Kvir Romkinje: Mi smo odbačene od naše zajednice, mi smo falsifikat za njih

„Moj put je krenuo tako što sam udata po ugovorenom braku. To je kratko trajalo. U tom ugovorenom braku sam preživela sve oblike nasilja. Izašla sam, ne znam ni kako… uz podršku majke i organizacije SOS telefona u kojoj sam krenula da volontiram. Tu sam se osnažila videla koje sve mogućnosti postoje, ušla sam u ženski pokret i krenula da se družim sa ženama i tako otkrila svoju seksualnost. Tada sam imala 19 godina“, priča za Autonomiju kvir Romkinja iz Vojvodine, aktivistkinja ženske organizacije, koja je želela da ostane anonimna, kao i naše ostale sagovornice, suočene sa stalnom diskriminacijom, ali i nasiljem. Slično životno iskustvo prošla je i njena saborkinja iz Ženskog romskog centra „Romnjako Ilo“, koja je u ranim dvadesetim, a već je doživela najrazličitije oblike nasilja i diskriminacije. „Ja sam kao Romkinja bila odbačena od društva, zbog nacionalnosti i boje kože. Takođe sam bila žrtva ugovorenog braka, odakle sam skoro, bukvalno pre tri meseca, izašla. Bila sam svesna da ulazim u nešto što ne treba ali nisam mogla to da odbacim. Imam podršku porodice, ali sad je sve to čudno u našoj romskoj zajednici, zašto ja radim ovo ili ono. Nadam se da će se dobro završiti, radim na tome.“ Dečiji i prinudni brakovi u Srbiji su zabranjeni, ali Porodični zakon ipak predviđa mogućnost sklapanja braka uz pristanak roditelja i dozvolu suda i za maloletne osobe, ne mlađe od 16. godina. “ U zakonodavnom smislu stvari se menjaju, tako što je pokrenuta inicijativa za izmenu Porodičnog zakona u delu koji omogućava sklapanje braka pod posebnim uslovima. Nakon izmene, neće više biti moguće sklopiti brak sa maloletnim licem koje je navršilo 16 godina ni pod ovim okolnostima, dakle u potpunosti se isključuje mogućnost legalnog zaključenja dečjeg braka“, napominje Milan Aleksić iz nevladine organizacije Atina koja se bavi zaštitom trgovine ljudima i svih oblika eksploatacije ljudi. „Cilj je podizanje svesti o ovom problemu i izrada konkretne preporuke kako dečjim brakovima stati na put“, dodaje Aleksić. Ono što je najveći problem, kako objašnjava naš sagovornik, jeste to što je većina dečjih brakova u sivoj zoni, jer se oni i ne sklapaju pred sudovima, već prema običajnom, nepisanom pravu. Više od polovine Romkinja u Srbiji stupilo je u prvi brak pre 18. godine, dok je znatno manji procenat žena iz opšte populacije, samo sedam odsto. U brak pre 15. godine života stupilo je njih 0,8 odsto u opštoj, odnosno 16,9 u romskoj zajednici, pokazuju istraživanja romskih organizacija iz Vojvodine i Unicefa i iz 2017. godine. „Činjenica je da dečji braj najviše pogađa romsku zajednicu, odnosno romske devojčice“, potvrđuje Milan Aleksić koji godinama radi u NVO Atini, a i sam je autor istraživanja o dečjim i prinudnim brakovima. Ipak, on smatra da ne postoji precizna statistika o dečjim brakovima. „Ti brakovi su pravno ništavni i onda se nema gde ni voditi ta evidencija. S obzirom da je dečji brak vrsta eksploatacije, odnosno vid trgovine ljudima, šturi podaci se mogu dobiti iz godišnjih statistika koje vodi Centar za zaštitu trgovine ljudima, ali oni ni izbliza ne oslikavaju pravi broj niti realnu dimenziju ovog problema“, ukazuje on. U jednom takvom sistemu, tradicionalno krutom i nepravednom prema ženi pre svega, kako se osećaju one devojčice koje moraju pod prisilom da se udaju, a neke i da na silu „vole“ suprotan pol? Tri devojke, aktivistkinje ženskog romskog centra “Romnjako Ilo”, podelile su sa nama svoje životne priče, uglavnom satkane od ponosa, ljubavi, diskriminacije, ranih brakova i nasilja. „Od rođenja je prisutna ta diskriminisanost, pre svega što sam Romkinja, žensko dete, po posle tokom školovanja… Prisutno je od strane naše zajednice, od strane većinske zajednice. Što sam starija, sve je veća i veća diskriminacija…“, svoju priču počinje jedna od njih. „Najgore je kad se suprotstaviš svojim običajima, jer kazna je stalna borba“ Sve tri mlade i hrabre devojke, saglasne su da devojčice imaju manje mogućnosti u odnosu na dečake, kako u srpskoj, tako i u romskoj zajednici. „Prvo u porodici a kasnije tokom života. Jer devojčica kad se rodi, bar u romskoj a znam kako je i u većinskim zajednicama, ona nema prava na školovanje. Uvek je dečak, to jest brat, taj koji ima veća prava nego devojčica, i tokom školovanja, i u kući, u porodici, i tokom odrastanja“, smatra jedna od aktivistkinja ženskog romskog centra. Čak i kada je reč o ranim ugovorenim brakovima postoji nejednakost jer devojčice nemaju nikakva prava, dok dečaci mogu da biraju partnerke, da odbiju da se ožene, da prihvate neku drugu osobu sa kojom će da žive, dodaje ona, naglašavajući najtužniju činjenicu; „Devojčice na mogu da se bune, kao ni majke, koje ne mogu da odbrane svoje ćerke i da se odupru tim ugovorenim brakovima“. „Najgore je kad se žena Romkinja suprotstavi romskim običajima i na drugi put skrene. Kazna koju trpi zbog toga je celog života borba, diskriminacija, odbačenost, svašta preživljava“, priča najmlađa od njih i to iz sopstvenog iskustva, jer je pre nekoliko meseci uspela da pobegne iz ugovorenog braka i da preispita ne samo odluku braka, već i bračne zajednice sa muškarcem. „Ja sam sad u grupi u romskom ženskom centru i hoću da se što više žena uključe i da se bore za svoja prava“, dodaje.

„Ključno je prevazilaziti stereotipe u široj zajendici“ Osnovna razlika između dečjeg i prinudnog braka je u tome što je prvi bračna ili vanbračna zajednica sa maloletnim licem (koje svakako ne može da da pristanak, pa je to i prinudni brak u isto vreme), dok je prinudni brak širi pojam, jer se on može odnositi i na punoletna lice koja u bračni odnos nisu stupili dobrovoljno, nego pod prisilom. Prinudni brak je kod nas posebno krivično delo definisano članom 187a Krivičnog zakonika, koji je dodat u Zakonik nakon ratifikacije Istanbulske konvencije Saveta Evrope, u kojoj se eksplicitno navodi zabrana prinudnog braka. „Imajući u vidu celokupnu zakonodavnu, i praksu na nivou zaštite i podrške poslednjih nekoliko godina, može se reći da stvari idu na bolje, ali da je potrebno još mnogo napora da se dečji brak trajno iskoreni. Zbog toga je potrebno raditi i sa širom zajednicom na promeni stavova i prevazilaženja stereotipa, a ne samo sa neposrednom žrtvom ili učiniocem“, smatra Milan Aleksić iz NVO Atina.

Još nekoliko mladih Romkinja sa njima rade zajedno u jedinom ženskom romskom centru koji pruža utočište ali i edukaciju o nasilju, drugačijoj seksualnoj orijentaciji, dečjim brakovima i drugim važnim temama za romsku zajednicu. „Romnjako ilo“ u prevodu znači „srce Romkinje“. Organizacija je registrovana 2007. godine, a postojala je i pre kao neformalna grupa romkinja zainteresovanih da promene svoj i život drugih žena u romskoj zajednici. Misija centra je da osnažuje i ohrabruje Romkinje i višetruko marginalizovane žene drugačije seksuane orjentacije. „Romkinja nema prava da razmišlja o seksualnoj slobodi, nametnut joj je model heteroseksualnosti tim ranim ugovorenim brakom. A i ako bi prepoznala svoju seksualnost i pokušala da se autuje ona biva odbačena od svoje zajednice, od porodice, od svih“, osetila je tu nepravdu i na svojoj koži mlada kvir Romkinja iz Vojvodine. „Zato što je neshvatljivo da je neko ko je Romkinja bude drugačije seksualne orjentacije. Ako nije heteroseskualna, nenormalno je. Nenormalno je da se školujem, da budem uspešna Romkinja. Normalno je, bar što oni zamišljaju, da budem privržena porodici, da budem poslušna i dobra devojčica, pa devojka, a kad bih se udala, da budem dobra majka, da slušam ukućane, da budem dobra snajka. To se očekuje od romske žene i devojke, a sve to nisam“, navodi druga sagovornica. Prethodna dodaje da neke Romkinje svoju seksualnost otkrivaju tek pri započinjanju tog ranog braka, a onda to obično kriju i žive „u okviru te heteronormativnosti“. Skoro svaka romska devojčica preživela je seksualno nasilje Sve tri sada, u svojim ranim dvadesetim godinama žele da govore o najrazličitijim oblicima diskriminacije i nasilja koji su preživele, a sve zbog nacionalne pripadnosti, kršenja nametnutih normi i seksualne orjentacije. Život mladih Roma, a pogotovo Romkinja mnogo je više od brige da li će stići da urade domaći na vreme, šta će obući za školu ili gde će ići na ekskurziju. „Ja znam za neke ljude koji zbog diskriminacije ne priznaju da su romske nacionalnosti, a ponosna sam na sve one koji to prihvataju i ne stide se toga što jesu“, kaže jedna od aktivistkinja romskog ženskog centra „Romnjako Ilo“, a druga se nadovezuje sa pričom o ličnom iskustvu odbacivanja: „Koju sam ja sve diskriminaciju preživela, ne samo kada sam ušla u LGBT zajednicu već i kad sam izašla iz normativnih okvira romske zajednice…Razvela se, pa krenula da volontiram i da se borim protiv svega toga što su oni praktikovali. Bilo je nenormalno za njih da sam protiv nasilja i ranih brakova“. Među ženama iz regiona Banata u Vojvodini, koje su se obratile SOS telefonu na jezicima nacionalnih manjina, skoro svaka romska devojčica (približno 97%) preživela je seksualno nasilje, kažu podaci Udruženja Roma Novi Bečej iz 2016. godine. „Dok sam se školovala nisam prepoznavala sve vidove nasilja, čak ni u srednjoj školi. Za mene je nasilje bilo samo fizičko, dok nisam počela da radim kao volonterka u udruženju Roma i shvatila koje sve forme nasilje može da ima“, kaže mlada Romkinja koja se već godinama suočava sa psihičkim i vršnjačkim nasiljem. Diskriminaciju je, dodaje, iskusila i na sudu u porceus koji je protv nje pokrenut, kako tvrdi, bez ikakvog osnova.

„Mi smo odbačene od romske zajednice. Mi smo falsifikat za njih. Mi svi imamo potrebu da imamo osećaj pripadnosti, ali ne možemo da se osećamo tako jer smo stalno od nečeg odbačene. “

Svesne svega što ih okružuje, ove tri devojke iz malog vojvođanskog mesta kroz svoj aktivistički rad u ženskom centru zaista menjaju lošu stvarnost. „Bio je jako dug put i bilo je jako teško izaći iz svega toga, ali taj ekonomski trenutak je jako važan. Kada smo ekonomski osnažene možemo više da uradimo za sebe, izađemo iz svega, da se odupremo i tradiciji i diskriminaciji i svemu što preživljavamo svakog dana“, kaže jedna od njih, dok i najmlađa sagovornica dodaje koliko joj je važno što je aktivna u ženskom centru: „Puno mi znači jer imam neki prostor gde mogu svoja prava da izjasnim i da idem dalje. Smatram da treba što više da pričamo o tome unutar zajednice i da podržavamo jedni druge i da budemo solidarne„. Treća devojka vrlo optimistično zaključuje da, iako joj je, kaže, sada teže da ide kroz život, ipak se oseća osnaženo:“Nama kao mladim osobama verovatno je bilo važno šta ko kaže, šta misli mama, šta kaže tata i kako nas prihvataju, a sada, iako smo više diskriminisane, jače smo jer smo same sebe prihvatile„. Milica Kravić (Autonomija)(Tekst je nastao u okviru projekta „Protiv mržnje i stereotipa, bez patetike i lažnog saosećanja – profesionalno i afirmativno“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva)