Sve ovo je naopako. Seljak do podne mrzi sebe, od podne ceo svet. Da li je tako zbog nemaštine, zbog toga što se sve urotilo protiv njega… Kako god, dotakao je dno i ne vidim skoriji izlaz ni za njega ni za ceo ovaj narod, ali ima nas koji ćemo se boriti do kraja jer rezervnu zemlju nemamo. Sela u Šumadiji se gase, cele porodice odlaze. Možemo i ja i moje kolege otići u Norvešku, Australiju ili bilo gde i tamo voziti traktor bez bojazni za egzistenciju porodice. Ali, nije to rešenje, šta će biti od ove zemlje ako svi odemo – pita se Babić.
Osvrćući se na aktuelne proteste i indiferentnost poljoprivrednika prema njima, poljoprivrednik iz Stare Pazove Mihal Balaž naglašava da je ključna stvar u tome što nema organizacije.
– U poljoprivedna udruženja infiltrirale su se vlasti preko vodećih ljudi u tim organizacijama pa zato nije bilo jedinstvenog protesta ni lane, kada su se građani pobunili zbog cene goriva. Kada je cela Srbija u petak ustala, oni su rekli – mi ćemo u ponedeljak da se vozamo. Očigledno da je to bilo namešteno – ocenjuje Balaž.
Napominje da se u Staroj Pazovi organizuju šetnje u znak protesta protiv vlasti već treću nedelju i da u njima učestvuju poljoprivrednici, ali ne organizovano.
– Ranije, 2011. i 2012. godine proteste su organizovala udruženja poljoprivrednika, ali ona više ne postoje. Potrebno je ponovo pokrenuti rad udruženja, jer samo se tako mogu zastupati interesi poljoprivrednika, za čim postoji velika potreba. Ogromni problemi su i subvencije, i nafta, i netransparentni uslovi na tržištu… – ukazuje on.
Balaž podseća na to da je Udruženje poljoprivrednika Stara Pazova na osnivanju 2009. imalo 136 članova, ali da su se vremenom ljudi razočarali u rad organizacije. Neki su čak prestali da se bave poljoprivredom.
– Mali su prestali i nestali. U Sremu i Vojvodini se zemljište ukrupnjava. Veliki postaju toliko veliki da njima udruženje i ne treba. Još manje protesti – kaže on.
Gorivo – jedna od najvećih Vučićevih laži
Početkom prošle nedelje, obraćajući se građanima Vršca, Vučić je rekao da će Vlada Srbije na sednici u četvrtak doneti odluku o subvencionisanom gorivu. Vlada o tom pitanju na poslednjoj sednici nije raspravljala. Potpredsednik Narodne stranke i narodni poslanik Miroslav Aleksić pozvao je potom Vučića i premijerku da objasne zašto su prevarili poljoprivrednike da će Vlada doneti odluku o subvencijama za dizel.
„U odlukama Vlade Srbije od četvrtka nema odluke o subvencionisanom gorivu, iako je Vučić to najavio u Vršcu i u to svi mogu da se uvere pogledom na sajt Vlade”, rekao je Aleksić i naglasio da će „Vučić zbog te laži morati da odgovara“.
Podsetio je i na to da je ministar Nedimović 2017. godine, kao i 2018. godine obećavao subvencije za gorivo, ali da se to do dan danas nije dogodilo.
Upravo je enormno skupo gorivo za poljoprivrednike bio jedan od glavnih razloga za učešće Udruženja poljoprivrednika Banata u protestu “Jedan od pet miliona”.
– Naše udruženje se oglasilo i javno podržalo proteste. Mi iz dela rukovodstva smo uključeni, ostali – kako ko oseća potrebu ili ne – kaže za VOICE Slavko Vukov.
Po njemu, razlozi za podršku protest su vrlo jasni – problemi se vuku nekoliko godina i ne rešavaju se.
– Naši motivi nisu politički i nemamo nameru da komentarišemo ono što se ne tiče naše branše. Ali, iz ugla problema poljoprivrednika, onog što nas itekako dotiče, postoje opravdani razlozi da podržimo proteste. Eksplicitna stvar je gorivo. Očigledno, to je samo bacanje magle, mrvice na stolu. Tražimo da se vrati rešenje koje smo imali ranije. Čak pre deset godina smo imali zakon o povraćaju akcize na gorivo koje se troši u poljoprivredi u visini 60 litara po hektaru do 100 hektara, odnosno do zadnjeg hektara upisanog u registar, što je suština stvari. A ova sadašnja obećanja predsednika samo su lepa parola za kampanju, a ne suštinsko rešenje – naglašava Vukov, i ocenjuje da u akcizi na gorivo koja se naplaćuje u poljoprivredi leži sva prevara.
Po njegovim rečima, čak polovinu agrarnog budžeta država uzme tako što naplati akcizu na svaki litar koji se potroši u poljoprivredi.
– I to je jasna matematika jer, ako se uzme da se u Srbiji obrađuje preko tri miliona hektara i ako se troši 60 litara, a potroši se više, dolazi se do toga de preko 15 milijardi dinara mi upumpamo u budžet preko naplate akciza. To nije primereno i nije opravdano iz prostog razloga što sve zemlje u okruženju, i one koje su u Uniji i one koje nisu, oslobađaju poljoprivrednike većeg dela akcize – objašnjava on.
Na pitanje da li mu je poznato da su još neka poljoprivredna udruženja organizovano izašla na proteste, Vukov je odgovorio da nije, ali da mu je poznato da sva udruženja spavaju nekoliko godina.
– Asocijacija poljoprivrednika je zamrla, a bila je perjanica udruženja. Ostala udružeja po meni su neiskrena, jer su njihova rukovodstva dokazano korumpirana. Ne može jedno udruženje da vodi član SNS ili bilo koje stranke, a takvih imamo. Definitivno smo se mi nametnuli kao jedini koji pokušavaju da reše problem. Išli smo na to da kroz institicije i razgovore dokažemo svoje tvrdnje, imali smo pet sastanaka sa ministrom poljoprivrede, ali ništa od svega toga. Samo se maše parolama, a vreme zahteva hitna rešenja i nema više čekanja. Pa poljoprivrednici su dužni državi daleko više od 100 milijardi dinara za PIO doprinose i ništa se ne rešava, samo se obećavaju oslobađanje od duga ili olakšice. Svesni smo toga da poreska uprava može preko noći da napiše rešenja za prinudnu naplatu. Šta ako zbog PIO duga počnemo da ostajemo bez zemlje, čista propast. A to je samo deo paorske muke – poručuje Vukov.
Slađana Gluščević (VOICE)
