Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina još je jednom spasila obraz Novog Sada i Vojvodine: organizovala je protest protiv bestijalne ruske agresije na Ukrajinu. I ovaj put, kao i uvek do sada, bez ikakve “ali” filozofije”, već direktno i “u glavu”, bez licemerja i kalkulantstva: “Podržimo građane Ukrajine, Vojvodina ne može da sedi na dve stolice”.

“Iskazivanje solidarnosti prema građanima Ukrajine koji su izloženi brutalnoj agresiji nije samo pitanje humanosti, već i civilizacijski čin…”, naveli su.

Baš kao što je civilizacijski čin bilo to što je Građanska Vojvodina 2008. godine organizovala akciju “Burek solidarnosti” u Somboru. Išli su/smo tada da pojedemo burek u razlupanoj pekari kod “Dva brata” na kojoj su ovdašnje “patriJote” iskalili bes nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Pekaru inače drže rođeni Somborci, sa “inovernim” imenima. Akciju istoga naziva organizovali su 2019. i Beograđani u Borči, u pekari “Roma”, čiji je vlasnik takođe “nepravoveran”.

“Želimo da kažemo da smo mi ovde u multietničkoj Vojvodini navikli da živimo zajedno, i da niko ne sme da bude ugrožen ni po kojoj osnovi i da se svako mora dobro osećati”, rekao je te kalendarski davne, a po događajima našoj suvremenosti kao jaje jajetu slične 2008. godine, Aleksandar Popov, jedan od osnivača Građanske Vojvodine i njenih spiritus movensa.

Priča o Srđanu

“Ukoliko smo kao društvo izabrali evropski put, onda je stradanje Ukrajine i naša stvar. Alternativa je svrstavanje uz agresora, što bi bio siguran put u izolaciju”, saopštila je Građanska Vojvodina na protestu solidarnosti za Ukrajinu.

Da svrstavanje uz agresora nikada nije bila njena stvar, Građanska je Vojvodina dokazala i 2009. godine, kada je uspela kod demokratskih gradskih vlasti u Novom Sadu da izdejstvuje da pasaž u centru grada ponese ime po Srđanu Aleksiću. Novi Sad je tako postao prvi grad na postjugoslovenskom prostoru koji je jedan važan toponim, tamo gde se u velikom broju okupljaju mladi, dao Srđanu, mladiću koji je dao svoj život januara 1993. godine braneći prijatelja Bošnjaka u Trebinju. Umesto Alena Glavovića, koji danas sa familijom živi u Švedskoj, zveri u uniformama Vojske Republike Srpske kundacima su do smrti pretukli Srđana Aleksića, šampiona u plivanju, sjajnog amaterskog glumca i voljenog Trebinjca. Srđan je postao univerzalni simbol mira. Može se reći, u velikoj meri zahvaljujući Građanskoj Vojvodini. Priča o Srđanu jedna je od najvažnijih priča u mojoj novinarskoj karijeri.

“Drago mi je što je to baš Novi Sad, jer oduvek sam smatrao da je to grad sastavljen od ljudi sa svih strana, a tako lepo uklopljen u jedan normalan i fini ljudski život. To je grad ravnice, ali se sa Petrovaradina vidi daleko. A mislim da su i takvi ljudi”, rekao je te 2009. godine u Novom Sadu Rade Aleksić, Srđanov otac, u pasažu kod “Gusana”, “Bezeca” i “Maše”.

Stop fašizmu!

„U tom pogledu posebno je opasna režimska tabloidna propaganda u kojoj se veliča diktatorski ruski režim i opravdava agresija na Ukrajinu”, saopštila je Građanska Vojvodina podržavajući građane Ukrajine.

Godine 2007. ovdašnji su neonacisti hteli u centru Novog Sada da proslave rođendan Hajnriha Himlera, komandanta nacističkog SS-a i jednog od idejnih tvoraca holokausta. Građanska Vojvodina izašla im je na crtu i neonacisti su se povukli u mišju rupu. Na ulice Novog Sada izašlo je pet hiljada ljudi koji su jasno i glasno poručili: “Stop fašizmu!” Ipak, policija premijera Vojislava Koštunice se napravila luda i dozvolila je neonacistima da iz mišje rupe, iz bašte Doma vojske u blizini Keja žrtava racije, kamenicama napadnu antifašističku kolonu. Antifašisti su uzvratili, neonacisti su ipak pohapšeni. Uprkos razbijenim glavama, Novi Sad se odbranio. I dugo vremena fašisti su po budžacima smrdeli i ćutali u glavnom gradu Vojvodine. Sve dok ponovo nisu dobili zeleno svetlo. Doduše, i dok se i u samim građanskim antifašističkim grupama nisu “otvorile pukotine”. Tobož, nije nam više bilo bitno da se borimo protiv fašizma, jer – eto – to je sekundarna opasnost, korupcija je glavni problem. Ili: ruski se uticaj precenjuje, skrećeš pažnju sa “važnih životnih tema”. Ako smem da budem ličan, mene su sa veoma “prijateljske” strane čak proglasili i “udbašem” i “KOS-ovcem”. Ali, Građanska Vojvodina je i uprkos tome opstala, neokrnjenih principa.

Nastala na pobuni protiv ustava

Kao što je i nastala. A nastala je na prkosu i na pobuni protiv uvrede zdravog razuma: Ustava Srbije iz 2006. godine. Za one mlađe i za one sa kraćim pamćenjem: Ustav Srbije donet je više nego saborno i više nego sumnjivo. Za njega su glasali poslanici Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, G17 plus, Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije… Poslanici su glasali za tekst ustava koji su imali prilike da vide manje od pola sata pre dizanja ruku. Bila je to ne samo nelektorisana već i verzija bez korekture, pisan kao da se autor “najeo bunike”.

Od političkih partija kampanju protiv referenduma za usvajanje ustava vodile su samo male Liberalno-demokratska partija i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Od nevladinih organizacija samo one koje su se okupile u novu, neformalnu koaliciju i nazvali je – Građanska Vojvodina. Osnivači su bili Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Centar za regionalizam iz Novog Sada, Centar za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina, Građanska akcija iz Pančeva, Otvoreni licej iz Sombora, Zelena mreža Vojvodine, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.

Organizovali su tribine, štampali plakate i letke, napravili sajt bojkot.info… Rezultat je bio uspešan: manje od 44 odsto građana Vojvodine glasalo je “za” usvajanje tog ustava. Veliki je to uspeh bio u izrazito neravnopravnoj utakmici: na “sabornoj strani” bili su praktično svi, uključujući i dotad nezavisne medije. Urednici tih medija od svojih su neposlušnih novinara koji su izveštavali sa tribina Građanske Vojvodine tražili da “malo balansiraju”. Ovi su im odgovarali da oni nisu vulkanizeri, već novinari. Tada je počeo potpuni sunovrat novinarstva u Srbiji, ako vas neko upita da znate reći. Jer kad jednom “ispunite želju” zlatnoj ribici zvanoj vlast, sklopili ste pakt sa đavolom lično. A ovo su samo posledice.  

Referendum je trajao čitava dva dana, glasački listići su se čuvali po principu “koza čuva kupus”, Ustav je usvojen. Evo ga i danas, generiše svaku moguću društvenu krizu. Jasno vam je zašto se kaže: što se grbo rodi, vreme ne ispravi. 

Vojvodina je utočište

Reagovala je jasno i glasno Građanska Vojvodina na svakojake društvene anomalije: na krvoproliće koje su fašisti organizovali protiv učesnika Parade ponosa, na napade na pripadnike manjinskih nacionalnih zajednica, zalagala se za zabranu ekstremističkih organizacija, bila protiv klerikalizacije društva i veronauke u školama, bila oštro protiv prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromu, protiv provincijalizacije i upropaštavanja Radio-televizije Vojvodine, protiv investitorskog urbanizma. Zalagala se za decentralizaciju i regionalizaciju Srbije, za izmenu izbornog sistema. Kritikovala je i raznorazne vlasti i raznorazne opozicije zbog njihove privrženosti nacionalizmu, velikoj Srbiji, “srpskom svetu” i obožavanju i promovisanju ratnih zločinaca.

Danas, Građanska Vojvodina uporno skreće pažnju građanima da ozbiljno shvate upozorenja na mogućnost prelivanja ukrajinske krize na “Zapadni Balkan”.

“Vojvodina je posebno ugrožena kad zagospodare nacionalističke matrice, jer svaki nacionalizam predstavlja direktnu pretnju suživotu njenih brojnih nacionalnih zajednica. I zato je naša obaveza da danas iskažemo solidarnost sa vojvođanskom ukrajinskom zajednicom čiji sunarodnici iz matične države u kolonama napuštaju svoju zemlju spašavajući živote. Naša obaveza je i da im pružimo nedvosmislenu podršku. Jer, to je je Vojvodina. Vojvodina ne može da sedi na dve stolice. Ona je zajednica različitih i antipod nacionalističkih projekata. Vojvodina je utočište. Pokažimo to i sada građanima Ukrajine.”

Građansku Vojvodinu danas čine Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Centar za regionalizam, Građanska akcija Pančevo, Zelena mreža Vojvodine, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Vojvođanski građanski centar, Centar građanskih vrednosti Subotica, i Centar za interkulturnu komunikaciju.

Dinko Gruhonjić (VOICE)