Marta Bereš: Retka i dragocena

Da je postala travarka ili akušerska sestra, o čemu je kao devojčica maštala, bilo bi jamačno više zdravih ljudi i manje traumatičnih porođaja. Postala je u međuvremenu ipak “samo” glumica, koja svojim raskošnim glumačkim darom ubrizgava lekovite travke u naše duše dok je gledamo u ulogama kompleksnih tragetkinja, a one su joj ponekad, kaže sama, izgledale kao da zauzdava divljeg konja.

Marta Bereš je ta izuzetna glumačka duša u kojoj je autentičan spoj balkanske strasti i srednjoevropske otmenosti našao pravu meru, onu koja je postala oslonac za pomno, brižno i čestito buđenje čoveka koji se svakodnevno vrlinom umiva.

Nema u našem pozorištu danas glumice kakva je ona, glumice koja tako strasno, bespoštedno i ubedljivo ume da uroni u štivo, ulogu, u predstavu, tako bez fige u džepu i zadnje misli, s mnogo odanosti i zapitanosti u odnosu na odgovornost koja je pred nju stavljena. Zato je svaka njena junakinja mišlju satkana i tananom, a sigurnom rukom znalca vođena. Zato i mi kao publika drhtimo sa njom, njenom prkosnom, a dostojanstvenom Hasanaginicom, autodestruktivnom Anom Karenjinom, Rudankinom Kćerkom koja se nosi s pačvorkom dilema i vapaja što joj vežu stege nemoguće promenjivog patrijarhalnog okvira.

Štos je u tome što Marta svaki angažman u svom životu shvata kao dragoceno “drugo stanje” kojem se potpuno i sveprisutno predaje, koje je onda na krilima slobode odvodi do prostranstava za koja, otkriva u jednom razgovoru, nije verovala da ima dovoljno talenta i hrabrosti. I možda joj upravo to daje snagu da na putu koji je ucrtala za sebe lakše ukrsti koplja sa agresivnošću, siljenjem, nametnutim idejama i rešenjima, prvim loptama, opštim mestima, lenjošću, sa svim onim što rađa ljubomoru, ogorčenost, nezadovoljstvo, površnost, a još dublje kad se krene i pozerstvo, nedostojanstveno starenje, zaslepljenost, beskičmenjaštvo, iskrenost kao izgovor za povređivanje drugih, neiskrenu ljubaznost, potcenjivanje i precenjivanje, i ono najuvredljivije, a tako karakteristično za ovo vreme paralenih stvarnosti: kada se subjektivno mišljenje tumači kao univerzalna istina…

Svega toga se mlada Berešova sigurno nagledala od svoje 12. godine kada je zapravo počela da otkriva glumu, kroz koju ju je publika otkrila još na Đačkoj sceni Ujvideki Szinhaza, gde je korakom buduće pozorišne carice igrala Jermu, u paru sa Andreom Edelji, kasnije višegodišnjom koleginicom u subotičkom “Deže Kostolanjiju”.

Marta je posle završene Akademije umetnosti u Novom Sadu, sigurna u to da je jedino pozorište u kojem želi da radi “Deže Kostolanji”, otišla u Suboticu, gde je ubeležila narednih 12 godina vernosti ovom teatru. Divnih godina, naglašava glumica.  Upravo zahvaljujući njoj – dobro, malo i Andrašu Urbanu:), “Deže Kostolanji” će u toj deceniji postati vodeće pozorište u zemlji i jedno od najboljih u regionu, a Marta sinonim i garant dobre predstave. 

Kaže da nikad neće zaboraviti iskustvo neverovatnih proba u svom tadašnjem matičnom pozorištu, svega onoga što se rađalo spontano i neočekivano, tokom proba, nakon predstava, na samoj sceni i u publici. Na krilima epifanijskih pozorišnih iskustava leteli su svi: ona, ceo ansambl, Urban, i publika sa njima.

Zbog svega toga, priličan šok bila je vest da napušta “Kostolanji”. Iako je, otkrila je to kasnije, sam odlazak dugo sazrevao u njoj, otkaz u pozorištu u koje je došla kao mlada devojka dala je kao zrela žena, godinu dana pre pandemije. Danas kada promišlja o tome čini joj se da nije imala hrabrosti da ode ranije, u pravo vreme, da je predugo čekala da oseti da ne može više.

Pravična je i tu: precizira odmah da joj je u pozorišnom smislu Urban jedan od najvećih učitelja koji ju je naučio kako – biti – na sceni, a ne raditi ništa. To kako – biti – u trenutku, biti prisutan, najdragocenije je iskustvo koje joj je dao. Imaju jako dobar odnos danas, međusobno se uvažavaju.

Junakinja ove biografije vrlo je precizna i po pitanju toga zašto su mađarski ansambli i glumci iz Vojvodine tako egzotični, ne samo u kontekstu pozorišne Srbije, već i susedne Mađarske. Ne mistifikuje ni na tu temu: “Mađarski teatri iz Srbije imaju veliki renome u Mađarskoj i važe za malo divlje, balkanski temperamentnije pozorište. Oni u Srbiji promovišu mađarsku kulturu, ali sa srpskim temperamentom, pa koliko smo egzotični u Srbiji, isto toliko smo egzotični u Mađarskoj.”

Usred te posebnosti i egzotike smestio se i onaj mali, svakodevni, obični život, onaj koji je usledio kada je dala otkaz u “Kostolanjiju”. Ta će godina njoj lično, kao što će svetu naredne dve pandemijske koje je budu nasledile, doneti mnogo straha. Ponude za posao nisu stizale, i strah je samo širio krila. A onda je, kaže Marta, odjednom shvatila da, ako ostane u tom parališućem stanju preplašenosti, za nju neće biti ničeg dobrog. Uspela je da ga se otarasi, a onda su ponude počele da pljušte.

Posle razarajuće moćne “Hasanaginice” u Ujvideki Szinhazu, opet u režiji Andraša Urbana, koja je bila dionizijsko raskrinkavanje svih bolesnih mitova koji su okupirali teritoriju ove divne, a naopako nasađene zemlje, uloge koja joj je donela Sterijinu nagradu, Marti je stigla ponuda iz prestonice da zaigra pored Svetlane Bojković, u režiji Tanje Mandić Rigonat, u Atelju 212, po najboljem tekstu Vedrane Rudan “Dabogda te majka rodila”.

Beograd, koji ju je i do tada obožavao, kleknuo je ničice. Marta je blistala jer je ponovo bila u društvu ljudi sa kojima se razume i poštuje, bavila se temama koje se tiču svih nas. Tako se još jednom potvrdilo da je autentičnost ono što otvara vrata za koja se, često paušalno, misli da se lako ne otvaraju.

Ako bi ovde trebalo reći i koju reč o tome kakva je Bereš privatno, možda tek to da je i tu isto tako jedno bespoštedno ljudsko biće, otvoreno i nasmejano, pažljivo, pitomo i drago. I u životu, kao i na sceni, neprekidno brusi sebe u boljeg čoveka. Nema besa u njoj, malodušnost i očaj stignu je tek ponekad kad i sama, kao i mnogi od nas, obnevidi od nelogike svakodnevice. U jednoj takvoj izmaglici smisla, dok su njene dve devojčice spavale, zgrabila je Andreja (muža) za ruku i očistila ceo palićki kvart u kojem živi. Nije sasvim izvesno da li su za tu njenu ad hoc operaciju čuli Subotičani kada su joj dodelili nagradu “Dr Bodrogvari Ferenc” Grada Subotice, ali ju je sigurno dobila kako za umetničke, tako i za ljudske zasluge.

Ima Bereš Marta još sličnih akcija kada prevazilazi samu sebe. Jednog je leta tako odlučila da celo leto posveti čitanju Džojsa. Just like that. Posle su je svi u čudu pitali – zašto, a Marta je, isto tako sva u čudu, uzvratila – a zašto da ne? Posle letovanja sa Džojsom u rukama, usledila je ponuda za film u Mađarskoj. Ispostavilo se da je „Így vagy tökéletes“ (Savršen/a kao ti)” savršen film ne samo zbog naslova, već ostvarenje za koje je dobila salve pohvala. Nakon toga zaigrala je i u Radnoti pozorištu u predstavi “Farenhajt 451”, a vrlo brzo stigla joj je još jedna nagrada, zbog jedne druge uloge – one u Ujvideki Sinhazu, za interpretaciju novosadske Ane Karenjine. Strogo esnafsko Udruženje mađarskih pozorišnih kritičara, od kojeg cvikaju sva mađarska pozorišta gde god da su, dodelilo joj je nagradu za najboljeg glumca/glumicu – na sveobuhvatnom mađarskom govornom području.

Nagrade su, naravno, ok. Hrane dušu, vidaju rane koje su prouzrokovale društvene konvencije ili ljudi koji ne umeju da zaobiđu predrasude, zauzdaju svoju mračnu stranu u sebi, ali život ide dalje. U njemu, kad si radoznao i otvoren da probaš sve – jer jednom se živi na ovoj Zemlji, želje i ideje se pretvaraju u izazove…

“Volela bih i da napišem bar jednu knjigu, ali ne po svaku cenu, jer mnogo je loših knjiga napisano”, kaže Marta. Odmah dodaje: “Ali treba i ćutati. Više ćutati. Ljudi previše pričaju budalaštine i gluposti. Reči znaju da se isprazne, da budu besmislene, da ne dopru do drugih.”

Na pitanje – šta ona lično misli ko je dobar glumac, kako se on postaje, kaže: “Sa ovoliko godina i radnog staža mislim da ne postoji dobar glumac. Postoji samo autentična ličnost. Ako jedna ličnost ima samospoznaju i ne želi da deluje kao neko drugi, nego prepoznaje svoje kvalitete i svesna je svojih mana, i s tim ume da uhvati suštinu stvari koje želi da na neki način prenese, mislim da je to dobra gluma. Ako pogledate velike glumce srpskog filma, npr. u “Ko to tamo peva” ili “Maratonci trče počasni krug”, ili glumce u mađarskom filmu kod Zoltana Fabrija – ovde govorim samo o mojim omiljenim filmovim – može se postaviti legitimno pitanje: zbog čega su oni tako veliki? Nisu najlepši, nemaju savršenu dikciju, ne izgledaju kao da su izašli iz teretane, ali imaju nešto jako živopisno i ljudsko u sebi, što se prepoznaje i prelazi rampu.”

Za razliku od Bate Stojkovića, Pavla Vujisića, Mije Aleksića, Miće Tomića, Taška Načića i ostale neprikosnovene ekipe, od glumačkog niza u kojem su; Mari Törőcsik, Imre Soós, Ádám Szirtes, Béla Barsi, Manyi Kiss, Ernő Szabó, Zoltán Makláry, Noémi Apor, Zoltán Greguss, Ferenc Bessenyei, Marta Bereš izgleda kao da je izašla iz teretane, ima savršenu dikciju, prelepa je, ali sve to ne umanjuje živopisnost njene ličnosti. Naprotiv. Njena glumačka inteligencija, harizma, skromnost i nežna drčnost upravo su ono ljudsko što se prepoznaje i prelazi svaku rampu.

Jednu takvu prešla je i sama ovih dana kada je postala članica Drame Srpskog narodnog pozorišta. Dok o Martinom neočekivanom potezu, na nivou političko-društveno-umetničko-finansijskog, pa na koncu i provincijalno-čaršijskog, dumaju sve dangube ovog sveta, glumica u ovom trenutku uranja u neke nove uloge koje će srušiti neke nove rampe i spojiti neke divne ljude, možda doneti neke procese u nama i oko nas, koji će, moguće, pomalo i popraviti ovaj vrli novi svet koji sami gradimo.

Marta ima reč-dve i na tu temu. Poentira to ovako: “Ako stalno preispitujem i želim da saznam što više o sebi, a samim tim i o svetu, mnogo mi je jasnije šta me čini srećnom, a šta ne, u koje igre ne ulazim, a u koje ulazim punim plućima.”

Zato, neka ova nova igra bude više od igre. Udah punim plućima. Sok szerencsét!

Snežana Miletić (VOICE, foto: Nora Trokan)