Javna podrška austrijskog investitora Gerlingera Aleksandru Vučiću u kampanji za predsedničke izbore još jednom je ukazala na duboko poremećene odnose biznisa, odnosno domaćih i stranih tajkuna i vlasti u Srbiji. Da li je cena ove podrške bila državna subvencija od bezmalo šest miliona evra? I da li su privrednici u Srbiji istovremeno su nagrađeni i ucenjeni, kako bi bilo poslušni i kooperativni?
Uvek je bilo i biće da svaka vlast ima svoje tajkune i obrnuto, ali ne dešava se često da biznismeni sa predizborne govornice instruišu građane kako da glasaju. Pre nekoliko dana vlasnik Mitrosa, austrijski investitor Johan Gerlinger, pozvao je mitingaše SNS-a u Sremskoj Mitrovici da na izborima u aprilu obavezno daju glas Aleksandru Vučiću, kako reče – “našem predsedniku”.
„Kao investitor mogu samo pozdraviti zašto se Vučić kandiduje za najvišu funkciju u Srbiji. To donosi kontinuitet, stabilnost Srbiji, stvari koje svaki narod može da poželi od svojih vlasti u nemirnim vremenima“, rekao je Gerlinger.
Nikakvo nije čudo to što je ovaj poznati evropski biznismen digao glas u ime premijera. Šta ga košta da kaže koju u njegovu korist kada mu je ovaj dao bezmalo šest miliona evra iz budžeta građana Srbije. Pitanje je koliko je Austrijanac uradio za dve godine, otkako je za svega 800.000 evra kupio nekadašnjeg mesnog giganta. Od onog što je obećao – malo šta. Nije zaposlio 300 radnika, nije potpisao ugovore sa 700 stočara Mačve i Srema o otkupu mesa, već o kooperaciji i uslovima po kojima će uzimati svinje od seljaka pregovara tek u ovim predizbornim danima.
Teško da biznismeni podržavaju vladu radi opšteg dobra
Dok strani biznismeni koji su se od Vučićeve vlasti ovajdili i u Srbiji se odomaćili otvoreno staju na njegovu stranu, domaći nisu tako transparentni. Ako izuzmemo Bogoljuba Karića, lidera Pokreta Snaga Srbije, koji je podržao premijerovu kandidaturu za predsednika, naši tajkuni, barem u scenariju formatiranom za vidokrug običnog glasača, o tome se ne izjašnjavaju. Ako ne moraju. Jedan od retkih koji je, doduše ne sad ali pre dve godine da, javno stao uz Vučića je nekadašnji direktor Demokratske stranke, vlasnik MK Grupe Miodrag Kostić.
– Verujem da je premijer Aleksandar Vučić sposoban da stvari u ovoj zemlji promeni na bolje, ali ne verujem da su svi oni koji su oko njega u stanju da primene ono što im kaže. Vučić je jedina osoba koja ima energiju sličnu onoj koju je imao i pokojni premijer Zoran Đinđić – izjavio je tada Kostć, preporučivši se tadašnjem prvom potpredsedniku Vlade i predsedniku SNS-a, ponudivši mu pomoć u upravljanju nekim javnim preduzećima kako bi ih učinio profitabilnim.
Za razliku od Gerlingera, ovaj domaći biznismen nije od Vučića dobio milione za nova zapošljavanja već svojih 7.000 ljudi angažovanih na stalnim, honorarnim i sezonskim poslovima plaća sam, a 35 preduzeća u sastavu njegovog holdinga posluju bez direktne pomoći države. Ali, hoće li baš biti da se najbogatiji čovek u Srbiji zalaže za Vučića samo zarad opšteg dobra, a ne zarad ličnog interesa? Pa neće.
Država, pokazalo se bezbroj puta, najpre radi u korist svojih tajkuna, a onda u korist građana. Za svoje tajkune (a ima i one iz Hrvatske, Austrije, Nemačke…) piše zakone i donosi uredbe. Kada tako odgovara zahtevima najvećih industrija, uvodi dozvole za uvoz mesa, ukida prelevmane na uvoz mleka i mlečnih proizvoda, daje pravo prečeg zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta stočarima pa tako, na primer, Industrija mesa Matijević, Kostićev “Karneks” i PIK Bečej, mogu da po uslovnom grlu dobiju i najviše njiva u zakup. Pa im država namesti da, kao investitori, dobiju i trideset odsto najkvalitetnijih oranica u nekoj opštini i to na dugoročni zakup od 30 godina…
Jedan od trenutnih Kostićevih interesa je i odobrenje koncentracije austrijskoj kompaniji “Agrana”, koja kupuje većinski udeo u njegovoj industriji šećera “Sunoko”, što se pre par dana i desilo. Od lane, kada je “srpski kralj šećera” kupio fabriku u Senti, njegov udeo na domaćem tržištu je dostigao 74 odsto, što ne bi trebalo da se dozvoli po Zakonu o zaštiti konkurencije. Komisija za zaštitu konkurencije je nakon dužeg otezanja ipak odobrila Kostićevoj firmi da preuzme Sentu, ali on sada merka i jedine preostale šećerane u Srbiji u kojima nema vlasništvo – šećerane grčkog “Helenik šugara” u Žablju i Crvenki pa mu je odgovaralo da u igru uskoči i “Agrana” pa da nesmetano uzme pod svoje sve fabrike. Kako god, šećer i dalje donosi ozbiljan prihod ovom biznismenu. I kako god, nije zgoreg biti u harmoniji s vlašću.
Dva mehanizma – stimulacija i kazna
Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće voditi velike poslove u Srbiji ako biznis i vladajuća politika nisu u takvom odnosu?
– Vrlo teško jer da je moguće onda bi ljudi iz biznisa glasali za neku liberalnu i probiznis stranku. Međutim, oni nikada ne glasaju za to, zato što vlast, bez obzira na to koja je, raspolaže s dva mehanizma. Jedan je stimulativni i podrazumeva beskamatne kredite, poreska oslobađanja, plaćanja za zapošljavanje…, a drugi je represivni i podrazumeva razne inspekcije i kaznene ekspedicije koje mogu da vam unište firmu – ističe u razgovoru za VOICE ekonomista prof. dr Miroslav Prokopijević, naučni savetnik Instituta za evropske studije u Beogradu.
Zamoljen da prokomentariše učešće vlasnika “Mitrosa” Gerlingera na stranačkom mitingu (i podršku domaćih biznismena premijeru), on je ocenio besmislenom podršku stranaca “jer oni mogu da podržavaju i Marsovce”.
– Kad su već dobili takve subvencije, čudi me da nisu bili još glasniji i da ne pozivaju i sa bilborda. Svakako, podrška stranaca je besmislen akt jer oni koji se izjašnjavaju tu ne žive i neće snositi posledice onoga što će biti. Glasanje svih državljana u inostranstvu koji duže borave ili trajno borave tamo, bilo da je reč o biznismenima, novinarima, medijima… potpuno je besmisleno, jer smisla ima samo izjašnjavanje onih koji snose posledice toga za šta su se izjasnili – kaže Prokopijević.
Kada je o domaćim biznismena poput Kostića reč, naš sagovornik kaže da je legitimno pravo svakoga da daje podršku ili ne, da se preporučuje kome hoće, a taj kome se preporučuje može da ga bira ili ne.
– Ali već po tome kome se preporučio govori nešto o moralnom i drugom statusu onoga ko se preporučuje – kaže Prokopijević.
Pravni aspekti podrške i kontrola subvencija
Programski direktor organizacije Transparentnost Srbija Nemanja Nenadić u razgovoru za VOICE pitanje podrške javnih ličnosti, bilo da su biznismeni ili pevači, sportisti… posmatra sa pravnog aspekta.
– Šta je tu problem? Prvo pitanje je pravno – da li takve izjave podrške mogu predstavljati neku vrstu priloga u smislu Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. To je suština pravnog pitanja zato što takve izjave svakako donose neku korist političkoj stranci ili kandidatu. Ni u Srbiji, a ni u svetu, međutim, nije bio slučaj da se takve pojave tretiraju kao prilog političkoj stranci i nešto što mora da se prijavljuje, već se tretiraju kao deo slobode izražavanja svakog građanina koji misli ovako ili onako na tu temu – objašnjava Nenadić.
Po njemu više se dovode u pitanje pojave da se koristi ne samo neka izjava pojedinca već i firma. Tu, dodaje, takođe ne postoji nikakva praksa državnih organa, na primer Agencije za borbu protiv korupcije, gde bi se pokazalo da li se podrška koju daju firme određenoj kandidaturi smatra prilogom.
– Za tako nešto bilo bi mnogo više elemenata jer firme nemaju nikakvu slobodu izražavanja, to su privredni subjekti i oni se bave svojim poslom, odnosno sticanjem dobiti. Ukoliko bi se neka firma oglasila sa podrškom određenom kandidatu ili partiji, to bi trebalo smatrati nekom vrstom priloga i otvorilo bi se pitanje da li su dopuštene takve situacije – kaže Nenadić, podsećajući na to da su pre pet godina u kampanji korišćeni predizborni spotovi gde su bili vidljivi nazivi firmi ali da to nikada nije dobilo epilog.
Kada je o “Mitrosu” reč, valja imati u vidu da je kompanija dobila subvencije od države, da je Vlada donela takvu odluku.
– To, naravno, može probuditi sumnje da je podrška na mitingu u Sremskoj Mitrovici na neki način u vezi s tim subvencijama. Lek protiv toga je pre svega kontrola dodele subvencija – da li se one dele po nekim ranije utvrđenim kriterijuma, zaista relevantnim, to jest da li firme kojima se daju te subvencije duguju nekom političaru zahvalnost za to što su dobili ili su ih dobili s punim pravom. Sumnja u povezanost ove podrške sa aktivnostima države bila bi mnogo jača ukoliko bi se pokazalo da je firma dobila subvencije, a nije ispunila ugovorne obaveze i da joj država to toleriše. Tu dolazimo na teren nepoštovanja ugovora – objašnjava Nenadić.
Nije zabranjeno biznismenu Gerligeru da kaže šta je rekao na tom partijskom mitingu, veli on. Ali, ovakve situaciji treba da budu podsticaj i državnim organima i medijima da ispitaju da li je firma ispunila svoje ugovorne obaveze, da li je dobila subvencije po jasnim kriterijuma i postupku koji je bio otvoren za druge ili pak uživa neki privilegovan tretman kod državnih organa – poručuje Nenadić.
Slađana Gluščević (VOICE)
