Nataša Urban: Osvajanje vrhova dokumentaristike

Od marta ove godine, kada je premijerno prikazan na CPH: DOX (Međunarodni festival dokumentarnog filma) u Kopenhagenu, norveški dugometražni dokumentarni film The Eclipse (Pomračenje), autorke Nataše Urban, obišao je sve važnije festivale dokumentarnog filma, ili filmske festivale sa dokumentarnom sekcijom o okviru svog programa, od Vankuvera do Singapura.

Na tom putu oko sveta, svoju premijeru u Srbiji imao je 6. novembra, u okviru Festivala Slobodna zona.

Kopenhaški festival, jedan od najprestižnijih svetskih festivala dokumentarnog filma, nije samo bilo mesto gde je Pomračenje započelo svoj uspešni festivalski život, nego je tu započeta i niska nagrada: sa glavnom nagradom na tom festivalu, prvom koji je Norveška ikada osvojila, film ih je do sad osvojio ukupno sedam.

Festival u glavnom gradu Danske upravo je taj film izabrao za svog predstavnika u trci za Doc Alliance Award, nagradu za koju se bore predstavnici sedam najvažnih evropskih festivala dokumentarnog filma.

„Na tom takmičenju osvojili smo nagradu Special Mention, što je praktično drugo mesto, i to je i za mene i za Norvešku fantastičan uspeh. Nagrada nam je uručena u maju, na Cannes Docs, u sklopu filmskog festivala u Kanu“, kaže Nataša Urban.

Iako je realizovan u norveškoj produkciji, po scenariju i uz režiju autorke koja već 11 godina živi u Norveškoj, film „Pomračenje“ je tematski zapravo vezan za autorkin zavičaj. 

Kao markere za vremenski okvir u filmu, Urban uzima dva pomračenja Sunca, sa dva dijametralno suprotna tretmana u društvu i medijima – onaj iz 1961, koji su građani ondašnje Jugoslavije, edukovani prethodno u medijima, s oduševljenjem ispratili,  i „čuveno“ pomračenje iz 1999. godine, koji je ogroman broj ljudi u, opet, nekadašnjoj Jugoslaviji, slušajući državnu propagandu, pratio s bezbedne distance – iza spuštenih roletni, u podrumima, čak i u atomskim skloništima.

„Pomračenje iz 1999. poslužio mi je isključivo kao metafora. Taj događaj, taj sam čin skrivanja ljudi iza roletni, odlazak u podrume pa i atomska skloništa, u filmu sam koristila za čin nesuočavanja: tim sakrivanjem od sunca ljudi su se zapravo krili od istine – istine koju ne žele da gledaju i sa kojom ne žele da se suoče.“

„Druga metafora vezan je sa cikličnu prirodu totalnog pomračenja sunca. Mi se nalazimo u ciklusu koji je započet 1639. godine i trajaće do 17. aprila 3009, tokom kojeg će se desiti ukupno 77 pomračenja, i to na svakih 18 godina, 11 dana i osam sati. I upravo ta ciklična priroda fenomena pomračenja sunca oslikava cikličnu prirodu ratova na ovim prostorima, gde se neki prethodni ratovi koriste za stvaranje uslova za nove ratove. Film je snimljen tokom pandemije, ali sam se trudila da prepoznatljivi simboli pandemije ne budu vidljivi u filmu, jer nisam želela da vezujem film za neko konkretno vreme, već da on predstavlja nešto što se stalno ponavlja i nešto što jeste smešteno i u prošlosti i sadašnjosti i u budućnost.“

Kaže da joj je zbog tematike bilo bitno da film prvo bude prikazan u regionu. Nakon prestižnog regionalnog festivala u Prizrenu, gde je film dobio nagradu za najbolji dugometražni inostrani film, i Sarajevskog filmskog festivala, film je doživeo svoju premijeru i u Srbiji.

„U Srbiji je film, na Festivalu Slobodna zona, imao rasprodatu projekciju i mislim da su ljudi dobro odreagovali – mada, iskreno, još uvek pokušavam da razumem kakva su bile reakcije. Mislim da je tematika pokrenula ljude i da im je bilo emotivno, jer film je takav da svima koji ga odgledaju budi neka osećanja. Ono što primećujem je da ljudima treba vremena da procesuiraju ta osećanja – film ih prosto tera da razmišljaju o onome što su videli, čuli i doživeli jedno duže vreme nakon gledanja filma. Isto tako, ljudi imaju tendenciju da u filmu vide ono što žele. Kroz ceo film govori se o vrlo neprijatnim stvarima iz 90-ih godina, a kao kontrast tu su predivne slike iz Vojvodine, sa Fruške gore, iz sela u kojem sam odrasla… i to stoji kao kontrapunkt svim ružnim stvarima koje su nam se dešavale. Neki ljudi više gledaju te slike, neki ljudi budu primorani da se suoče sa svim tim, neki i dalje nisu spremni na to. Na svakoj projekciji širom sveta bio je prisutan neko iz regiona, da li oni koji su se preselili ili njihova deca, i posebno je njima, toj drugoj generaciji, bitan ovaj film, jer im je to prilika da dožive i da saznaju kako je bilo njihovim roditeljima.“

Rođena je 1977. godine u Zrenjaninu, kao Nataša Stanković. Po preseljenju u Norvešku odlučila je da promeni prezime u Urban, prezime koje je nosila njena prabaka Flora, čiji su roditelji preminuli 1945. u logoru za Podunavske Švabe u Bačkom Jarku.  

„To je nemačko prezime, a kako su Podunavske Švabe živele kao manjina u Jugoslaviji, Urban za mene predstavlja te manjine. Hoću da kažem da sam uvek na strani tih manjina, bilo da je to romska manjina ili LGBTQ+, ili u Norveškoj Sami…To Urban za mene predstavlja standing by minorities (podršku manjinama), i borbu za sve te koji su manjina, i koji često trpe zbog toga što su manjina“, rekla je u jednom intervjuu.

Prvih nekoliko godina života provela je kod babe i dede u Begejcima, a potom se seli u Novi Sad, gde završava osnovnu školu. Karlovačku gimnaziju pohađa tokom odvratnih 90-ih godina, kojima se vraća upravo u Pomračenju, te ne čudi njena izjava kako se „od trećeg razreda psihički pripremala“ da napusti zemlju. Po svršetku srednje škole, 1996, odlazi na studije u Bukurešt, na Akademiju primenjenih umetnosti, smer za fotografiju i video, a u tome joj je, dabome, pomoglo znanje rumunskog jezika, koji je naučila u Begejcima. Master iz fotografije stekla je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu 2008.

U Srbiju se vraća 2001. nakon što je diplomirala ali i nakon pada režima Slobodana Miloševića. Kako kaže, tada je prvi put osećala da može da diše duboko i verovala je da će i u Srbiji konačno biti bolje. Te nade i očekivanja raspršilo je ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Priznaje da je tog dana „sazrela i ostarila“; sazrela je i odluka o novom odlasku.

Za svoju umetničku karijeru kaže da je počela odlaskom na studije u Bukurešt, ali je za početak i svoje karijere kao autora dokumentarnih filmova, pa i prvih ozbiljnijih izleta van sredine u kojoj je živela, morala, kako je jednom ispričala, da zaradi novce. 

„Radila sam nekih 4-5 godina kao vodič u turističkoj agenciji ’Karpati’. To je bila agencija mojih roditelja specijalizovana za turizam u Rumuniji, pogotovo za ’Drakula turu’. Radila sam i skupljala pare. Odlazim u Nepal 2005. godine, a ta je država, zbog Himalaja, imala posebnu važnost u mojoj porodici, pa i za mene. Ja sam s roditeljima i bratom obišla skoro čitavu bivšu Jugoslaviju i stalno smo se penjali po nekim planinama. Mama i tata su planinari već 40 godina, mama je prva žena iz Srbije koja je osvojila vrh iznad 7000 metara, osvojila je Akonkagvu. Naš omiljeni film u porodici bio je ’Bogovi su pali na teme’, i uvek je bila prisutna želja da putujem i to mi je i sada najbitnije na svetu.“

U Nepalu sa tadašnjim suprugom snima svoj prvi film „Punam“, o devetogodišnoj devojčici koja nakon smrti majke, kao najstarije dete, preuzima brigu o porodici; radi teške poslove da bi platila školovanje i obezbedila hranu svojoj porodici. Film doživljava veliki uspeh, prikazivan je na svetskim festivalima ali i na televizijama koje ga koriste u edukativne svrhe. U Nepal se vraća da bi snimila film „Putovanje crvenog frižidera“, koji prati dečaka koji transportuje Koka-kola frižider s planine u grad radi popravke, a potom i 2009. svojevrsni sequell  filma o Punam, „Velika sestra Punam“.

Svoj četvrti film „Mbambu i Mesečeva planina“ snima 2010. u Ugandi i posvećen je 16-godišnjoj devojčici Mbambu koja želi da postane vodič po planinama Ruvenzori, koja je poznata i kao „Mesečeva planina“.

Godinu dana kasnije seli se u Norvešku. „Postoji nešto u toj zemlji što mi se dopalo, ljudi nisu pretenciozni, blagi su, a opet, tu su i planine, stenčuge, i to je nekako rezoniralo sa mnom.“

Danas živi sa mužem i sinom na poluostrvu preko puta Osla, „između šume i plaže“.

Kaže i da naredni filmski projekat ne da ima u glavi već je i dosta toga „bačeno na papir“. Za razvijanje novog projekta već je dobila i sredstva, ali priznaje da će joj biti potrebno dosta vremena da sedne i napiše projekat, koji u ovoj ranoj fazi naziva „horor-dokumentarcem o majčinstvu“.

„Biće to film koji sagledava kompleksnost majčinstva i onu drugu stranu majčinstva, za koju znam da se mnoge žene mogu poistovetiti: sve te patnje i bol vezane za majčinstvo, od pobačaja do gubitka deteta, postnatalna depresija i sve ono o čemu mislim da se ne priča dovoljno, a pogotovo ne iz ugla ženskog iskustva. Radujem se što ću da utonem u još jedan film, znam da će biti naporno i emotivno, i da će iziskivati mnogo toga, ali to je nešto što volim najviše na svetu. Možete ga očekivati za jedno dve i po godine.“

Denis Kolundžija (VOICE, ustupljena fotografija)