Skip to main content

Intervju sa ocem maloletnika kojeg su iznuđivali: “Ti misliš, to nama ne može da se desi. A ipak se desi”

29. Sep 2021. Analitički članci
9 min čitanja

Kako su trinaestogodišnjem dečaku iznudili 390.000 dinara

Autori

Miloš Katić i Sanja Kosović

Otac trinaestogodišnjeg dečaka, koji je želeo da ostane anoniman, za VOICE je ispričao je kako je nepoznati muškarac od njegovog sina iznudio više od 390 hiljada dinara.

“Kriminalci, kriminalci su nas iznuđivali!”, to su bile reči koje je otac maloletne žrtve iz Srbije čuo od svoje supruge koja ga je pozvala vidno uznemirena. „Kad ti čuješ u kontekstu svog deteta kriminalci i iznuda – pališ auto i ideš kući“ – svedoči naš sagovornik.

Početkom 2015. godine, trinaestogodišnji dečak bio je u kladionici sa drugovima, gde je ponekad odlazio da gleda utakmice i igra stoni fudbal. Tada mu je prišao nepoznati čovek i predstavio mu se. Rekao je da poznaje njegovog oca i da su dobri prijatelji, kao i da se razume u klađenje i da ima dojave za ishod pojedinih utakmica. Nakon toga, pitao je maloletnika da li ima nešto novca kako bi se kladio na utakmicu, a ukoliko bi dobio, novac će podeliti sa njim. Na ovaj način je počeo slučaj koji je svoj sudski epilog dobio tri godine kasnije.

Kako se navodi u obrazloženju presude, nakon što je optuženi opet tražio novac od maloletnika, dečak mu je rekao da nema više para. Međutim, muškarac mu je tada rekao da mora da nabavi novac, jer će u suprotnom sve ispričati policiji o klađenju i nameštanju utakmica. Rekao mu je da će ga policija voditi na detektor laži i da će doći kod njega kući. Trinaestogodišnjak se zbog toga uplašio, a muškarac od tada nije prestao da traži novac od njega.

Period od dva meseca u toku 2015. godine bio je dovoljan da učinilac od žrtve iznudi preko 390 hiljada dinara. Okrivljenom u ovom postupku nije suđeno isključivo zbog iznude maloletnika, već i zbog krivičnih dela prevare i neovlašćenog držanja opojnih droga.

U ovom slučaju apelacioni sud je doneo konačnu i preinačenu presudu 2018. godine, u kojoj je optuženom odredio jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci, kao i novčanu kaznu u iznosu od 30 hiljada dinara.

Da ovakvi slučajevi u Srbiji u kojima su maloletnici žrtve nisu retkost, potvrđuju i podaci Ministarstva unutrašnjih poslova.  U periodu od 2016. do 2020. godine prijavljeno je ukupno 708 dela iznude, od čega je je podneto 665 krivičnih prijava.

Ukupan broj učinilaca za ovo krivično delo u posmatranom periodu bio je 950, od čega su njih 43 žene, a čak 204 osobe su maloletne. Oštećeno je ukupno 724 osoba, od čega 106 žena i 191 maloletna osoba.

“Nismo ništa primetili…”

Kada ste primetili da se nešto dešava sa Vašim sinom?

Nismo ništa primetili. Tačnije, supruga je primetila, ali smo mislili – ima 13 godina, ima neku devojčicu… Pubertet. Znate kako to ide. Onda kao ode u pola osam navečer negde na pola sata, vraća se sav u nekom zanosu… Međutim, ko bi mogao da pretpostavi.

Kako ste saznali šta se zaista dešava Vašem sinu?

Saznali smo tako što je on, dok sam ja bio na poslu, rekao mojoj supruzi. On tada više nije imao izlaza jer je shvatio da je grdne novce odneo od kuće. Optuženi je tada već počeo da preti mom sinu da će nauditi nama. Tek kada je optuženi počeo da preti da će povrediti mamu ili sestru, onda je mali rekao: “Ja nemam ništa više, ja sam gotov”.  Zatim ga je žena ispitivala, a on je rekao da je dao sve svoje i sve tatine pare. Ona me je vidno uznemirena nazvala, vičući: „Kriminalci, kriminalci su nas iznuđivali”. Kad čuješ u kontekstu svog deteta kriminalci i iznuda – pališ auto i ideš kući. Kad sam došao kući, rekli su mi da je moj sin davao novac kriminalcima. Nakon toga smo ga stavili u auto i rekao sam mu: „Pričaćeš sve inspektorima”.

Kakva je Vaša prva reakcija bila na sve to?

Prvo sam pitao ga pitao da li su ga povredili i da li su ga primoravali na nešto. Razmišljajući u pravcu da su to  devijantni tipovi, da su ga povredili ili primoravali u seksualnom smislu ili u smislu da su preko njega tražili neke devojčice i slično. Kad smo došli u policiju, moj sin je prstom ukazao na jednog muškarca koji je bio prisutan i izgovorio je “Ej, ti”. Pomislio sam da je reč o muškarcu koji je bio umešan u čitav slučaj, pa je skoro došlo do incidenta. Međutim, onda sam saznao da je reč o policajcu koji je već ranije, kao deo tajnog zadatka, pratio kriminalca i zato je on bio poznat mom sinu. Stvarno, moram da pohvalim policiju. Mi smo sedeli u kancelariji, moj sin je pričao inspektoru, a ja sam gledao u dete i razmišljao: „Da li sam ja u nekom filmu? O čemu se ovde radi? Kako je to sve sakrio od mene? Kako je taj lik uopšte došao do njega na taj način?” Jer, ti misliš, to nama ne može da se desi. A ipak se desi.

Šta ste radili nakon što ste saznali šta se dogodilo, kako biste olakšali sebi, ali pre svega i svom sinu celu situaciju?

Bolje da ne pričam šta sam planirao da uradim, ali nisam. Šta su moji prijatelji planirali da urade, ali na moje insistiranje nisu. Bogu hvala što nisu. Rekao sam ako nešto budem uradio, uradiću ja, a ne vi. Onda je sve to prošlo naravno drugačije. Iako nemaš poverenje u sud, verovao sam da naši advokati mogu da izdejstvuju pravično suđenje. Nije to pritisak na sud, ali rekao sam da ako tužilac neće da istraje, ja neću odustati. Meni je cilj da taj jedan korov što štrči u životu odsečem i da ga stavim tamo gde mu je mesto – u zatvor. Meni su rekli da će ga teško osuditi jer ranije nije osuđivan – pa stani malo. Policija je utvrdila činjenice, iznudu, snimili su telefone, uzeli poruke – uzeli su sve.  Sam operativni rad policije je već doneo mnogo činjenica o ovom slučaju. Iskreno nemam pojma kako to reći, kako smo prošli kroz to. Izbrisao sam to iz memorije. Samo se sećaš nekih lepih stvari, dođu flešbekovi, ali to mene više ne interesuje.

Gledaš da zaštitiš dete i od lista koji će da padne

Samim tim što je konačna presuda doneta tek 2018. godine, kako je u stvari Vaše dete podnosilo ceo taj proces? Jer to je trajalo izvesno vreme.

Gledao sam sve moguće načine da ga zaštitim. Prvo i osnovno, bilo je suočavanje sa optuženim, pošto je on u to vreme bio slobodan čovek. Moje dete nije smelo da izlazi samo jedno dva meseca. U školu je tražio da ga pratimo. Kao, da ne moramo ići baš sa njim, pošto je on tada već bio sedmi razred osnovne škole, ali da ipak idemo iza njega. Strah je to. Međutim, sinu sam objasnio da niko ne sme da ga pipne. Rekao sam mu da je najbolje da se u narednih mesec dana suoči sa optuženim, da prođe pored njega, da ga pogleda i da vidi kakva je reakcija. On nije znao da sam ja i nakon tih mesec dana, kad je on išao iz škole, uvek bio u blizini, iza nekog drveta. Nakon takve situacije, stvori se paranoja. Gledaš da zaštitiš dete i od lista koji će da padne. Jedno veče je došao kući i rekao je, sav sretan: „Tata! Video sam ga. Pogledao sam ga, a on je pogledao mene, spustio glavu i prešao na drugu stranu ulice!” Reko, eto vidiš, on nije u pravu. Laž, ne može nikako da pobedi pravu stvar. Kriva stvar ne može nikako da pobedi dobru stvar. Svaki čovek može sam da donese odluke i sam odlučuje put kojim će da ide. Tako sam ja objašnjavao i svom sinu: ti si naišao na više putića, a krenuo si jednim koji je kaljav, prljav, nikakav i klizav. Zašto bi išao tim putem, ako možeš da ideš asfaltiranim putem koji je osvetljen, obeležen – normalan put.

Znači on je imao podršku od strane Vas kao roditelja u celom tom procesu?

U celom postupku. Moram da pohvalim školskog psihologa, psihologa kod koga smo išli privatno – i naravno mene kao psihologa, zajedno sa suprugom. Znate kako kažu: „Moramo ga kazniti”, ne, ne moramo ga kazniti. Deca nikad nisu kriva ni za šta. Nikad. Mislim, ni u školi kad naprave nešto, ona su ipak deca. Deca su sunđeri koji nisu uprljani, koji upijaju šta im se pruži. On je, nažalost, upio neku prljavštinu, sad to treba iscediti, ali nežno – da se to ne oseti na njemu.

Jeste li imali priliku da razgovarate sa okrivljenim?

Nisam želeo. Okrivljeni je uradio to šta je uradio, da je uradio meni, ja ga ne bih pitao zašto, shvatam zbog čega bi uradio meni. Jedno pravilo u nekim mojim bivšim vodama jeste da ne diraš porodicu, ne diraš decu – to ne zaslužuju. Vojnik zaslužuje vojnika i nikog drugog. Da je uradio meni bilo šta, da je pucao na mene, da mi je stavio pištolj na čelo i tražio novac, možda bih mu i dao, možda bih se posle i borio. Ipak, dete, ono je nesvesno. Ono je ovisno. Nemam potrebu da razgovaram sa toliko niskim ljudima. Kakvu svrhu imam razgovarati sa nekim ko je iznuđivao dete. Ne može on ni na lečenje. To je patologija njegove neke psihološke bolesti, njegovih morala ili nekih njegovih karakternih osobina, njegovog mentalnog sklopa.

U jednom trenutku ste potražili stručnu psihološku pomoć. Kada ste shvatili da je to potrebno i kako ste se odlučili za to?

Bio bih idiot da posle takve traume pokušam da rešim pitanje sam. E sada, niti sam ja idiot, niti sam psihijatrijski obrazovan toliko da bih mogao da radim sa decom. Opet mi je trebalo usmerenje u finim stvarima za neku budućnost. Logika stvari: ja znam da je u Srbiji svako general, svako lekar, svako inžinjer, svako investitor, ali shvatam gde mi je mesto i gledam da sam crnog đavola morao da zovem ja bih ga zvao, a ne psihologa.

Šta Vam je ostalo posebno zapamćeno sa sesija sa psihologom?

Na jednoj sesiji je psihološkinja rekla da ne krivim sam sebe i da ni moj sin ne treba da krivi sebe. Što je čovek inteligentniji, lakše ga je smuljati. Kazala mi je primer jednog doktora, njenog kolege, koji je, prodao  40 jutara zemlje i kuću. Na isti fazon je zeznut kao i moj sin od 13 godina. Kaže postoje tačno isprojektovani načini kako se to radi. Te načine niko nije knjiški osmislio, takvi ljudi su prirodno nadareni da nekog smuljaju i obmanu. Ja sam joj rekao: „Ma nemoguće, vi to sada mene tešite”. Rekla mi je ime i prezime tog čoveka i da proverim tu informaciju. Proverio sam, stvarno je čovek otišao u Kanadu, ostao je ovde bez ičega. Pošto je čovek već tada imao 48 godina, nije uspeo da savlada engleski, a čovek sada radi na traširanju puteva i tako to.

Kladionica je nenormalno velika opasnost

Koliko je bilo potrebno vremena da Vam se život nakon svega ovoga vrati u normalu? Na koji način se to odrazilo na Vašu porodicu?

Jedan veliki psihološki momenat je bio kada je moj sin rekao da hoće da pravi vobler. Vobler su male varalice koje idu levo desno kada ih vučeš kroz vodu. To radi tri čoveka u Srbiji. On je to pravio, pa je ubrzo dobio narudžbinu iz Norveške, čak 100 komada. Toliko su dobro radile. Onda je već imao 13 i po godina. To je bio još jedan način na koji se on izvlačio iz toga gde je bio. Samo posao i zanimacija.  Mi smo se relativno brzo vratili, posle dva – tri meseca. Nismo ignorisali, znali smo svi šta se desilo. Dete je samovoljno promenilo celo svoje društvo, zato što je njegovo društvo išlo u igraonicu koja je u sklopu kockarnice. Igraonica sadrži dva slot aparata i pet onih fudbalica  – ali je to kockarnica. On je bio odlikaš, nastavio je da bude odlikaš, ali je sam promenio društvo. Povremeno sam ga pitao: „Sine, jel sve u redu? Šta se dešava, kako se ti osećaš?”. Mi nikada otvorenije nismo pričali. Naš sin sa nama danas radi. Kada ne radi ovde, onda uči i daje ispite. Sad je dao uslov za drugu godinu fakulteta. Šta da mu kažeš.

Znači to zajedništvo i jačina porodice su značajno pomogla?

Samo to. Porodica je kompromis, porodica je stub. Ne možeš decu izvesti na lep put ako deca ne vide sklad i harmoniju između roditelja. Desi se uznemirenje i bura, u svačijem pojedinačnom životu, ali ako dođeš na platformu gde je mir i tišina, gde je utočište – džaba je bura. Samo pređeš preko toga. Ne zaboraviš, ostaje to uvek tu negde podsvesno. Meni se i sada znoje dlanovi kada se počnem prisećati tih stvari.

Spomenuli ste igraonicu i kladionicu u jednom. Kakvo je Vaše mišljenje o tome da maloletne osobe imaju pristup takvim mestima i kolika je to u stvari opasnost?

Opasnost je nenormalna. Sad pričam iz svog tadašnjeg iskustva. Ja sam se raspitivao malo, oko 60 do 70 posto dece uplaćuje te tikete. Tačnije, ne uplaćuju oni. Uplaćuje onaj koji radi tamo. Njemu daju, pa on uplati jer ima 18 godina. Kao prvo, šta će nam toliko kockarnica? Las Vegas je na oko 50 ili 70 kilometara od najbližeg grada, u sred pustinje. Na primer, pređi u Mađarsku. Gde ćeš da vidiš kockarnicu u centru grada? Nema teorije. Jednostavno i roditelji žive neki taj život, deca vide kakav život žive roditelji, to se preslikava na njih. Cela jedna generacija će otići dođavola zbog toga. Nemerljivu jednu opasnost stvara jer se stvara jedan karakterni profil ljudi koji ništa neće raditi, sa 1000 dinara će možda oploditi, možda neće. Možda će na kraju nedelje dobiti 20 do 30 hiljada pa će mu doći u glavu: „Zašto bih radio kad mogu ovako da zaradim?”. Kao prvo, karakterno padaju. Kao drugo, tamo nema morala. Još od kaubojskih filmova, ko su bili kockari? To je dno društva. On nema budućnost – Boža pub.

Miloš Katić i Sanja Kosović (VOICE)