NATO intervencija na SR Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru) događaj je koji dominantna nacionalistička ideologija u Srbiji i danas, 21 godinu kasnije, koristi kao instrument za reinterpretaciju prošlosti kako bi krivicu za ratove devedesetih, a naročito ratne sukobe na Kosovu, pripisali nekom stranom faktoru. Time se pothranjuje narativ koji zanemaruje zločine Srbije i glorifikuje njenu politiku koja je ratovima u velikoj meri orkestrirala. Sagovornici VOICE-a slažu se da, i pored sudski utvrđenih činjenica, problematičnost odnosa prema NATO intervenciji počiva na velikom broju dezinformacija u vezi sa onim što se dešavalo na Kosovu i zbog čega je međunarodna zajednica reagovala.
“U isto vreme mi imamo i previše i premalo informacija o tom relativno bliskom periodu. Previše – jer je to vrlo rado korišćena tema u javnom prostoru, a premalo jer je mali broj onih koji je koriste zaista upućen u to što govori. U toj situaciji društvo je ostavljeno bez najvažnije karike za razumevanje nekog događaja, a to je kontekst u kom se odigrao”, izjavio je za VOICE direktor Vojvođanskog građanskog centra Željko Stanetić.
“U Srbiji, u dominantnom narativu, rat na Kosovu je počeo 24. marta i završio se 12. juna 1999, iako je oružani sukob na Kosovu započeo početkom 1998. godine, nakon što su Vojska Jugoslavije i MUP Srbije započeli represivnu odmazdu protiv civilnih ciljeva u kosovskim selima zbog sukoba sa OVK”, rekla je istoričarka Marijana Toma za VOICE i dodala da dominantni narativ u Srbiji potpuno ignoriše tadašnje napore međunarodne zajednice da sukobe Srba i kosovskih Albanaca reši mirnim putem.
Laž o “Milosrdnom anđelu”
Jedna od najčešće zloupotrebljavanih dezinformacija je da se NATO intervencija na SRJ zvala “Milosrdni anđeo”, što je laž, pošto se zvala “Operacija Saveznička sila”. Evidentan cilj takve cinične manipulacije jeste održavanje mržnje prema NATO-u i svima onima koji su pokušali da spreče dalja krvoprolića na Kosovu. “Milosrdni anđeo” je, zapravo, sintagma koju su skovale srpske vlasti kako bi dodatno učvrstili osećaj straha i mržnje prema međunarodnoj zajednici.
“Netačna i obmanjujuća interpretacija istorije svakako odgovara nacionalističkoj političkoj eliti, koja negovanjem ovakvog narativa za nove generacije stvara potencijal za mobilisanje za nove konflitke u budućnosti”, ocenila je Marijana Toma.
Početkom NATO intervencije masovno sistematsko kršenje ljudskih prava kosovskih Albanaca se intenziviralo i širom Kosova organizovana su ubistva albanskog civilnog stanovništva od strane srpskih policijskih, vojnih i takozvanih paravojnih jedinica.
Ostaci mnogih civlnih žrtava koje su ubijene tokom NATO intervencije pronađeni su u masovnim grobnicama u Batajnici, Petrovom Selu, u blizini jezera Perućac i u selu Rudnica, gde su organizovano prevoženi sa Kosova. Vlast u Srbiji se već više od 20 godina gotovo nije ni osvrnula na zločine koji su se desili za vreme NATO intervencije nad civilima albanske nacionalnosti. Jedan od retkih izuzetaka je period pred izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, kada je “pronađena” masovna grobnica kod Batajnice, dakle u predgrađu jedne evropske metropole, i kada je izbila afera “Hladnjača”. Međutim, uprkos inicijativi organizacija civilnog društva da se u Batajnici izgradi memorijalni centar kako bi se odala pošta stradalim Albancima, politički zvaničnici su se oglušili na te zahteve i time dali do znanja kakav je njihov odnos prema nesrpskim žrtvama.
Programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava Marko Milosavljević ocenio je za VOICE da je tada propušten veliki momentum za politiku sećanja, kao i onda kada je tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić posetio izložbu “Bogujevci – vizuelna istorija” 2013. godine u Beogradu o strašnom zločinu Škorpiona u Podujevu.
“Ovakav odnos se temelji na zatvaranju bilo kakve diskusije u društvu, iako postoje sudski utvrđene činjenice u nizu predmeta pred domaćim sudom, kao i Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju“, izjavio je Marko Milosavljević za VOICE.
Manipulacija “našim” žrtvama
Osim što Srbija odbacuje odgovornost za stradanje albanske zajednice, njen odnos prema srpskim žrtavama NATO intervencije je vrlo problematičan, što se prvenstveno ogleda u nepostojanju zvaničnog državnog popisa žrtava.
Nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo sačinila je detaljan popis stanovništva SR Jugoslavije koje je stradalo tokom NATO intervencije. Taj popis jasno ukazuje na to da je žrtava NATO intervencije bilo 754. Kada su civilne žrtve u pitanju, 207 je bilo srpske i crnogorske nacionalnosti, 219 albanske nacionalnosti, 14 civila romske i 14 civila drugih nacionalnosti.
“Srbija je prilježno zabeležila broj srušenih mostova, bombardovanih bolnica, vrtića, škola i kuća, ali do sada nije napravila zvaničan spisak građanki i građana SRJ čija je smrt uzrokovana NATO bombama, što joj daje mogućnost da ovim brojevima manipuliše i o stradalima govori u kontekstu procena – od 1.500 do 3.000 civila”, istakla je Marijana Toma.
Sagovornici VOICE-a slažu se da se komemoracija “politički korektnih žrtava” ne ogleda u istinskom poštovanju onih koji su izgubili živote tokom NATO intervencije, već se upravo te žrtve koriste kako bi se podgrevala nacionalistička atmosfera u Srbiji.
“Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, memorijalizacija se estradizuje. Organizuju se masovne komemoracije, na koje se ne dolazi radi potrebe da se iskaže poštovanje prema stradanju žrtava, već da se pošalje poruka onima koji su za to stradanje odgovorni. Govori predstavnika Srbije i Republike Srpske su nabijeni nacionalizmom, i obećanjem osvetničkog nezaboravljanja, ili onim što bi se moglo nazvati ‘pamtim žrtvu da bih ti je vratila kad-tad’. Srbija u tim događajima, koji treba da budu prilika za dostojanstveno sećanje na nevino stradale, komemorisanje njihove patnje, u stvari neguje narativ osvete i obećanja osvete”, upozorila je Marijana Toma u izjavi za VOICE.
Navodno žale za žrtvama, a slave ratne zločince
Marko Milosavljević kaže da su, zajedno sa promocijama osuđenih ratnih zločinaca, uspostavljene državne komemoracije koje služe najviše tome da monopolizuje novu državnu vlast koja radikalno zaboravlja žrtve drugih nacionalnosti, a u pauzama od 24. marta do 24. marta slavi osuđene ratne zločince.
“Suštinski odnos države se meri u tome što se kroz memorijalizaciju NATO intervencije više obeležava kolektivni vojni poraz jedne države-nacije kroz zvanične komemoracije, a ne ljudi koji su u određenom kontekstu ubijeni. Na taj način više se glorifikuje smrt nego što se odaje poštovanje ljudima koji su preminuli”, rekao je Milosavljević.
Početkom godine pojavile su se naznake o osnivanju srpske komisije čiji bi zadatak bio detaljan popis stradalih i ranjenih za vreme NATO intervencije.
“Uz sve zadrške prema kvalitetu rada buduće komisije, mislim da je taj posao trebalo uraditi dosta ranije. Popis stradalih i utvrđivanje okolnosti pod kojima su stradali jesu polazna tačka za nešto što bi predstavljalo odgovoran odnos države prema bombardovanju 1999. i žrtvama tog perioda. Potreban je odgovoran odnos prema prošlosti kroz koji će se građanima objasniti kompleksnost sukoba na prostoru bivše Jugoslavije”, rekao je Željko Stanetić za VOICE.
Organizacije civilnog društva i mediji koji u Srbiji uporno rade na rasvetljivanju zločina i ulažu napore da budućnost regiona bude svetlija od njegove prošlosti, prozivani su i targetirani kao izdajnici Srbije. Izvesno je da će nažalost tako i ostati dok god u parlamentu budu sedeli osuđeni ratni zločinci koji postaju nacionalistički idoli mladim generacijama i dok god na vlasti budu oni koji su bili značajni činioci politike devedesetih ili oni koji su sa tom politikom odbili da se obračunaju kada su imali priliku.
“Van zvaničnog narativa države Srbije postoje alternativne politike sećanja, ali im je postojanjem niza zakona na određen način zabranjeno da komuniciraju u javnom prostoru, što znači da je otežano prevođenje sudski utvrđenih činjenica. Dezinformacije je nemoguće sprečiti, ali je moguće napraviti takvu promenu koja bi omogućila alternativnim politikama sećanja da se relativno ravnopravno nadmeću sa zvaničnim narativom. Ta promena bi konkretno značila da se u pravnom smislu uklone diskriminatorni zakoni koji se tiču kulture sećanja, kao i da postoji više glasova u politici i društvu koji bi u otklonu od nacionalističkog monopola nad sećanjem, stvorili novu kulturu nade a ne poniženja za sve građane Srbije”, zaključio je Marko Milosavljević za VOICE.
Divna Prusac (VOICE, naslovna fotografija: Wikimedia)
Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!
