Zajednički imenitelj za njegove pasije – Engleska
„Da li bi pank bio toliko živ u Novom Sadu da nije Zgroa? Verovatno bi bilo i svirki i izdanja, pitanje u kom obimu, ali sve bi sigurno bilo znatno drugačije.“
Ovako o Igoru Todoroviću, zvanom Zgro, govore oni koji ga poznaju, predstavljajući ga, uprkos nemalim zaslugama za (sub)kulturu Novog Sada, kao ipak običnog momka s viškom posvećenosti – podjednako prema panku i fudbalu.
Od grada koji je krajem 20. veka uvek imao jaku lokalnu pank scenu, Novi Sad je u 21. veku postao globalna odrednica za sve domaće, regionalne ali i svetske pank bendove. Od muzike s margine, koju je nekadašnja država proskribovala – što se, dakako, i uklapalo u pank svetonazore – pank bendovi danas u Novom Sadu, a njemu zahvaljujući i šire, uživaju snažnu i otvorenu logističku i izdavačku podršku, paradoksalno, upravo zahvaljujući jednoj državnoj ustanovi: Studentskom kulturnom centru (SKC).
Krajem prve decenije 21. veka postaje primetnije da SKC sve više pažnje posvećuje panku. To nekako koincidira s dolaskom Zgroa u tu ustanovu na mesto producenta, 2009. godine. Tome je prethodilo objavljivanje knjige, u izdanju SKC-a, „Novosadska punk verzija 1978-2005.“ koju su zajednički priredili novinar Sava Savić i Zgro. Knjiga je u međuvremenu doživela tri izdanja, a prvo izdanje pratila je kompilacija 15 bendova sa po jednom pesmom.
Mnogi se kunu da do takve knjige nikad ne bi došlo da Zgro nema odista bogatu ličnu arhivu. „Sve čuva i sve zapisuje, neverovatno je sistematičan“, kaže jedan njegov poznanik. Naviku da „sve sve čuva i zapisuje“ Zgro je primenio i na svoju drugu pasiju.
SKC je nedavno po 14. put organizovao To Be Punk festival, a prethodnih godina Zgroov uticaj mogao se čuti i na gradskom Trgu slobode, u svirkama bendova koji su nastupali na „Ritmu Evrope“, manifestaciji kojom se obeležava Dan pobede na fašizmom.
Zgro je zaslužan i za treće godišnje okupljanje pank bendova i pripadajuće publike u Novom Sadu – na „tvrdom“ Eksploziv stejdžu u okviru Egzit festivala, koji već godinama unazad osmišljava i menadžeriše.
Uporedo s pankom, Zgro je poznat i po ljubavi prema fudbalu, tačnije – prema Partizanu i engleskom fudbalu. On sam kaže da je to porodično nasleđe, i deda i otac su bili navijači Partizana, čak su mu i stričevi dobili imena po nekadašnjim igračima tog kluba. Naravno da redovno odlazi na utakmice Partizana.
„Svojevremeno mu je radijator u sobi bio obojen u crno i belo i imao je papuče u tim bojama“, priseća se jedan njegov prijatelj.
„Nekada sam pratio sve živo od sporta, ali sad mogu da pratim samo Partizan i engleski fudbal, retko imam snage da gledam strane lige ili Ligu šampiona. Više se sećam Svetskog prvenstva u fudbalu 1982. nego poslednjeg prvenstva“, rekao je u nedavnom radio intervjuu.
Postoji zajednički imenitelj za obe njegove pasije – Engleska.
„Sve što mi treba je u Engleskoj“, kaže. „Pamtim Svetsko prvenstvo u fudbalu 1982. u Španiji kada sam počeo da navijam za Engleze. Krenulo je iz nekog bunta, bio sam na dečjem rođendanu i svi klinci i njihovi roditelji navijali su za Francuze, a ja jedini za Engleze. Englezi su dobili Francuze, Brajan Robson dao je dva gola. A onda, negde u 5. ili 6. razredu, svi su slušali nešto drugo od muzike, a ja sam, opet iz bunta, preko nekih starijih drugara počeo sam da slušam pank.“
Onako kako je prilježno zapisivao važne podatke o svim koncertima koje je posećivao, sećanja sa fudbalske utakmice kojima je prisustvovao nastavile su da žive, između ostalog, i na poleđinama ulaznica.
Ljubavi prema Engleskoj, toj kolevci panka i fudbala, posvetio je taze objavljenu knjigu „Moja Engleska“ (Jež izdavaštvo, Novi Sad).
„Zgro možda nije profesionalni novinar (???) ili pisac, ali je sastavio jedan divan, gotovo lirski off road vodič kroz ključne fudbalske, muzičke i subkulturne rubrike u kolevci Fudbala i Panka. Ovo je priča lično doživljena i temeljno proživljena, od Morkomba i Blekpula, do Brajtona (i do Istborna, takođe!)“, napisao je Dušan Mihajilović iz Ambasade Velike Britanije u Beogradu.
I dodao je nešto po čemu je, očito, Zgro svima dobro poznat: „Neke davno zaboravljene epizode, likovi i anegdote su u ovoj knjizi ovekovečeni, zahvaljujući našem pedantnom, neumornom, trezvenom hroničaru… i njegovim legendarnim sveskama.“
Ni Zgro za sebe ne bi rekao da je novinar i pisac, iako jeste pisao za magazin CKM u periodu 2003-2014, uglavnom o – pogađate – fudbalu i navijačima. Njegovi tekstovi objavljivani su u inostranim časopisima i fanzinima navijačke i muzičke tematike.
Rođen je 1974. u Novom Sadu. Rano detinjstvo proveo je na Limanu 1, a tinejdžerske godine u kraju kod Železničke stanice i na Novom naselju, gde i danas stanuje. Bio je pevač HC benda Nospeedlimit koji je delovao tokom 90-ih godina.
Denis Kolundžija (VOICE. foto: oradio.rs)
