Preuzevši mapu Beograda na informacionom pultu, zbunjeni turista, sintagma koja se u ovom slučaju odnosi i na strance ali i na građane Srbije, na delić sekunde bi mogao da pomisli da se ispred njega nalazi spisak parkovskih atrakcija, a ne kulturnog nasleđa glavnog grada Srbije. Od ponude, izdvajamo – (ne)stvarne i uzbudljive vožnje metroom i gondolom, raspevanu fontanu na Slaviji i odmaralište Beograd na vodi. Plastificiranost, kič i barokna ekstravagancija urbanističkog delanja u Singidunumu lišenog istoriografije biće upotpunjeni na jesen postavljanjem megalomanskog spomenika Stefanu Nemanji, visokog skoro 30 metara.
Od kad je sveta i veka, ili bar vladajuće garniture, u zavisnosti od kalendara na osnovu kog računamo vreme, politika podizanja spomenika je uvek išla u korak s državnim i nacionalnim interesima. Te kamene manifestacije javne istorije služe da bi svedočile o moći i ispravnosti trenutne ideologije, odnosno pružaju stanovništvu prošlost koje bi oni trebalo da se sećaju i time se, makar i svojim prisustvom, čvrsto utiskuju u svest ljudi. Podizanje spomenika Stefanu Nemanji je samo još jedan u nizu primera renacionalizacije i retradicionalizacije, ponovnog traganja za smislom i identitetom oko kog nema sporenja, veličine pod čijim kraljevskim plaštom će se skupiti „čitav srpski narod“. Čak i činjenica o monumentalnim razmerama ovog poduhvata treba da komunicira i prenese poruku o jačini države i njenog (najvišeg) vrha, zbog čega „čitanje“, tumačenje simbolike spomenika proizvodi logično pitanje – koliko je u njemu zastupljeno kolektivne istorije, a koliko ideologije vladajuće stranke?
Idejno rešenje za spomenik pruža odgovor na prvi deo pitanja, iako razočaravajuć. Prikaz ruskog krsta, dok se u drugoj ruci prvog vladara iz dinastije Nemanjića nalazi Hilandarski tipik (koji je napisao Sveti Sava) predstavljaju sumornu sliku relativizacije prošlosti. Istoričar Milivoj Bešlin, u izjavi za VOICE, objašnjava da se ovde radi o konceptu „supermarketa istorije“.
„Ovo je odveć skupi drangularijum provincijalne, mitske svesti i neukusa, zloupotreba i istorije i Nemanjića, gde vadite stvari iz konteksta, krajnje proizvoljno i nekonzistentno, bez mere, smisla, ukusa i kriterijuma. Ovo sa ‘realnim’ Stefanom Nemanjom nema nikakve veze i pre će biti da je tu reč o podizanju spomenika aktuelnom naprednjačkom režimu i pokušaj ovekovečivanja jedne tragikomično-megalomanske autokratije, smatra Bešlin.
Izmišljanje tradicije
Spomenike gradi država, i gotovo svi politički sistemi, nezavisno od toga da li su demokratski, liberalni, autoritarni ili totalitarni, svoje ideološke principe i vrednosti unose i obznanjuju putem tih obeležja. U Francuskoj su posle revolucije 1789. godine bile vrlo česte predstave „Marijane“ u kamenu, kao simbola novorođene Republike. Kako je francusko društvo i danas konstituisano na vrednostima te revolucije, i ti spomenici još pretrajavaju. S druge strane, Rusija je bila puna Staljinovih spomenika koji su srušeni. Rušenje spomenika, kao simbolički akt raskida sa „starim“ poretkom, svedoči o značaju spomenika za jedno društvo. Slična strujanja i suočavanja s prošlošću su se nedavno otelotvorila kroz proteste u Sjedninjenim Američkim Državama i drugim, bivšim kolonijalnim silama. Statue i kipovi posvećeni generalima Konfederacije, kolonistima iz Velike Britanije i belgijskom kralju Leopoldu II se uklanjaju zato što ih sadašnje društvo percipira kao oličenje jedne surove i eksploatatorske ideologije.
I na prostoru bivše Jugoslavije je došlo do svojevrsnog revizionizma spomeničke kulture, pogotovo kada su u pitanju ona obeležja koja su podignuta u čast antifašističke borbe. Planski zapuštena istorija, dovedena do zaborava i podsmeha, ostavila je prostor za stvaranje nove kulture sećanja u skladu sa zahtevima dominantne nacionalističke ideologije u njemu.
U tu svrhu, vladajuće vrednosti spuštaju svoje prste u šešir istorije i biraju najpogodnijeg kandidata na kojeg će se nakačiti kao parazit. Kada je u pitanju srpski nacionalistički narativ, u poslednje vreme primetna je sve češća politička upotreba Nemanjića, što predstavlja znatno skretanje s prethodno ideološki popularnog kosovskog mita. Promeniljivost značenja određenih istorijskih događaja u zavisnosti od dnevno-političkih ciljeva vlasti predstavlja, prema rečima Milivoja Bešlina, školski primer maksime o izmišljanju tradicije.
„U osnovi, ovde se radi o klasičnoj konzervativno-nacionalističkoj upotrebi i zloupotrebi istorije, putem esencijalizacije nacije. Pokušava se učitati da je srpska nacija večna i nepromenjiva kategorija, koja je konstituisana u nekakvom imaginarnom srednjovekovlju. Ovo je u stvari najsličnije komično-kičerskim procesima antikvizacije prošlosti koju je radio korumpirani, nacionalistički režim makedonskog autokrate Gruevskog, rekao je Bešlin i dodao da je cilj očigledan – nacionalistička homogenizacija.
Projekat na koji referiše istoričar Bešlin jeste poduhvat kulturološke rekonceptualizacije Severne Makedonije i identiteta njenih građana. Ipak, rezultat toga je bila kognitivna disonanca u identitetskom određenju Makedonaca koja je bila prouzrokovana podizanjem spomenika Aleksandru Velikom u centru Skoplja, jer je plan programa kulurne obnove imao za cilj raskid s socijalističkom prošlošću i pronalaženje izvora nacije, slično kao i u slučaju Srbije, u političkom mitu mladog vojskovođe iz perioda antike. Međutim, odsustvo bilo kakve istorijske i kulturološke svesti dodatno je bilo naglašeno izradom zasebnog, odvojenog obeležja koje je trebalo da ovekoveči prošlost albanske etničke zajednice na tim prostorima. Prema mišljenju mnogih stručnjaka, pokušaj fabrikovanja istorijskog nasleđa, uz eliminisanje socio-ekonomskog konteksta, za rezultat je imalo glorifikaciju dve odvojene društvene grupe i maskiranje odsustva bilo kakve političke i kulturološke komunikacije.
Spomenici kao sredstvo za pranje novca
Prema pisanju publikacije „Balkan Perspectives“, projekat „Skopje 2014“ je u sebi i te kako imao i finansijski element. Naime, za razliku od početnih 80 miliona evra, na ovaj poduhvat je na kraju potrošeno ukupno 640 miliona evra, iznos u koji nije uključen propratni propagandni materijal u vidu reklama i dokumentaraca. To je građane Severne Makedonije koštalo 280 miliona evra koje sada duguju zbog „lošeg“ poslovanja. Podizanje spomenika je finansijski veoma zahtevna aktivnost, jer buduće obeležje mora da prođe kroz mnoga preduzeća i kompanije već od trenutka predlaganje ideje, pa do konačne realizacije. Usled toga su ovakve kulturne aktivnosti, pogotovo u državama s slabim institucijama, pogodne za „pranje novca“ i nameštanje javnih nabavki pogodnim izvođačima, kao što se može videti na primeru naših južnih suseda.
Spomenik Nemanji ili Vučiću?
Kao i na nacionalnom nivou, i u lokalnim sredinama spomenici služe isključivo u dnevno-političke svrhe. Krajem maja, gradska vlast u Subotici je na skupštinskom zasedanju potvrdila odluku o podizanju tri spomenika – kralju Petru I Karađorđeviću, bivšem gradonačelniku Karolju Birou, i biskupu Ivanu Antunoviću. S obzirom na multikulturalnu pozadinu najsevernijeg srpskog grada, politika obeležja veoma podseća na pomenuti makedonski scenario, jer se radi o ličnostima koje dolaze iz tri različite etničke grupe.
Podizanje ovih spomenika deluje kao potreba da se pošalje poruka o ravnopravnosti pred istorijom, jer se stvara utisak da niko nije izostavljen. Međutim, ono što nedostaje jeste, prema rečima Nele Tonković, bivše čelnice Savremene galerije u Subotici, zajednička prošlost.
„Čini mi se da ovaj primer pokazuje da je posezanje za mitskom istorijom najprisutnije u trenucima u kojima se ne zna ili se ne prepoznaje šta je stvarni identitet određenog grada danas, grada kao zajednice svih građana koji u njemu žive. Meni deluje da je ovo način da se istovremeno namire tri iste potrebe za ‘sopstvenim komadom istorije’, što je jako daleko od ideje o gradu kao zajednici svih građana i bliže je stavu da je grad skup zasebnih etničkih interesa. Pored toga, ne govori se o spornim istorijama niti o konfliktnim narativima koje će svaki od ovih spomenika emitovati – jednostavno, velikani jedne nacije retko su heroji i svih drugih nacija, objašnjava Tonković za VOICE.
Multikulturalnost poziva na prepoznavanje različitosti manjinskih kultura u odnosu na dominantnu. Međutim, inkluzivnost članova jedne zajednice na papiru (ili trgu) pre ima za cilj da prikrije nedostatak političke komunikacije među grupama, a podizanje spomenika istaknutim predstavnicima tih zajednica nastavlja da vodi ka razumevanju istorije i istorijskih promena kao rezultat delanja izrazitih pojedinaca, a ne naroda.
Međutim, istorijskog Stefana Nemanju ništa i ne povezuje s glavnim gradom Srbije. Lik srednjovekovnog kralja će poslužiti samo kao paravan, predstava jednog nacionalnog lidera, utemeljivača srpske nacije, crkve i identiteta, oko čijeg će se žezla okupiti ceo narod. U Staljinovom totalitarizmu spomenici su, nezavisno od ličnosti koju su predstavljali, morali su da imaju Staljinov lik. Zbog toga se i danas može u Moskvi videti obeležje, na primer Gogolju, rađen u epohi staljinizma, koji ima pravilne crte lice tog sovjetskog tiranina. Slična, okamenjena individua u Beogradu će imati 28 metara. S obzirom na to da projektom rukovodi Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika Srbije, nameće se zaključak da iza ideje za spomenik stoji predsednik Aleksandar Vučić. Svaka slučajnost sa stvarnim i istorijskim događajima (ni)je slučajna.
Igor Išpanović (VOICE, naslovna ilustracija: N1)
