Skip to main content

Neprečišćeni mulj iz zrenjaninske Fabrike vode može da ugrozi strateška izvorišta i vodotokove

27. Jan 2021. Istraživanja
8 min čitanja

Iako je direktor Fabrike vode u Zrenjaninu Bojan Dimkić ove nedelje negirao izveštaj stručne komisije JKP Vodovod i kanalizacija, stručnjaci sa kojima je VOICE razgovarao tvrde da je izveštaj tačan. 

Naime, Stručna komisija JKP Vodovod i kanalizacija iz Zrenjanina u svom izveštaju navela je  da ne postoje tehnički uslovi za funkcionisanje fabrike vode, što je Dimkić negirao. Izgleda da zrenjaninski Gordijev čvor gotovo dve decenije nisu kadri da reše gradonačelnici, ali ni premijeri i predsednici države.

Godine koje je odnela voda

Da je neko 20. januara 2004. godine kada je zabrana korišćenja vode zvanično uvedena, pitao građane da li će agonija trajati ovako dugo, verovatno bi tu osobu proglasili za ludu ili zlonamernu. Zrenjanincima je 2014, deset godina nakon uvođenja zabrane, resorni ministar i nekadašnji gradonačelnik Goran Knežević najavio da će se brzo napiti vode iz česme. Ni najave njegovih naslednika nikako da se obistine. Kada je 2017. konačno sagrađena, fabrika vode nije počela da isporučuje pijaću vodu.

Božo Dalmacija, profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, još 2018. godine je u razgovoru za VOICE, videvši podatke koji su bili na raspolaganju, rekao da Fabrika vode ne funkcioniše kako bi trebalo. O poslednjem izveštaju stručne komisije on za VOICE kaže da Fabrika od početka nije startovala kako treba jer nije poštovala pravila struke.

„Urađeno je toliko istraživanja, a na osnovu njih nije urađen valjan projekat. Nisu sagledani svi mogući rizici kod odabira tehnologije. Odabrana je tehnologija koja je trebalo da na najjednostavniji način ukloni štetne borate, arsen, natrijum i organske materije, što je praktično nemoguće. Kada znate struku, jasno vam je da ne može samo jedan stepen prečišćavanja rešiti taj problem. Postrojenje je trebalo da preživi normalan put od pilota, da ide na idejni projekat i da se otkrije koliko to košta. Nakon toga ide se na tender sa svim projektnim zahevima. Normalno je da bez projekta nisu ispunili ni jedan od tih 34 zahteva jer su mislili ‘lako ćemo’. Međutim, u tehnici i tehnologiji nije baš tako. Ukoliko norme nisu ispoštovane, još na papiru bi se znalo da to neće da pije vodu“, kaže Dalmacija.

Božo Dalmacija: Mislili su “lako ćemo”…

Kako je fabrika počela da radi, tako su isplivavali novi problemi pa je zanemareni kvalitet vode koji sadrži veliki procenat organskih materija doveo do začepljenja membrana za prečišćavanje vode i nemogućnosti regeneracije, što za posledicu ima zastoj celog postrojenja. Ni naknadno montiranje izmuljivača koji je  trebalo da uklone organske materije iz vode nije uspelo da ih izdvoji.

Zagađenje vodotokova i podzemnih voda muljem sa visokim koncentracijama arsena i teških metala

„Moram naglasiti da su u pitanju ogromne količine otpadne vode. Ukoliko procenimo količinu na svega pet odsto od ukupne obrađene količine vode što je, naglasiću, veoma optimističan scenario, dobijamo dnevnu količinu otpadnog mulja od oko 1.250 kubnih metara (prosečna dnevna isporuka vode za Zrenjanin je  oko 25.000 kubnih metara)“, kaže Gojkan Stojinović, stručnjak za upravljanje otpadom i cirkularnu ekonomiju.

Grupa Zilio, prethodni vlasnik fabrike vode, napravila je ugovor o zbrinjavanju otpadnog mulja sa operaterom FCC Environment. Stojinović, nekada zaposlen u FCC-u, za VOICE potvrđuje postojanje ovog ugovora: „ FCC Environment je u tom trenutku imao adekvatnu dozvolu i tehnologiju za zbrinjavanje ovog otpada, međutim ugovor nikada nije aktiviran, što je odgovornost vlasnika otpada, odnosno takozvane fabrike vode.  Znam konkretno za postojanje tog ugovora, ali njegove detalje ne znam“, navodi Stojinović.

On objašnjava da proces upravljanja otpadom ima tačno definisane zakonske obaveze svih učesnika, ali nikada nije bio primenjen. „Generator otpada, u ovom slucaju tzv. fabrika vode, nije nikada izvršila karakterizaciju otpada, niti aktivirala ugovor sa ovlaštenim operaterom, već je mulj ispuštan u recipijente, odnosno kanalizaciju JKP Vodovod i kanalizacija, o čemu svedoči i izveštaj stručne komisije. Ispuštajući u kanalizaciju ovaj otpad bez centralnog prečistača otpadnih voda izvršeno je zagađenje vodotokova i podzemnih voda muljem sa visokim koncentracijama arsena i teških metala, ali i drugih zagađujućih materija kao što su izmenjivačke i jonske smole, organske materije. Koliko znam, JKP Vodovod i kanalizacija nema kapacitete za preradu ove vrste otpada“, kaže Stojinović.

“Nažalost, sve na šta smo upozoravali prethodnih godina ispostavilo se kao 100 odsto tačno. Potrošnja vode je bila enormna zbog nemogućnosti postrojenja da ispoštuje ugovornu obavezu i ima najviše pet odsto otpada”, potvrđuje i Dušan Kokot, aktivista Građanskog preokreta. “Po informacijama do kojih smo došli, taj otpad je bio gotovo 30 odsto. Još jednostavnije, gotovo svaku treću litru koju su dobijali sa izvorišta – oni su bacali. To je dovelo do letošnjih dešavanja kada u celom gradu nije bilo vode iznad drugog sprata. Naprosto, uz toliki otpad, vode za građanstvo nije ostajalo dovoljno. Ispostavilo se kao istina i da je sav otpad, uključujući i onaj hazardni, završavao bez tretmana u kanalizaciji a zatim u vodotokovima. Taj otrov se opet vraćao u zemlju i ponovo će naći put do izvorišta. Da li će tada uopšte biti moguće prečistiti tu vodu?”, pita Kokot.

Dušan Kokot: Otpad završavao u kanalizaciji a zatim u vodotokovima (foto: Twitter)

Pokazalo se od početka da nije uzeta u obzir potrošnja vode u Zrenjaninu. „Potrošnja vode  je 350 litara u sekundi, a ne 200 kao što je projektovano. Mislim da su izbegli tih 350 litara jer gradska komisija ne bi mogla da donese odluku ni o gradnji, ni o dozvoli za puštnje fabrike u rad. Takve odluke donosi pokrajinska komisija. Pretpostavljam da su znali da će naići na otpor i da će to biti jedan od problema.“  kaže profesor Dalmacija. Objašnjava i da nisu sagledane ni otpadne vode i navodi da  prati sličnu situaciju u Subotici gde se arsen taloži u sedimentu Palićkog jezera.

„Nisu shvatili da se ono što se nađe kao višak mora izdvojiti iz vode za piće. U ovom slučaju, najčešće je arsen taj koji pravi problem. On će otići sa otpadnim vodama u Begej i povećaće njegov sadržaj u reci. Takva otpadna voda koja izlazi iz sistema može biti kisela i može oštetiti kanalizacioni sistem. Veći problem je što ta voda nosi i do 10 puta veću količinu arsena. To ide u Aleksandrovački kanal (nalazi se u Zrenjaninu, a od eko aktivista je obeležen kao crna ekološka tačka grada), zatim će se pojaviti u Tisi, pa u Dunavu i ugroziće sva moguća izvorišta koja bi se mogla praviti tamo. Istraživanja pokazuju da ušće Tise ima dovoljno vode, 600 l/sek, a taj sediment bi mogao da ugrozi deo budućeg izvorišta koje se nalazi u republičkoj strategiji vodosnabdevanja“, objašnjava Dalmacija.

On tvrdi da ovakva otpadna voda može da se obradi pre nego što ode u kanalizaciju i da za to postoje sistemi. „To je vrlo jednostavno. Kroz proces se dobija pogača koja može ići na deponiju ili gde god hoćete. Rešili ste arsen, rešili ste ph7 vode, a istovremeno ta otpadna voda ne bi uticala na kanalizacioni sistem. Znam tehnologiju od početka do kraja jer mi to sve već imamo urađeno. Jedna moja studentinja je i doktorirala na tu temu“, ističe Dalmacija.

S druge strane, prečišćavanje vode na način na koji je to učinjeno u Fabrici vode je veoma skupo. „Kada saberete potrošnju energije, razvoj izvorišta, otvaranje novih bunara i rad fabrike, cena od 28 centi je nemoguća. Ne može da se izbegne trošak koji ide i do 1 evro“, upozorava profesor Dalmacija.

Grad Zrenjanin je do sada izdvojio značajna sredstva za promenu različitih rezervnih delova. Samo na poslednjoj sednici Skupštine grada održanoj u decembru izglasano je da se fabrici vode prebaci 118 miliona dinara.

Rad postrojenja nestabilan, pojedini delovi nisu adekvatno zaštićeni

Iskustvo poslednjih godina kaže su građani Zrenjanina, kada je reč o vodosnabdevanju, najčešće bili loše sreće u decembru i januaru. U ovom periodu bilo je najviše havarija, višednevnih prekida u vodosnabdevanju i loših vesti. Isporuka prečišćene vode počela je konačno 20. decembra 2018. Tadašnji gradonačelnik Čedomir Janjić najavio je za RTV da će probni rad trajati 30 dana. Trajao je mnogo duže. Nesretni sled događaja je kulminirao eksplozijom na postrojenju, takođe decembra, ali 14, 2020. godine.

Profesor Dalmacija pretpostavlja je najverovatniji scenario eksplozije na hlornoj stanici taj da je metan došao bajpasom sa sirovom i mešao se sa prečišćenom vodom, kako bi se postigla dovoljna količina vode za grad. Posebno je problematična voda sa novih bunara gde metan nije degaziran (uklonjen).

„Bio sam u komisiji koja je radila na sličnom slučaju u Vrbasu kada je jedan čovek poginuo, a njegova deca povređena u eksploziji kuće. Tada se vrlo brzo našlo da je amonijak ušao u kuću iz vode i da je tako došlo do eksplozije. Pošto su vrednosti parametara to dozvoljavale, u Fabrici vode bilo je moguće mešati sirovu vodu sa prečišćenom, ali se došlo i do metana što je eskaliralo eksplozijom. U Zrenjaninu su se tim manipulacijama služili da bi opstali. Kad bi me pustili u fabriku, sve bih dokazao za dva minuta“, ističe Dalmacija.

Zrenjaninci u jednom danu na flaširanu vodu potroše 20.000 evra, za 17 godina dali 150 miliona

„Samo još malo strpljenja i Zrenjaninci će vrlo brzo imati vodu za piće u svojim česmama. Ako fabriku preuzme grad ili neko drugi, može se dogoditi da voda ne poskupi ni jednu jedinu paru… Čuli ste i premijerku i predsednika da mi to rešavamo na državnom nivou, tako da sam siguran da će ova naša fabrika biti nešto najpovoljnije za građane Zrenjanina“, rekao je prethodni gradonačelnik Zrenjanina Čedomir Janjić ranije za VOICE.

Zabrinuti bivši čelnici grada: Pogled u neizvesnost (foto: www.zrenjanin.rs)

I Dušan Kokot se priseća da je probni rad trajao nekoliko godina i potvrđuje navode drugih sagovornika VOICE-a. “Skandalozno je da za vreme ‘probnog rada’, kako su ga predstavnici vlasti nazivali, ni jedan dinar JKP Vodovod i kanalizacija nisu naplatili za usluge odvođenja kanalizacije. Trovali su nas, bez naknade. Česte promene pritiska u mreži, odnosno uključenje pa isključenje postrojenja, dovodile su do havarija i pucanja cevi. Vidimo da je i kanalizaciona mreža ugrožena zbog sastava otpadne vode. Na kraju, ono što je javnosti najvažnije, voda koja je dolazila u naše kuće iz postrojenja za prečišćavanje  nije imala konstantnu ispravnost. Da li je ugroženo zdravlje onih koji su je, i pored zabrane, konzumirali? A takvih je mnogo, što zbog finansija, što zbog nemogućnosti transporta vode do svojih stanova. Svi stariji od 65 godina mesecima nisu smeli napolje, a jedina voda koju su imali bila je ona iz česmi”, upozorava Kokot.

Tim u kojem je bio i profesor Dalmacija je u perodu 2008-2010. izradio Strategiju vodosnabdevanja i prečišćavanja otpadnih voda Vojvodine. Dokument koji je kroz različite projektne aktivnosti jasno definisao probleme, a sa evropskim partnerima predložio moguća rešenja, usvojen je u pokrajinskoj skupštini. Nevolja je došla kasnije pošto su se političari menjali i nisu reagovali ni na jednu ponuđenu sugestiju.

Zagovarano je jeftinije rešenje, gde bi Zrenjanin i druge opštine trebalo da budu rešeni kroz regionalne mikro vodovode, da se iskoriste postojeća izvorišta i da se voda dovede sa strane iz izvorišta koje je dobro i koje ne zahteva skupu tehnologiju. Profesor Dalmacija  kaže da su ti mikrosistemi jeftiniji jer se oslanjaju na postojeću strukturu i nemaju velikih transportnih troškova koji su najskuplji. “Gradovi se snabdevaju sa nekoliko izvorišta, pa u slučaju havarije ili neke prirodne katastrofe uvek je jedno izvorište dovoljno daleko da bude ispravno i da snabdeva minimalne kućne potrebe do ponovnog uspostavljanja rada čitavog sistema. Takvo jedno rešenje za grad Zrenjanin i okolna mesta košta oko 29 miliona eura. Cena vode bi bila oko 70 eurocenti”, navodi Dalmacija.

Građanski preokret je izračunao da su građani i građanke Zrenjanina za vreme zabrane korišćenja u poslednjih 17 godina dali 150 miliona evra za flaširanu vodu. „Sada ostaje da vidimo šta će se dalje dešavati. Najrealnije je očekivati raskid ugovora, ali i tada mnoga pitanja ostaju otvorena. Šta će se desiti sa postrojenjem, kako će biti vraćen novac koji je ‘pozajmljen fabrici vode’, ko će odgovarati za to što smo se 2021. vratili u 2003. godinu, bez vode i plana kako do nje doći i hoće li tužilaštvo konačno reagovati?“, pita Kokot.

Drugim rečima: da li će oni koji su Zrenjanince skoro 20 godina vodili žedne preko vode za to i odgovarati?

Ivana Gordić (VOICE, naslovna fotografija: arhiva)