Ni u redovnom, a kamoli u vanrednom vremenu život u ruralnim područjima Srbije za mnoge nije lutrija, već preživljvanje uz odsustvo minimalnih ekonomsko-sociološko-kulturnih elemenata neophodnih da se zadovolje potrebe stanovnika.
Zvanični podaci o položaju seoskog stanovništva zabrinjavajući su i deprimirajući. Uz postojeću agrarnu, ekonomsku i populacionu politiku bolje ne može biti, ako zanemarimo licemerne izjave i populističke pozive mladima da se vraćaju u ruralne sredine u kojima nema ni puta, ni škole, ni lekara… Seoska svakodnevica sumorna je i u istočnoj Srbiji, i na jugu, a više nije ništa bolja ni u donedavno najrazvijenijem regionu – Vojvodini. Dovoljno je proći kroz banatska sela u blizini Sečnja, Alibunara, Plandišta i videti šta znači socijalni, privredni, kulturni i multikulturalni krah politika vođenih poslednjih par decenija.
U Srbiji, pokazuju zvanični podaci, oko 500.000 građana živi u apsolutnom siromaštvu, što znači da ih toliko ne može da zadovolji osnovne potrebe. Među najugroženijim kategorijama su stanovnici sela. Statistika kaže da su u najgorem položaju domaćinstva čiji nosilac je nezaposlen, što povećava šanse za siromaštvo čak tri puta. Rizik od siromaštva je više nego dvostruko veći na selu u odnosu na grad. U Srbiji je seosko stanovništvo mahom poljoprivredno, a polovina ga je, prema zvaničnoj statistici starija od 60 godina.
I mimo sadašnjeg vanrednog stanja stanovnici velikog broja sela žive u restrikcijama. Uskraćeno im je kvalitetno obrazovanje, informisanje, zdravstvo, društveni život… Ovih dana svi ti problemi se usložnjavaju.
-I bez virusa i vanrednog stanja selo je tuga – kaže Aleksandar Kutlešić, meštanin Banatskog Karlovca, poljoprivrednik, ratar i stočar, svedok propadanja ovog, nekada uspešnog i privredno itekako živog, danas polupraznog mesta.
Karlovac je, podseća, bio industrijsko mesto ali ga zbog nedostatka industrijske zone investitori obilaze pa je sa 2.000 radnika spao na 200. Danas i ovo, kao i veliki broj naselja u ruralnom području karakteriše sve veća materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njemu, veli on.
-Gledam ovih dana, čovek od 60 godina, najmlađi u ulici, snabdeva starije od 65. Ovde i u svim banatskim selima odavno je vanredno stanje, već godinama traje svirep proces u kojem propadaju sve vrednosti – i ekonomske i kulturne i društvene. Ljudi gube pravo na dostojanstvo, na normalan život, a za to nikog nije briga – kaže Kutlešić.
Najbolji pokazatelj lošeg kvaliteta života u mestima koja pripadaju Alibunaru je zdravstvena zaštita meštana. U Seleuš, recimo, lekar dolazi samo jednom nedeljno. Tako je i u Nikolincima, Janošiku, dok u Lokve i Dobricu dođe dvaput.
Brigu o selu vodi 30 institucija, rezultati katastrofalni
Član Društva ekonomista Srbije, analitičar i publicista Branislav Gulan u razgovoru za VOICE ukazuje na to da brigu o ,,razvoju” sela u Srbiji vodi više od 30 različitih institucija.
-Rezultati te ,,brige” su katastrofalni jer nestaje četvrtina sela. A, bez seoskog stanovništva nije moguće povećati ni broj stanovnika Srbije. Nestajanjem sela, nestaje i Srbija. A, tamo gde nema naroda, neće biti ni države. Uostalom, i šta da radimo sa zemljom bez naroda – kaže Gulan navodeći podatak da je u 1.034 naselja manje od 100 žitelja, da ih 550 ima manje od 50 stanovnika, da u Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku.
-U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi. Poštu nema 2.000 sela, čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom. U 1.000 sela u Srbiji nema ni prodavnice. Žitelji moraju na put da kupe hranu. U 2.760 sela nema vrtića, u 230 sela nema osnovne škole, U dve trećine naselja nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 naselja – sela, bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu – navodi Gulan.
Naglašava da pojam selo ne postoji u Ustavu Srbije, što dovoljno govori o brizi države za selo i njegove stanovnike.
Govoreći o procesu depopulacije sela u Srbiji svakako ne treba gubiti iz vida to da je trend napuštanja ruralnih sredina imanentan i drugim zemljama. Urbanizacija u celom svetu je u neprestanom porastu i to je sasvim legitiman proces koji ne treba zaustavljati. Neke zemlje su urbanizovane i 90 odsto, a Srbija je i dalje izrazito ruralna. Međutim, osnovna razlika je u tome što razvijene zemlje vode politike u kojima je prosperitet ruralnih sredina jedna od prioritetnih oblasti, pa ulažu u infrastrukturu, zdravstvo, poljoprivredu… Srbiji su usta puna sela samo u političke i promotivne svrhe, sva ulaganja su svedena na minimum.
-Najblaže rečeno, licemerno je pozivati na povratak na selo u uslovima kakve imamo. Hajde da poboljšamo kvalitet života ljudi koji već žive tu. A to znači, da se uloži u savremenu infrastrukturu, u domove zdravlja, u škole, puteve… Postoje li uopšte podaci o tome koliko ova zemlja ulaže u ruralni razvoj? Iz godine u godinu, iz dana u dan, vidimo samo propadanje, nikako prosperitet. Ljudi su demotivisani, ojađeni. Usuđujem se reći i uplašeni sasvim realnog scenarija da ovdašnja sela naseli stanovništvo iz drugih kultura, to jest migranti s Bliskog istoka – kaže Aleksandar Kutlešić.
Po njemu, probleme sa kojima se suočava seosko stanovništvo generalno uzrokuje to što se “na čelo lokalnih samouprava postavljaju poslušnici a ne ljudi od ugleda izabrani po volji građana”.
-Takvi kadrovi rade isključivo po direktivi njihovih centrala, ne vodeći računa o potrebama građana. Naučeni su da nemaju inicijativu već se njihov rad svodi na zadovoljenje partijskih zahteva, kao što je prikupljanje autobusa za miting – ukazuje Kutlešić.
Zanemarivanje poljoprivrede i otimanje zemlje sa sela teraju mlade Vojvođane
Narodna poslanica Olena Papuga, koja je iz Ruskog Krstura, u razgovoru za VOICE ističe da je slika pustih sela slika ekonomskog i socijalnog propadanja Vojvodine, naročito izraženog otkako je APV bez rešenog problema finansiranja i sa smanjenim prihodima.
-Ovih dana, u vreme vanrednog stanja, slika je, naravno još tmurnija ali mogu da kažem da su ljudi na selu odgovornije shvatili situaciju nego u gradu i da poštuju sve što je propisano. Kada je o zdravstvenoj zaštiti reč, to je inače naš veliki problem, ne samo trenutno. Lekara nema pa tako Ruski Krstur ima samo jednu doktorku na 4.500 stanovnika, koliko nas je po poslednjem popisu – kaže ona.
Dodaje da su u ovom selu, poznatom po proizvodnji povrća, najviše paprike, u toku poljoprivredni radovi, uz poštovanje ograničenja kretanja u vreme vandrednog stanja.
– Ljudi rade naveliko, seje se seme za rasad. Za sada je sve u redu ali se plašimo kako će se proizvodnja dalje odvijati i da li će selo ekonomski izdržati naredne mesece. Naime, pitanje je kako će nadničari iz drugih sela doći na krsturske njive početkom maja kada bude vreme za presađivanje, da li će to biti izvodljivo. Lane je zasađeno 500 jutara paprike u Krsturu, a sada je planirano 700, što je dobro, ali ko zna da li će se to i ostvariti u ovoj situaciji – kaže Olena Papuga.
Elem, stanovništvo ovog sela je poljoprivredno, i svaki poremećaj u poljoprivrednoj proizvodnji izazove jak potres.
-Situacija je ionako jako loša. Nije Bačka daleko odmakla od Banata, i ovde je u selima svaka treća kuća prazna ili su u kućama redom po jedna ili dve stare osobe. Prvi odliv stanovništva imali smo devedesetih godina prošlog veka kada su ljudi mahom odlazili u Kanadu. Potom, smo imali talas iseljavanja od 2002. do 2005, isto u Kanadu. To se osetilo u svim sferama života. Imali smo i lošu privatizaciju hladnjače “ABC Fud”, kombinata… Tu je radilo 130 meštana. Koliko se slika našeg sela promenila najbolje govori to što smo od nekadašnjih 90 đaka u prvom razredu došli do 23 ili 24 – napominje naša sagovornica.
Uzroci iseljavanja i takvog stanja po njoj su raznoliki – najpre smo imali strah od ratova i cela atmosfera je uticala na iseljavanje nacionalnih manjina. Mnogi su našli bolji život van Vojvodine.
– Rusini su, kao i sve manjine, ovde već 280 godina, ali to što se dešavalo poslednjih 30 godina uticaće na multikulturalnost Vojvodine i sledeći popis za godinu dana biće katastrofalan, pokazaće da multikuturalna i multinacionalna Vojvodina na neki način više ne postoji. Imali smo strah od ratova, pa pogrešne privatizacije, a zatim, potpuno zanemarivanje poljoprivrede od koje sela žive. Mladi bi ostali na zemlji da rade, jer imaju zemlje, nasledili su je. Mogli bi uz povoljne kredite da kupe i mehanizaciju. Međutim, poljoprivreda je dovedena na nulu, ljudi od nje više ne mogu da žive. Ne može više jedna porodica da živi ni od 50 jutara, a državno zemljište u okolini pokupovali su Arapi ili restitucija nije urađena. Pored toga, tajkuni koji su pootvarali bilo kakve farme uzeli su državnu zemlju u zakup po pravu prečeg tako da su mladi ostali bez prava na zakup državnog zemljišta i bez mogućnosti da uvećaju svoje obradive površine kako bi obezbedili porodicama normalan život. Puno mladih odlazi u Slovačku, mada tamo nisu velike plate. Kada ih pitate zašto ne radite u Kuli u Vučićevoj fabrici, kažu da ne žele, imaju otpor prema tome, hoće da osete drugi život i kvalitet razvijenog društva u svakom pogledu – objašnjava Olena Papuga.
Finansijsko siromaštvo pogađa 35,7 odsto stanovnika ruralnih područja
Ekonomista Dragovan Milićević za VOICE objašnjava da se, kada se govori o siromaštvu u ruralnim oblastima, mora poći od nekoliko bitnih pretpostavki: regionalnog rasporeda seoskih sredina, broja stanovnika i njihove starosne dobi, dohotka i način staicanja dohotka poljoprivrednih gazdinstava, veličine poseda i setvene strukture…
-Mora se posmatrati regionalni raspored jer su veličina poseda, pedološke karakteristike tla i setvena struktura u ravničarskim krajevima neuporedivo povoljnije nego u brdsko- planinskim krajevima koji su uglavnom koncentrisani na stočarsku i delom voćarsku proizvodmju. Nerešena politika cena i otkupa kao i nedostatak adekvatne agrarne strategije izlaže proizvođače rizicima tržišta i monopolskom položaju otupljivača. Rizici od siromaštva su na selu daleko veći nego u gradu. Pri tome se nepovoljan položaj ruralnih područja intezivira što su seoska područja udaljenija od većih urbanih celina velikih i gradova srednje veličine – naglašava Milićević.
Navodi rezultate istraživanja o riziku od siromaštva objavljene u radu Socijalna isključenost u ruralnim oblastima Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, koji govore da su siromaštvo i materijalna deprivacija visoko zastupljeni u ruralnoj Srbiji – sa finansijskim siromaštvom se suočava 38,4 odsto stanovništva, a sa materijalnom deprivacijom 35 odsto.
Dodaje da se 35,7 odsto stanovništva na selu suočava sa jednom od posmatranih dimenzija siromaštva (finansijskim siromaštvom ili materijalnom deprivacijom ili deprivacijom u naselju), i to 21,3 odsto sa dve, a 4,8 odsto se suočava sa sve tri dimenzije siromaštva, dok se 26,1 odsto stanovništva se nalazi u konzistentnom siromaštvu.
Milićević navodi i da su regionalne razlike u zastupljenosti siromaštva značajne. Vojvodina je region sa najmanjim procentom siromaštva, dok je 56 odsto domaćinstava suočeno sa bar jednom formom siromaštva. Zapadna Srbija ima najmanje postotke finansijskog siromaštva (33,4 odsto). Stanovništvo iz poljoprivrednih domaćinstava ima najviši procenat finansijskog siromaštva. Takođe osobe koje žive u samačkim domaćinstvima su izložene većim riziku u svim dimenzijama siromaštva, dodaje on.
– Neobrazovana populacija je najviše ugrožena po svim dimenzijama siromaštva, a poljoprivrednici i pomažući članovi domaćinstva se najviše suočavaju sa finansijskom siromaštvom. Siromaštvo je značajno povezano sa veličinom gazdinstva, merenom veličinom raspoloživog zemljišta. Prema ovom kriterijumu u Srbiji osim u regionu jugoistočne Srbije veći je procenat siromašnih među velikim gazdinstvima, a najveći procenat siromašnih u velikim gazdinstvima je u Vojvodini – kaže Milićević.
Takođe, značajan broj domaćinstava se suočava sa preprekama u pristupu državnoj podršci u poljoprivredi, obrazovne karakteristike ruralne populacije su nepovoljne, a šanse za unapređenje ljudskih resursa u ovom aspektu ograničene nizom prepreka.
On izdvaja još jedan problem – socijalni kapital seoske populacije je nizak, a kulturna participacija pasivna. Kaže da je kulturna participacija izuzetno slabo diverzifikovana i svodi se na pasivne oblike poput gledanja televizora, a glavni razlog za to su stil života u kojem se mnogo vremena troši na radne aktivnosti, a i slaba motivisanost i nezainteresovanost.
– Stanovnici sela u Srbiji gotovo da uopšte ne prijavljuju direktna iskustva diskriminacije u javnom životu, što ne čudi s obzirom na izolovan način života i depresivnost seoskih naselja – ukazuje Milićević uz ocenu da svi navedeni nalazi predstavljaju snažno upozorenje o nepovoljom stanju u ruralnim oblastima u različitim aspektima, kao i nužnost da se u Srbiji razviju i primene efikasnije politike relevantne za uključivanje seoske populacije i održivi razvoj.
Slađana Gluščević (VOICE)
