Januar 1990. bio je za mene prilično uzbudljiv mesec: prvi put od kako sam počeo da pratim Reli Pariz-Dakar, na startu te najteže i najopasnije trke na svetu pojavio se neko naš – iz glavnog grada Francuske put glavnog grada Senegala, sa Poljakom Kuperom kao suvozačem u „landroveru“, odvažio se da krene petnaestostruki šampion Jugoslavije Tihomir Filipović iz Zagreba.

Bilo je to taman u sumrak onih vremena kada smo, s jedne strane, priželjkivali da vidimo naše na svim svetskim prestižnim takmičenjima, a, s druge strane, frustrirali bi nas njihovi loši rezultati koje su sportski komentatori olako znali da opravdaju i kad takmičar završi na „izvrsnom 80. mestu“.

Trebalo je da prođe dosta godina da počnem da cenim Filipovićevo 77. mestu na Reliju. Posle svega što sam u međuvremenu saznao o tom reliju, shvatio sam da dolazak na cilj takve trke, nesumnjivo najteže i najopasnije na svetu, bez obzira na plasman – predstavlja istinsku pobedu.

Dakar su nakon toga pohodili  i drugi, ali oni se više nisu smeli smatrati našim, barem ne u smislu zajedničkog državljanstva.

Na zvanično naše moralo se čekati sve do 2009. godine. Prethodne godine prvi put od 1979. u potpunosti otkazan (zbog terorističkih pretnji), na startu relija koji u nazivu sadržava senegalsku prestonicu iako je iz Afrike prebačen u Južnu Ameriku, prvi put u istoriji našla su se dvojica motociklista iz Srbije: Gabor Sagmajster i Boža Ristić.

Ristić odustaje posle sedmog dana, ali Subotičanin Sagmajster uspeva da, pomalo i uz pomoć Ristića, završi trku i tako postane prvi takmičar iz Srbije kojem je to uspelo.

Uspeo je u tome još deset puta, poslednji put pre nekoliko dana na izdanju Dakar relija za 2022. godinu, po treći put održanom u Saudijskoj Arabiji.

Kad se vratio sa svog zvaničnog premijernog učešća na Reliju (Gabor, inače, u svoja učešća ubraja i otkazano izdanje 20008. jer se pojavio na startu), na kom je osvojio 89. mesto, sećam se komentara koji su to smatrali… pa, teškim neuspehom, jedva vrednim pominjanja. Kako je nastavio da se vraća Dakaru, a Dakar jeste kao neka „droga“ i vozači koji ga jednom iskuse uglavnom mu se vraćaju, tako su i u Srbiji polako počeli da uče o samom reliju, o opasnostima koje nosi, žrtvama, naporima takmičara, posebno motociklista, da svakodnevno pređu više stotina kilometara po neverovatnim krajolicima…

Naučilo se i tome da Gabor nema iza sebe moćan fabrički tim koji mu za svaki reli obezbeđuje najnovije modele motora, koji rešava finansije, servisira motor nakon svake etape, obezbeđuje masere i luksuzni kamper za spavanje umesto šatora, pa je na tebi je samo da voziš.

Bilo bi nekoliko puta više takmičara na svakom Dakaru e da troškovi učešća za mnoge nisu (pre)visoki. Sagmajster već godinama uspeva da obezbedi podršku sponzora i države, ima tu i sopstvenog učešća u finansiranju, ali to nije dovoljno da svake godine, a trebalo bi, menja motore. Ovako, ono što ima čuva ko oko u glavi, u vožnji – po dinama, osušenim rečnim koritima, planinama, po kamenju, sitnom ili krupnom i čemu sve ne – uz to da se sačuva, mora da brine i o tome da motor ne zadesi kakav kvar koji bi ga primorao da u bivaku nakon etape, umesto da se naspava i bude odmoran za naredni, a još jedan naporan dan, otvara kutiju s alatom i baca se na posao. Jer to nema ko drugi da radi.

Sve to, kao i njegova upornost da se Dakaru vraća evo već 14. godinu zaredom i da se, iako svrstan u kategoriju „sam svoj majstor“ (učesnici bez podrške timova) takmiči sa najvećim imenima moto sporta, vremenom je, baš kao što je i meni bilo potrebno da počnem da cenim Filipovićev rezultat, promenilo percepciju i njegovih učešća i rezultata kod većine onih u Srbiji koji su, zahvaljujući upravo Sagmajsteru, počeli da prate Dakar.

Na Dakaru su se, osim Bože Ristića, oprobali i Bojan Milanović i Darko Veljković (u kategoriji automobila 2013.), ali Sagmajster je do danas ostao jedini predstavnik Srbije kojem je već 11. puta uspelo da dvonedeljnu trku završi do kraja. Tri puta je samo odustajao pre kraja trke, ili zbog povrede zbog koje više nije mogao da vozi ili teškog kvara na motoru.

A o kakvoj je trci reč, ispričao mi je nakon premijernog učešća 2009. u Južnoj Americi.

„Zamislite da ustanete u 3 ili 4 ujutro, da od pola pet vozite putem od Subotice do Beograda, a odande, preko planina i brda, sve do Skoplja, pa opet putem do Đevđelije! I tako svaki dan tokom dve nedelje, s jednim danom odmora…“

Da, samo što umesto pitoreskne Šumadije i naših planina, valja zamislititi večito žednu kiše pustinju Atakamu, argentinske pampase, nebu pod oblake Ande, ili pak dine u Saudijskoj Arabiji…

„Važno je da imaš dovoljno vode i čokoladica“

U moto sportu takmiči se od 1993. i pre svog prvog Dakara, Sagmajster je bio trostruki šampion države u moto krosu (do danas još pet puta, poslednji put prošle godine). To iskustvo ga je umalo koštalo teže povrede na prvom Dakaru, kada je tokom pada na sedmoj etapi slomio tri rebra. Posle toga mi je priznao da je prekršio sopstveno pravilo: Dakar nije mesto za trkanje! Barem ne za sve učesnike.

„Bila je dobra staza, činilo mi se – po mojoj meri, jer me je podsećala na staze za motokros. I počeo sam da vozim brzo, da se trkam… Pao sam pri brzini od 70, 80 na sat. Lekari su mi konstatovali prelom tri rebra, stavili su mi neki zavoj, od kojeg nisam moga da dišem, pa sam morao da ga skinem. Imao sam sreće. Na Dakaru se trkaju samo najjači, oni koji su tu zbog rezultata. Na Dakaru je važno da je vozač psihički i fizički potpuno spreman, da ima dovoljno iskustva, i da ima dobru servisnu ekipu. Najjači na Dakaru imaju sve to, međutim, i uz sve to nekad je samo jedan kamenčić dovoljan da sve ode dođavola. Ja sam se držao pravila da ne vozim pun gas, već do 80 posto mogućnosti, da čuvam najpre sebe a onda i motor, i to mi je omogućilo da završim trku. Ono što je takođe važno na reliju jeste da uvek imaš napunjene baterije satelitskog i mobilnog telefona, da možeš da pozoveš pomoć ili da tražiš savet u slučaju kvara, kao što sam ja zvao svoje prijatelje koji dobro poznaju KTM motore. Dalje, bilo mi je važno da uz sebe uvek imam dovoljno vode i čokoladica. Nije mi bilo važno kakve su mi gume, ali bome jeste da li kod sebe imam dovoljno vode i čokoladica da bih mogao da preživim u slučaju da mi se nešto desi.“

Završiti trku sa slomljenim rebrima? Da, i to je Dakar. Pa, koliko mora biti nivo adrenalina u telu da bi bol bila neutralisana? Pa jasno vam je, valjda. Prošle godine preminuli Iber Oriol, jedna od najvećih legendi Dakara (nadimka „Afrikanac“) i prvi koji je do titule na Reliju došao i u kategoriji motocikala i automobila, stigao je na cilj pretposlednje etape 1987 – s oba slomljena članka!

„Izazov za one koji se odvaže da krenu, za ostale tek pusti sanak“, moto je trke koja ja krajem decembra 1978. prvi put startovala kao Reli Pariz-Dakar. Tijeri Sabin došao je na ideju da osnuje trku u kojoj će vozači uputiti otvoreni izazov Sahari i istovremeno testirati svoje sposobnosti, nakon što je godinu dana ranije proveo nekoliko dana izgubljen u saharskoj pustinji; bio je gotovo na ivici razuma kada su ga konačno pronašli. Poginuo je 1986. u padu helikoptera u pustinji Malija.

I doista, malo je danas u svetu takvih izazova koji ne teraju samo učesnike da se svake godine vraćaju u taj pakao, već tera i dokazane asove iz drugih sportova, pa i onih koji nemaju veze s relijem ali i te kako imaju veze s nepojmljivo visokom dozom adrenalina, da se oprobaju – kao motociklisti, vozači kvadova, automobila ili kamiona, svejedno.

Gabor Sagmajster se na taj adrenalin navukao, zato se svake godine i vraća Dakaru, sa ciljem svih ciljeva – stići na cilj trke. Živ i u komadu. O plasmanu ne brine previše, njime će se iovako kritički baviti tek retki, koji o Dakaru ne znaju baš ništa. Gabor posle toliko učešća, koji su mu doneli zvaničnu titulu „Legenda Dakara“, imao bi o tome šta da kaže.

Recimo, koliko tokom priprema za trku dnevno mora da okrene svoj motor od sto i nešto kilograma, jer je to – da nakon svakog pada moraš da uspraviš svou grdosiju od motora i nastaviš trku – nešto najnormalnije na Dakaru. I o tome kako izdržava da dnevno preveze više stotina kilometara a često s veoma malo sna, kako podnosi jezivo hladna jutra na startu trke usred pustinje i paklene vrućine samo nekoliko sati docnije, kako mu je kao rođenom Vojvođaninu kada se vine u nepojamne planinske visine, ili šta uopšte može da vidi kad se ispred njega stvori oblačetina prašine ili peska, a skoro stalno je tako na Dakaru…

Ili o tome kako uspeva da istovremeno vodi računa o sebi, motoru, kursu ali i da ne promaši skrivene tačke na maršruti koje su zadali organizatori, a bez kojih sleduju kazneni poeni.

Imao bi sigurno šta da kaže i onim malobrojnim fanovima koji su mu zamerili podršku Vučićevoj predsedničkoj kandidaturi 2017, iako se pre toga nije pačao u politiku.

Ako se ipak mora i kroz rezultate posmatrati njegovo učešće na Dakar reliju, evo, najbolji rezultat ostvario je 2014. – 53. mesto u generalnom plasmanu.

Osim osam titula šampiona u motokrosu, bio je i devet puta vicešampion države. Učestvovao je na reliju Hungaria Baja (2008), Central European Rally (2008). i pet puta na Abu Dhabi Desert Challenge. 

Rođen je 3. juna 1971. u Subotici, oženjen je i ima dvojicu sinova. Sin Ričard se takođe bavi motociklizmom i prošle godine osvojio je treće mesto na državnom prvenstvu.

Denis Kolundžija (VOICE, foto: Imre Mark)