Dejtonski sporazum uskoro slavi 21. rođendan. On je zaustavio rat, ali je od BiH napravio nefunkcionalnu državu o čijoj se sudbini odlučuje uglavnom u Beogradu i Zagrebu. Da li Dejton iz ove perspektive predstavlja zapravo pobedu Miloševića i Tuđmana i da li bi njegova izmena bila otvaranje „pandorine kutije“ ili „pandorina kutija“ nikada nije ni zatvorena?
Prošlo je 21 godinu od nastanka Dejtonskog sporazuma, koji je zaustavio rat u BiH. Po američkim parametrima, ovoga meseca će biti i “punoletan”. Dakle, sposoban da o sebi sam vodi računa, da samostalno donosi odluke i odgovara za svoje postupke. Činjenica da je svoj životni vek živeo na području trusnog Balkana, omogućila mu je “punoletstvo” i tri godine ranije. Ali, da li je punoletstvo Dejtona zaista i garancija njegove samostalnosti? Da li je od ovog novembra on sam, odnosno država koja je njime ustrojena, odgovorna za svoje postupke?
Odgovor je sasvim jasan i osnovcima, diljem bivše nam domovine, koji se tek ovlaš, tokom izučavanja predmeta istorija, dotaknu jugoslovenskih ratova devesetih. Zavisnost je višestruka. Od srpsko-hrvatskih potpisnika samog Dejtonskog sporazuma, do garanta ovog, kako su ga mnogi nazivali istorijskog sporazuma – nekoliko evropskih centara i najvažnijeg faktora zavisnosti – SAD, na čijem tlu i uz čije posredovanje se i desio, odnosno napisan je i potpisan. Original su oni kojima je bio namenjen – zagubili! Srećom, kopija je direktno iz Pariza (gde je i zvanično potpisan, 4. decembra 1995) stigla do Sarajeva, tako da nema bojazni da se neke od odredaba, odnosno Aneksa iz sporazuma, previde ili zaborave.
Uz nepobitnu činjenicu oko koje su saglasne sve pregovaračke strane, i to već 21 godinu, da je Dejton zaustavio rat, ono što je iz sporazuma ipak zaboravljeno ili se previdelo, uprkos pristiglom originalu, jeste da ovaj sporazum – koji počiva na dva entiteta, jednom Distriktu i tri naroda – nije omogućio funkcionalnu državu BIH. Ako bismo pojednostavljeno analizirali zadovoljstvo potpisnika, jasno je da ono veće na srpskoj strani, koja je Dejtonskim odredbama dobila “državu u državi”, pa time i mogućnost da više od dve decenije od završetka “etničkog inženjeringa” kojim smo dobili nacionalno čiste teritorije – kreatori najmonstruoznijh nacionalnih politika, kojima se sudilo i presudilo za ratne zločine protiv čovečnosti, etničkog čišćenja i genocida (Karadžić, Plavšić, Krajišnik) budu odlikovani za svoja zlodela, uz tek nekolicinu osuda nevladinih organizacija i predstavnika međunarodne zajednice u BIH, ali ne i zvaničnih osuda potpisnika ovog sporazuma. Ni u Hrvatskoj, ni u Srbiji.
Dejtonska BIH američko punoletstvo dočekuje uz naglašenu zainteresovanost jednog od potpisnika (Hrvatska), zvaničnu suzdržanost drugog (Srbija) i nove predloge za sopstvenu budućnost iz zemlje idejnog tvorca i garanta sprovođenja sporazuma – SAD.
Inicijativa iz SAD: tri ključne tačke
Iz SAD-a, preko bosanskohercegovačkih medija, nedavno je stigla vest da pojedine američke nevladine organizacije i intelektualci, kao rešenje za budućnost BIH predlažu uvođenje još dva nova distrikta, uz već postojeći Brčko – Stolac-Neum i Srebrenicu. U obrazloženju ovog predloga stoji da bi Srebrenicu trebalo izdvojiti u distrikt, jer kako se naglašava “predstavlja opšte mesto nedeljivosti BIH, te bi je trebalo urediti posebnim statusom”. Kada je reč o predloženom distriktu Stolac-Neum (u Stolcu je, podsetimo, glasanje na poslednjim lokalnim izborima 2016. prekinuto), autori predloga naglašavaju da bi ovaj distrikt “mogao da odluči da li će se BIH kretati ka integraciji ili dezintegraciji”. Postojanjem tada već tri distrikta, BIH bi imala tri ključne demokratske i multietničke tačke na obodu BIH, na Drini, Savi i Jadranskom moru, što bi moglo da ojača unutrašnju koheziju i demokratičnost cele BIH, smatraju inicijatori ovakvog dejtonskog prekrajanja, koji podsetimo (prema Dejtonskom sporazumu) može biti jedino uz saglasnost sva tri naroda. Ovaj predlog, kako se naglašava, ne predstavlja stav američke administracije, pa nije jasno kako će na njega gledati nova trampovsko-republikanska većina u SAD.
A šta o ovom predlogu, i pre američke administracije, kažu stručnjaci za regionalna pitanja iz sve tri balkanske zemlje?
Za profesora sarajevskog univerziteta Nerzuka Ćurka, ideja novog uređenja Bosne i Hercegovine sa dva nova distrikta došla je iznenada, bez prethodnih nagoveštaja i predstavlja nešto novo u odnosu na dosadašnje pokušaje reorganizovanja BIH. “Ne znam šta se iza brda valja, ne znam stvarnu snagu tih ideja, ali Vašington je kreator i Distrikta Brčko, koji je uz sve limite, ipak, sačuvao oblike BIH istorije (formiravši teritoriju koja nije samo puki zbir nacija). Imajući to u vidu, onda bi možda na tom fonu trebalo posmatrati i ta dva nova distrikta, koja bi bila prihvaćena od strane svih nacionalnih aktera, čime bi konačno nacionalistički diskurs bio u drugom planu”, smatra profesor Ćurak, dodajući da neće biti iznenađen ukoliko ta ideja izazove burne reakcije na obe strane, što bi, smatra Ćurak moglo da dovede i do javnih debata, što bi bilo pozitivno, ali i moglo i da predstavlja otvaranje pandorine kutije nasilja.
I u drugom delu federacije BIH, podeljenom Mostaru, različito se komentarišu navodne najave iz SAD o uvođenju dva nova distrikta. Za profesora mostarskog univerziteta Slavu Kukića, još je mnogo nepoznanica u vezi sa najavljenim distriktima. “Iskreno, vrlo teško je ući i u suštinu i u pozadinu navedenih najava. Lično, doduše, imam razumevanja za Srebrenicu. Jer, u pitanju je mesto velikih stradanja, koja je Haški tribunal okarakterizirao genocidom. U pitanju je, potom, mesto u vezi s kojim Dodik svaki dan pokazuje svoju moć – relativizujući ili opovrgavajući masovni zločin. U pitanju je, na koncu, prostor na kojem su, zbog svega navedenog dakako, strahovi vrlo intenzivni i danas, a onda i nespremnost izbeglih i proteranih Srebreničana da se ipak vrate na svoja vekovna ognjišta. I ne samo to. Bojim se da je iz istih razloga danas tamo sve veći broj onih koji su se nakon rata vratili, a danas nanovo razmišljaju jesu li dobro učinili – i trebaju li ponovo pakovati kofere.”
Sa druge strane, profesor Kukić naglašava da nije lako objasniti najavu distrikta Stolac-Neum. “Možda bih zahtev u vezi sa Stocem i mogao objasniti onim što se tamo događalo – i što se događa danas, u vreme lokalnih izbora posebno. Neum mi je, međutim, vrlo teško dovesti u bilo kakvu razumnu vezu s apostrofiranom najavom. Naime, delim uverenja onih koji tvrde kako je Neum, i kao mjesto i kao opština, strateški važan za BiH – zbog činjenice da je, zahvaljujući njemu BiH pomorska zemlja, zbog izlaza na otvoreno more, zbog prihoda koje preko Neuma može ostvariti od turizma, i da ne nabrajam više. Dobijanjem, međutim, pozicije distrikta, Neumu bi se, odnosno radikalnim političkim krugovima u njemu, širom otvorila vrata za delovanje, koje bi dodatno dezintegriralo BiH”, prokomentarisao je za Autonomiju najavu uvođenja dva nova distrikta profesor mostarskog Univerziteta Slavo Kukić, dodajući da nije siguran da time ne bi bio ugrožen i njezin teritorijalni integritet.
Iz Banja Luke ništa novo!
Za razliku od kolikog-tolikog razumevanja za eventualno uvođenje novih distrikta koja stižu iz Federacije, u RS za tako nešto ima veoma malo sluha, što je, ako smo svesni činjenice da je Dejton bosanskim Srbima faktički dao državu – sasvim očekivano. Profesor na banjalučkom Univerzitetu Radomir Nešković za Autonomiju kaže da nema opravdanih razloga za uvođenje dva nova distrikta, ali i da “ukoliko RS krene u avanturu osamostaljivanja, Srebrenica i koridor do Kladnja osamostalili bi se od RS, kao i sadašnji Distrikt Brčko, jer distrikti imaju svrhu da onemoguće odvajanje Republike Srpske od Bosne i Hercegovine”.
Iako su i mnogi u BIH ustvrdili da je referendum o državnom prazniku (9. januar) tek uvod u novi referendum osamostaljenja RS od BIH, profesor Nešković smatra da su ti glasovi o novom referendumu znatno zastupljeniji u Beogradu nego u Banja Luci. “Neodgovorno je iz Beograda davati savete Srbima u Bosni šta da rade, jer posledice tih saveta neće trpeti oni iz Beograda, nego mi iz Republike Srpske”, kaže za Autonomiju profesor Neškovič, naglašavajući da, kako je rekao, “nažalost, nama intelektualci iz Beograda pišu i istoriju Republike Srpske, iako u njenom stvaranju nisu učestvovali”.
Da će referendum o nezavisnosti RS sačekati bar još neko vreme, jer će “Dodik, uz toplo-hladno, biti podoban međunarodnoj zajednici”, mišljenja je i Jovan Kovačić, direktor Trilaterale, inače blizak Miloradu Dodiku i neko ko je dejtonske pregovore pratio sasvim izbliza u vojnoj bazi “Wright-Paterson”, u američkoj državi Ohajo. Kovačić smatra da bi bilo kakva revizija Dejtona, odnosno njegovo raspakivanje, bilo “otvaranje pandorine kutije”. Dejtonski sporazum, koji je, kaže Kovačić, svoj “vojni deo ispunio čak devet meseci ranije, a civilni nije ni do danas”, može se otvoriti samo uz saglasnost sva tri naroda. To je u ovom trenutku, po njemu, nemoguće, te bi svaki pokušaj njegovog menjanja, dakle i uvođenje novih Distrikta bilo opasno i svakako ne pametno. “Nije ništa do ljudi u BIH, oni su instrumenti u rukama stranih sila koje trenutno polarizovano deluju u BIH. SAD forsira Bošnjake, Rusi bosanske Srbe i Dodika, a tu je i uticaj Saudijske Arabije, Turske, Iraka, Malezije, koji svakodnevno u Federaciju upumpavaju milione evra”, kaže Kovačić za Autonomiju.
“Frankeštajn država”
Za Aleksandra Popova, direktora Centra za regionalizam iz Novog Sada, američki predlog o uvođenju novih distrikta nije ništa drugo do “testiranje znatno ozbiljnije priče o uvođenju trećeg entiteta, koji zagovara Hrvatska, a koja vodila ka daljem rastakanju Bosne”. Popov podseća da je Dejton za bosanskohercegovačke političare “sveto slovo”, ali “samo na papiru”. “Kada se pomene treći entitet onda ni za Dodika Dejton nije baš ‘sveto slovo’”. Uz konstataciju da je 21 godinu posle Dejtona BIH “frankeštajn država”, Popov ističe da je sada veoma teško stvoriti funkcionalnu državu, ali da je međunarodna zajednica to mogla uraditi znatno ranije, i to u čak dva navrata. “Aprilskim paketom 2006. trebalo je da se promeni Ustav, da se ovlašćenja iz entiteta prenesu na centralnu državu, i to je propalo. Drugi pokušaj je bio 2009, tzv. Butmirski process, ai to je probalo. I tada su bosanskoherecgovački političari shvatili da im niko ništa ne može. Jedino ako im se pripreti onda pokažu dobru volju, ali ostane samo na tome, tako je bilo i sa uvođenjem zajedničke policije. Silajdžić i Dodik su se dogovorili, ali na terenu ništa nije sprovedeno.” Prema rečima direktora Centra za Regionalizam iz Novog Sada, distrikti Srebrenica i Stolac samo bi formalizovali ratne ciljeve – stvoriti etnički čiste teritorije.
Protiv ideje američkih nevladinih organizacija o stvaranju novih distrikta su izričito i naši sagovornici iz Hrvatske, bivši spoljnopolitički novinar Televizije Zagreb i bivši Mesićev savetnik Tomislav Jakić i direktorica nevladine organizacije Dokumenta, koja se bavi ratnim zločinima, Vesna Teršelič.
Teršelič u izjavi za Autonomiju naglašava da je žalosno da takvi predlozi stižu iz zemalja čiji se stavovi uvažavaju. “Bitno je pronaći rešenje koje će odgovarati građankama i građanima BIH, a ne etnički i verski podeljenim narodima. To samo dalje dezintegriše BIH.” Prema rečima direktorice Dokumenta, “jasno je da se ne može izvaditi kec iz rukava i integrisati Bosnu u kojoj je već 21 godinu na snazi dezintegracija, ali dalja podela na distrikte svakako nije rešenje”.
Sličnog je stanovišta i Tomislav Jakić, koji podseća da je reforma Dejtonskog sporazuma nesporna, ali da ostaje pitanje kako. On smatra da bi novi distrikti samo produbili već postojeće podele. “Toj državi kojoj je sporazum, praktično diktiran od strane SAD u Dejtonu, doneo mir – treba napokon dati ono što joj taj sporazum nije dao, niti ga je – takav kakav jeste – mogao dati, a to je funkcionalnost. BiH naprosto mora postati funkcionalna država, kao što je i svaka druga država. A to neće biti moguće dotle dok postoji podela na nacionalno-verskoj osnovi, i to na temelju ratnih osvajanja u koja su bili ugrađeni i ratni zločini. Jednom rečenicom: BiH mora postati jedinstvena država zasnovana na konceptu građanskog društva, a to se novim Distriktima ne može postići”, smatra Jakić.
U pokušaju da proverimo koliko je sama ideja o uvođenju dva nova distrikta Stolac-Neum i Srebrenica realna i koliko je saživela u samoj SAD, bar onom delu koji je zainteresovan za Balkan za Autonomiju nam je iz diplomatskih krugova u Vašingtonu potvrđeno da, osim indirektnim informacija iz medija, direktno sa ovom inicijativom nisu upoznati i naglašavaju da bi to svakako iziskivalo ozbiljnu reviziju Dejtona, koja bi “u sadašnjim uslovima bila teško prihvatljiva za oba entiteta i sva tri konstitutivna naroda.”
Etnicitet u prvom planu ili šta kažu susedi
I dok entiteti, narodi i građani u BiH, osluškuju šta će reći susedi (Srbija i Hrvatska), čiji su im predstavnici, uz međunarodnu zajednicu, svojim potpisima i stvorili ovakvu, dejtonsku državu, dotle bosanskohercegovački političari analiziraju koje korake bi trebalo preduzimati kada je reč o što boljem pozicioniranju sopstvenih etniciteta. I dok jedni (bosanski Srbi) javno insistiraju na nemenjanju Dejtona, osim eventualno vraćanje nekolicine nadležnosti koje su sa entiteta prebačene na centralni nivo, a potajno rade na otcepljenju RS od BIH, drugi (bosanski Hrvati i Bošnjaci) zahtevaju reviziju Dejtona, svako iz svog ugla.
Bošnjaci žele da se smanje nadležnosti entiteta, dok bosanski Hrvati – donedavno prikriveno a sada već sasvim glasno – zahtevaju ravnopravnost sva tri konstitutivna naroda, što podrazumeva i hrvatski entitet. Ako su želje predstavnika sva tri naroda u BIH jedno, a mogućnosti njihove realizacije drugo, postavlja se pitanje kako na ove predloge ili glasna razmišljanja političkih predstavnika Srba i Hrvata gledaju matične države. Jedna u EU, druga na njenom putu.
Hapšenje u Orašju
Da je Hrvatska zainteresovana za budućnost BIH svedoči i odabir zemlje koju je prvu posetio novi hrvatski premijer Andrej Plenković. Dok je izgovarao poruke podrške jedinstvenoj BIH, iako ne i sasvim jasnu poruku da je bosanskim Hrvatima glavni grad Sarajevo a ne Zagreb, što je poručivao bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić, kao i poruke nesebične pomoći BIH na putu evrointegracija, “koje su svima u interesu” – predsednik hrvatske Vlade nije ni slutio (ili ipak, možda jeste) da će se međusobna retorika dve susedne zemlje samo nekoliko dana kasnije sasvim zaoštriti. Hapšenje desetorice pripadnika HVO u Orašju od strane BH vlasti, uzburkalo je političke strasti na obe strane. Predstavnici zvanične Hrvatske, podsetivši da je reč o zločinu od pre 20 godina, utvrdili su da je ovde reč o političkom pritisku, a ne pravno utemeljenom procesu. Sa druge strane, predstavnici BH vlasti u hapšenju desetorice hrvatskih, ali i bosanskohercegovačkih državljana ne vide ništa više do procesuiranja optuženih za ratne zločine, ma sa koje strane da oni dolaze.
Da li je posle sve češćeg pominjanja formiranja trećeg hrvatskog entiteta u okviru BIH i nedvosmislene međusobne srpsko-hrvatske podrške, reč o novom zaoštravanju odnosa na relaciji Hrvatska-BIH? Za sagovornika Autonomije, profesora sarajevskog univerziteta Nerzuka Ćurka, reakcije i sa jedne i sa druge strane pokazuju da smo svi zajedno zapravo daleko od evropskih vrednosti. “Jedna od najvažnijih evropskih vrednosti je vladavina zakona i funkcionisanje pravne države, a kada se desi nešto slično poput hapšenja u Orašju i istrage o zločinima, onda nam se primena zakona ne sviđa. Krajnje je neodgovorno unapred osuditi ljude, ali i kvalifikovati taj proces kao antihrvatski”, smatra profesor Ćurak. Prema rečima profesora mostarskog univerziteta Slave Kukića, burne reakcije, pre svega pripadnika uvek one uhapšene strane govore da “nismo daleko odmakli od 1995, bez obzira kojem se Bogu molimo. Kada se uhapse Srbi – reaguju Srbi sa obe strane Drine; kada se uhapse Hrvati – reaguju Hrvati i iz Bosne i Hercegovine i iz Hrvatske; kada uhapse Bošnjake, reaguje bošnjačka politika. Nažalost, ostali smo u tim vremenima”, smatra Kukić.
Ako posmatramo najviše predstavnike države koja se nalazi u EU i NATO, oni se, u poređenju sa nekim prethodnim predsednik-premijer tandemima, nalaze u najvišem političkom saglasju. I predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarević i premijer Andrej Plenković, prema BIH, sudeći bar prema retorici, imaju isti stav. Podrška jedinstvenoj BIH na njenom putu ka EU, uz posebno posvećenu pažnju Hrvatima u ovoj balkanskoj zemlji, koji bi, kako su naglasili, trebalo da imaju jednaka prava kao i Srbi i Bošnjaci. Ipak, da li je to dovoljno za HDZ BIH? Da li se Andrej Plenković (HDZ) i Dragan Čović (HDZ BIH) po pitanju budućnosti bosanskohercegovačkih Hrvata potpuno razumeju? Da li će Plenković Čoviću poručiti da mu je glavni grad Sarajevo, a ne Zagreb, kako je to učinio bivši hrvatski predsednik, koji se i danas oštro suprotstavlja trećem hrvatskom entitetu – Stjepan Mesić? Ima li zvanični Zagreb za to dovoljno političke mudrosti i manevarskog prostora kod kuće? Ako se uzme u obzir prethodno evropsko i diplomatsko političko iskustvo novog hrvatskog premijera, ne bi trebalo da bude nemoguće. Ipak, za sve, pa i za ocenu poteza nove hrvatske vlade prema BIH potrebno je vreme, smatraju sagovornici Autonomije.
Za profesora sarajevskog Univerziteta Nerzuka Ćurka, poruka hrvatskog premijera da želi BIH da uvede u EU i NATO jeste pozitivna, međutim, naglašava Ćurak, “problem nastaje pogrešnim porukama, kada se, nešto kao što je teritorijalni integritet, dat i međunarodnim spisima, daje kao obećanje. To samo implicira da se postojeća država izgrađuje kao nefunkcionalna. A to nikom nije od koristi”, smatra profesor Ćurak, zaključivši da Plenkoviću tek treba dati šansu i videti šta će suštinski uraditi.
Direktorica “Dokumenta” iz Zagreba Vesna Teršelić podseća na sve, kako je rekla, “pogreške iz 90-tih, koje su dovele do smrti velikog broja ljudi. Iz te lekcije, da smo hteli, mogli smo svašta naučiti”, kaže Teršelićeva, dodajući da očekuje od nove hrvatske vlade da postupa zrelije od vlada koje smo imali 90-tih.
A za odgovor da li će se nova Hrvatska vlada ponašati zrelije, potrebno je neko vreme, mišljenja je i direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov. On ističe da se “Plenković 2016. ponaša kao Sanader 2004”, pokušavajući da desno krilo HDZ-a u BiH omekša i postavi u centar, što bi”, smatra Popov, “bilo konstruktivno i za ceo region”.
Karte na stolu?
U RS, čija se vlast sve bolje razume sa bosanskohercegovačkim Hrvatima (uprkos oštroj osudi Zagreba, Hrvati u BIH nisu osudili referendum u RS), što mnogi vide kao direktnu podršku hrvatskom entitetu, koji bi, smatra sagovornik Autonomije, profesor banjalučkog univerziteta Radomir Nešković “direktno išao i na štetu bosanskim Srbima i RS, jer bi se tako nadležnosti delile na tri ili čak četiri entiteta (i sarajevski)”, o potezima hrvatske Vlade nemaju dilemu. “Vlada Hrvatske će istrajati u borbi da Hrvati u BIH ostvare jednaka prava kao Srbi i Bošnjaci”, smatra profesor Nešković, dodajući da ne misli da će se založiti za treći entitet, jer bi to “štetilo i hrvatskim interesima, jer ne bi obuhvatio sve Hrvate u BIH”. Za profesora Neškovića je izvesnije da će hrvatska Vlada koristiti evropske integracije kako bi postepeno menjala državnu organizaciju BIH u smislu jačanja institucija na nivou BIH.
U iskrene namere hrvatske Vlade (nemešanje u unutrašnje stvari i podrška jedinstvenoj BIH na putu ka EU), apriori ne bi sumnjao ni profesor mostarskog univerziteta Slavo Kukić. “No, treba biti pošten, ona može biti izraz starih želja, onih iz Tuđmanova vremena, da se preko teritorijalnog preustroja, i federalizacije BiH kao zemlje triju etno-entiteta, dođe u poziciju da se u budućnosti – malo bližoj ili malo daljoj – karte BiH ponovo stave na sto”, ističe Kukić.
A stavljanje bosanskohercegovačkih karata na sto, oni malo stariji pamte, a mlađi bi morali da nauče, upravo nas je 90-tih koštalo ratova, razaranja, a onda i sporazuma i dugogodišnjeg manje-više neuspešnog mirenja. Da bismo došli do pomirenja, za novinara Tomislava Jakića recept je sasvim jednostavan. “Jedina pametna i dugoročno korisna politika, i za Hrvatsku, i za BiH, ali i za cijelu regiju, bila bi ona kojom bi službeni Zagreb jasno i nedvosmisleno dao podršku jedinstvenoj BiH. Je li nova vlada, usprkos prvim izjavama, zaista spremna voditi takvu politiku, ne bih se usudio prognozirati.”
Za Jakića put do “mirne Bosne”, osim preko Zagreba vodi i preko Beograda.” Što se Beograda tiče, iz njega bi trebalo da prestanu dolaziti nejasni signali tipa: mi podupiremo celovitu BiH, ali u isto vreme u svemu podupiremo i Milorada Dodika. Jedno s drugim naprosto ne ide. Ukratko, rešenje za budućnost BiH ne treba tražiti ni u Sarajevu, ni u Banja Luci, nego u Zagrebu i Beogradu, a uz aktivnu podršku međunarodne zajednice koja bi također morala odlučiti što zapravo hoće”, zaključuje Jakić.
A sve je, za neupućene, a takvima bi se mogla smatrati većina u bivšoj nam Jugoslaviji, počelo relativno bezazleno. Međusobno dobro razumevanje, dvojice potpisnika 21-godišnjeg sporazuma sa početka teksta (izraženo, baš u slučaju BIH), ovekovečeno je na jednoj beloj salveti u jednom restoranu u Karađorđevu. Da će ljubav biti dugotrajna i kobna posvedočio je i jedan grafit na subotičkoj fasadi u centru grada, te 1991. U velikom crvenom srcu, poznavaoci tajnih ljubavnih veza, napisali su: Franjo + Sloba. Urbane legende kažu da grafit još uvek postoji.
Marina Fratucan (VOICE)
