Udruženja građana, fondacije i zadužbine u Srbiji ostvarili su u 2019. godini ukupan prihod 342,6 miliona evra. To je pokazala analiza 33.198 organizacija civilnog društva, koju je uradio VOICE. U Beograd se slilo više para nego u ceo ostatak Srbije.
Na osnovu analize podataka do kojih je VOICE došao, ustanovljeno je da su više od polovine, tačnije 54,9 odsto navedenog iznosa, što je 187,4 miliona evra, prihodovale organizacije registrovane u Beogradu, sa gradskim opštinama.
Na drugom mestu je Novi Sad čije su organizacije prihodovale 34,6 miliona evra, što je 10,1 odsto ukupnog novca koji je legao na račune nevladinih organizacija. Subotica je na trećem mestu sa 9,7 miliona evra, što je 2,84 odsto, a Niš sa nešto preko osam miliona evra i 2,34 odsto učešća u tom kolaču je na četvrtom mestu. Iza Niša je Zrenjanin čije su organizacije prihodovale 3,8 miliona evra (1,13 odsto), a procenat učešća drugih gradova i opština u Srbiji u ukupnom prihodu udruženja građana, fondacija i zadužbina je zanemarljiv.
Ovde je reč o ukupnim prihodima ovih oganizacija ali valja podsetiti da novac dobrim delom stiže iz državne kase. U poslednjih deset godina iz budžeta za udruženja građana među kojima su i sportska udruženja, i crkva, i političke partije, i “ostale NVO”, država izdvaja milijarde dinara – od 7,7 milijardi u 2012, preko 14,3 milijardi u 2013, do 8,9 milijardi dinara, to jest 76 miliona evra, koliko je previđeno budžetom u 2020 godini. Najveći deo novca opredeljenog za nevladine organizacije odlazi na one koje se bave sportom i humanitarnim aktivnostima, ali i one koje se bave crkvenim pitanjima i položajem verskih zajednica.
Kada je o broju, odnosno teritorijalnoj raspodeljenosti organizacija reč, analiza VOICE-a pokazala je da ih je najviše registrovano u Beogradu ali ta razlika u procentima nije tako drastična kao kod podataka koji govore o prihodu. U prestonici je 9.165 organizacija, što je 27,6 odsto njihovog ukupnog broja. U Novom Sadu registrovano je 2.523 udruženja građana, fondacija i zadužbina, a to je 7,6 odsto. Treći je Niš sa 1.057 (3,18 odsto), Subotica je na četvrtom mestu sa 584 organizacije (1,75 odsto), a na petom mestu je Kragujevac, gde ih je registrovano 567 (1,7 odsto).
Centralizacija, društvena katastrofa
„To je nažalost očekivano i to je još jedan od dokaza da je civilno drušvo deo društva i nije u zasebnom mehuru izdvojenom iz stvarnosti države Srbije i celog društva. Ovde je centralizacija koja vlada od kraja osamdesetih godina toliko uzela maha i pretvorila se u društvenu katastrofu da su pored Beograda ostala samo dva-tri grada koji imaju bilo kakvu budućnost. Podaci o raspodeli novca namenjenog civilnom sektoru pokazuje opšti trend u društvu“, naglašava u razgovoru za VOICE direktor Centra za praktičnu politiku Dragan Popović.
Ocenjuje da su za taj loš trend odgovorni oni koji su svih ovih decenija upravljali ovom zemljom, ali da deo odgovornosti snosi i civilni sektor u smislu da je mogao da učini više da te lokalne organizacije budu jače, da budu otpornije na pritiske, da im se češće priskače u pomoć.
„Zapravo, svi mi koji živimo u ovom društvu na svoj način smo odgovorni, ali na prvom mestu to je posledica trenda centralizacije republike za koju su odgovorne vlasti, sve vlasti ovih trideset godina. Uopšte, decentralizacija i autonomnost zajednica koje su na nižem nivou od države je jako lepa evropska tekovina koja služi građanima, Recimo, pokrajina Vojvodina je imala razvijenu autonomiju i pametno osmišljenu, prilagođenu tom području sve do 1988. godine. I to što smo dopustili da to zaboravimo, da odbacimo svako nasleđe koje je omogućivalo da građanima bude bolje, to je odgovornost svih nas. I posledice vidimo svi, danas je Vojvodina podjednako nesrećna i podjednako nerazvijena kao bilo koji drugi deo Srbije osim samog centra Beograda“, ukazuje Popović.
Dodaje da je odnos prema državi, prema sistemu, prema vladavini prava, odnos gde sve mora da bude koncentrisano u centru, u vrhu i na kraju imamo i autoritarnu vlast.
„Ako hoćete takvu vlast, naravno, ne možete da dopustite nikakvu decentralizaciju. Mora sva moć da bude koncetrisana u vrhu“, veli Popović.
Predstavnici udruženja građana registrovanih van prestonice i većih gradova ukazuju i na druge probleme s kojima se susreću.
U udruženju Mladi poljoprivrednici Srbije, čije je sedište u Jagodini, ističu da je osim marginalizovanja malih sredina u procesu demokratizacije društva pitanje i kapaciteta nevladinih organizacija.
Reč je o udruženju osnovanom preprošle godine i koje je od 12 članova već stiglo do oko 400 članova, što pokazuje potrebu mladih poljoprivrednika da se na ovaj način organizuju.
„I udruženja građana funkcionišu po principu ‘ko bliži vatri pre se zagrije’ i na vezama i vezicama u smislu dobijanja informacija i prolaza do izvora finansiranja. U Beogradu je koncentracija informacija na jednom mestu, one se lako razmenjuju, lako se u tom lancu završavaju poslovi, jedni drugima pomažu… Logično je da se u centru svih dešavanja razvije najviše udruženja. Tu se vrti najviše para ali informacije su ključ“, kaže za VOICE član Upravnog odbora Mladih poljoprivrednika Srbije Oliver Aleksić.
Ovaj mladi poljoprivrednik dugo se bavio omladinskim aktivizmom i ima iskustva u civilnom sektoru ali ističe da je u malim sredinama sve manje ljudi u tom poslu.
„Kapaciteti organizacija civilnog društva na lokalnom nivou su skromni. Odliv resusrsa iz malih gradova u veće sve je izraženiji. Recimo, imamo jedan fakultet na nivou grada na kojem student ne dobijaju znanja potrebna za podizanje kapaciteta civilnog sektora na veći nivo. Na primer, u našoj sredini mogli bismo da računamo na srednjoškolce ili studente učiteljskog fakulteta, a oni nemaju izražen interes za bavljenje projektima. U Beogradu postoji više mogućnosti za angažnam kvalitetnih ljudskih resursa za određeni posao. Generalno, zainteresovanost u manjim sredimama za angažmanom u udruženjima građana je mala“, objašnjava Aleksić.
Dodaje da ima i nekoliko većih organizacija koje u ovom delu Srbije koji povlače veće grantove i imaju ozbiljnije aktivnosti.
„Procenili smo da je najkorisnije da se, kao mlada organizacija, naslanjamo na veće i iskusnije, koje daju podgrantove udruženjima. Recimo, sa projektom kojem je u fokusu ekologija, što je opet usko povezano s poljoprivredom, konkurisali smo za podgrant jer nismo imali potrebne reference za samostalan nastup ka donatoru. To je jedan od načina na koji mislimo da možemo ojačati organizaciju“, kaže Aleksić.
Najviše para iz državne kase crkvama i partijama
Kada se pogleda ukupno izdvajanje iz državne kase za nevladine organizacije i procenat učešća ovog sektora u budžetu, reklo bi se da on nije zanemaren i da građani kroz budžetski sistem daju priličan novac za podršku udruženjima. Međutim, organizacijama civilnog društva zapravo ide najmanje. Među onima koji po osnovu dotacija nevladinim organizacijama dobijaju najviše je crkva.
Kako se može videti u Zakonu o budžetu za 2020. godinu po tom osnovu 793.510.000 dinara predviđeno je za Upravu za saradnju s crkvama i verskim zajednicama. To je oko 12 odsto ukupnih budžetskih davanja za nevladine organizacije.
Dotacije nevladinim organizacijama za podršku za gradnju i obnovu verskih objekata iznose čak 261 milion dinara. Javnosti nisu dostupne informacije o tome kako i koje nevladine organizacije učestvuju u gradnji verskih objekata – nema ih na zvaničnim stranicama verskih zajednica i crkava, niti na stranici Uprave za saradnju s crkvama i verskim zajednicama, to jest na sajtu Ministarstva pravde pod čijom je kapom ova uprava.
Osim toga, za podršku radu sveštenika, monaha i verskih službenika preko nevladinih organizacija 2020. namenjena su 62 miliona, dok je za podršku sveštenstvu i monaštvu na Kosovu planirano 63,5 miliona, a za unapređenje verske kulture, slobode i tolerancija još 70 miliona. Za podršku srednjem teološkom obrazovanju kroz dotacije nevladinim organizacijama izdvojeno je 119,1 miliona.
Dok Uprava za saradnju s crkvama i verskim zajednicama iz državne kase dobija oko 12 odsto ukupnih davanja za nevladine organizacije, za program Crvenog krsta, recimo, u lanjskom budžetu bilo je 300 miliona dinara, što je oko 4,5 odsto dotacija civilnom sektoru.
Pomenimo, za sportska udruženja se izdvaja najviše – u 2020. godini dato im je iz budžeta 2.457.680.000 dinara, a od toga je za programe granskih sportskih saveza predviđeno 1.452.680.000 dinara.
Parlamentarne stranke su druge po redu kada je o dotacijama nevladinim udruženjima reč – prošle godine je Ministarstvo finansija za finansiranje redovnog rada poljoprivrednih subjekata izdvojilo 1.118.705.000 dinara.
„Kada se govori o civilnom sektoru, misli se na udruženja, fondacije I zadužbine, taj pravni oblik. Tu postoje dva ogromna problema koja su već uočena – jedan je da se sve trpa u civilni sektor, uključujući i sportska udruženja, ili lovački savez, ili auto-moto drušvo. Na njih odlazi ogroman deo novca ali to su suštinski različite stvari, ne služe ta udruženja istoj svrsi kao, recimo, organizacije koje se bave ljudskim pravima. A drugi problem su gongovi, i to je trend u poslednjih nekoliko godina, što su pokazala istraživanja. Naime, vlast osniva svoje organizacije civilnog društva koje služe u dve svrhe – jedna da uzimaju novac od organa vlasti na konkursima, najčešće na lokalu, a druga je da glume civilni sektor. Oni podržavaju poteze vlasti, daju besmislena saopštenja, idu čak do toga da komentarišu pravosudnu reformu, mešaju se u izbor sudija…“, navodi Dragan Popović.
Kaže da je to jako loše i da vlast namerno muti vodu da ne bi civilno društvo moglo jasno da se sagleda. Kada bi se to sve raščistilo i rasvetlilo civilno društvo bi bilo dosta pogubljeno, izgubilo bi i na jačini i na uticaju i na resursima, ocenjuje Popović.
Slađana Gluščević, Miloš Katić (VOICE)
