Ukoliko recimo osoba koja je završila srednju elektrotehničku školu, zatim dvogodišnje strukovne studije, a potom neformalni kurs iz oblasti psihoterapije, odluči da osnuje vlastito udruženje građana i pruža usluge psihoterapije, zakon u Srbiji će joj to i dopustiti. Štaviše, zakon u Srbiji ne sprečava nikoga da se bavi ovom osetljivom delatnošću iako od formalnog obrazovanja ima samo osnovnu školu.

Psihoterapiju, kao profesiju, aktuleni zakoni u Srbiji ne prepoznaju. Iako je ova izuzetno profitabilna delatnost u poslednjih desetak godina doživela ekspanziju, ona je u našoj zemlji u „sivoj zoni“. Poslednjih godina, a pogotovo od početka epidemije korona virusa, širi se narativ da odlazak kod psihoterapeuta ne treba biti „tabu tema“, odnosno, da je važno voditi računa o svom mentalnom zdravlju. Tako su i usluge psihoterapije aktuelizovane na internetu i društvenim mrežama. Pojedini psihoterapeuti, nudeći svoje usluge, sebe predstavljaju kao „diplomirane“ ili „licencirane“, no, licenca i diploma ne postoje, bar ne one koje prepoznaju aktuelni zakoni i državne institucije. Stoga se nameće pitanje, ko su zapravo psihoterapeuti?

Psihoterapija je po aktuelnim zakonskim propisima u Srbiji regulisana kao delatnost, a ne profesija. Ovom delatnošću se, prema Šifarniku zanimanja, bavi nekoliko profesija poput psihologa, psihijatara i socijalnih radnika. Stoga, psihoterapeut kao zasebno zanimanje ne postoji. Sama psihoterapija i savetovanje se izučavaju na različitim fakultetima poput gore navedenih. Ipak, to je jedna strana ploče. Druga strana koja preovladava je da se psihoterapijom ne mogu baviti ljudi koji su samo završili odgovarajuće studije, već su neophodne dodatne edukacije koje organizuju različita udruženja građana. Dakle, edukacije neformalnog tipa koje nisu akreditovane i koje ne podležu bilo kakvoj sistemskoj reviziji.

Kada je psihoterapija počela da dobija svoje društveno prihvatljive okvire u Srbiji stručnjaci koji su završili adekvatne studije, poput prethodno navedenih psihologa, psihijatara, socijalnih radnika i sličnih – priliku da nadograde svoje znanje iz psihoterapije videli su upravo u ovim neformalnim obukama koje organizuju udruženja građana. Na kraju edukacije, ukoliko ispune sve obaveze, polaznici dobijaju nacionalni sertifikat koji izdaje krovna organizacija psihoterapeuta – Savez društva psihoterapeuta Srbije, a koji je, bar pravno-formalno gledano, mrtvo slovo na papiru, jer nema nikakvu institucionalnu ni zakonsku težinu.

I to je bilo odlično na početku, objašnjava za VOICE naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Milica Lazić, kada su ove obuke pohađali stručnjaci koji su završili adekvatne fakultete, a zatim svoja znanja usavršavali na ovaj, neformalni način. Međutim, kako kaže, vremenom su stvari počele da se izmiču kontroli.

„U međuvremenu su na te edukacije počeli da idu svi, bez obzira na to koji su fakultet završili da li su ga uopšte završili. Ta udruženja koja organizuju obuke vremenom su počela da govore da izdaju licence i da jedino možeš da se nazoveš psihoterapeutom ako imaš njihovu diplomu. Nijedno udruženje ne može da izdaje licencu. To je nadležnost države, komore, ministarstva i slično. Takođe, udruženja građana ne izdaju ni diplome, mogu da izdaju samo potvrdu o završenom kursu ili neki sertifikat. Psihoterapeutom sebe mogu smatrati osobe sa adekvatnim formalnim obrazovanjem, koji su nadogradili svoja znanja i to je odlično, ali psihoterapeutom po ovom modelu, sebe mogu da nazovu svi o čijem formalnom obrazovanju ne znamo ništa“, navodi dr Lazić.

Uvidom na sajtove 31 udruženja građana koji su članovi Saveza društava psihoterapeuta Srbije a koji organizuju edukacije iz ove oblasti, reč je o programu koji uglavnom traje četiri do pet godina. No, nije reč o studijama. Radi se, u početku, o teorijskim predavanjima koja se mahom organizuju ili vikendima ili u večernjima satima, uglavnom jednom mesečno, kako bi bila što fleksibilnija za polaznike koji su već zaposleni. Nakon teorijskog dela, uglavnom posle godinu ili dve, polaznici kreću i sa praktičnim delom, gde rade svoju prvu psihoterapiju ali pod supervizijom stručnjaka. Paralelno sa tim, polaznici su dužni da i sami provedu više desetina sati psihoterapije ali u ulozi klijenta, odnosno, tzv. „rad na sebi“. Teorijska predavanja, supervizija i psihoterapija u ulozi klijenata, traju oko 1000 sati za minumum četiri godine (kod nekih udruženja taj broj ukupno ide i preko 1500 sati). Na sajtovima se uglavnom ne spominju ukupne cene edukacija, no, kako su za VOICE rekli pojedini polaznici ovih programa, a koji su želeli da ostanu anonimni, uglavnom je neophodo izdvojiti između 10.000 i 15.000 evra. Precizinije, to je preduslov za dobijanje sertifikata. 

Polaznici, sa druge strane, mogu biti osobe koje su završile bilo koji fakultet. I ovi uslovi takođe variraju od udruženja do udruženja, ali uglavnom je osnov bilo koji fakultet, sa preporukom da se radi o humanističkim naukama, ali to nije nužni preduslov.

ŠTA ZAPRAVO KAŽE ZAKON?

Uglavnom ništa. Kako psihoterapija nije zakonski prepoznata kao zasebna profesija, svako sebe može nazivati psihoterapeutom, privatno, u medijima, na društvenim mrežama, vršiti usluge terapije, za to dobijati pozamašnu sumu novca i biti čist pred zakonom. Sa druge strane, primera radi, nije dozvoljeno sebe nazivati psihologom u medijima, niti obavljati ovu delatnost ukoliko niste i završili ovaj fakultet. Tu zabranu normira Zakon o uslovima za obavljanje psihološke delatnosti koji je na snazi u našoj zemlji od 2005. godine.

Ipak, „nazire“ se i Zakon o psihoterapijskoj delatnosti. Nacrt ovog zakona izradio je upravo Savez društava psihoterapeuta Srbije i on je na javnom uvidu do 1. marta, kako stoji na njihovom sajtu.  Mišljenja struke po tom pitanju su, međutim, podeljena. Povodom Nacrta predloga zakona o psihoterapijskoj delatnosti reagovalo je i Društvo psihologa Srbije. Skrenuli su pažnju da bi usvajanjem ovog zakona Savez društava psihoterapeuta Srbije imao monopol nad psihoterapijom u zemlji. Pored toga, navode da bi na taj način psihoterapija bila izmeštena iz akademskih okvira, ali i da, povrh svega, ovaj Nacrt zakona nije u skladu sa nekim drugim zakonima u našoj zemlji.

„Da bi zadovoljila uslove da bude registrovana i regulisana kao posebna profesija, po Zakonu o visokom obrazovanju i po Zakonu o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije, nužno bi bilo da osobe, koje bi postale psihoterapeuti kao profesionalci, budu za to formalno osposobljene na akreditovanom studijskom programu na univerzitetu. A takav način obrazovanja nije ono što se predviđa Predlogom nacrta zakona o psihoterapijskoj delatnosti, iako on predviđa da psihoterapija bude proglašena posebnom profesijom koju reguliše psihoterapijska komora. To su, u zakonskom okviru, nespojivi pojmovi“, kaže za VOICE članica Društva psihologa Srbije i redovna profesorka na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu prof. dr Vesna Gavrilov-Jerković.

Nacrt ovog zakona predviđa osnivanje Komore psihoterapeuta Srbije, koja bi, po svemu sudeći, bila naslednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije, jer, kako stoji u nacrtu, sva lica koja su do sada stekla sertifikate ovog Saveza (koji trenutno pravno-formalnu nemaju zakonsku težinu), automatski se, po usvajanju ovog zakona, upisuju u registre Komore.  

Takođe, uslov za upis u registre Komore je, između ostalog, i diploma visokog obrazovanja, minimum VI1 stepen (dvogodišnje ili trogodišnje studije), položeni ispiti koji predstavljaju Osnovna psihoterapijska znanja, ali i ono što je najviše privuklo pažnju stručne javnosti a to je potvrda o završenoj psihoterapijskoj edukaciji u trajanju od najmanje četiri godine u nekom od psihoterapijskih modaliteta upisanih u registar Komore.

Drugim rečima, ukoliko osoba završi studije psihologije ili specijalizaciju iz psihijatrije neće biti upisana u pomenuti registar, već će morati da pohađa edukaciju, koju će sa njom pohađati i neko ko je završio strukovne studije. Na kraju, biće ravnomerno upisani u pomenuti registar.

Kako ističe prof. dr Vesna Gavrilov-Jerković, problematičan je i sam koncept tih edukacija, koji će ostati isti kao i do sada, odnosno, vršiće ih samo udruženja građana pri Savezu društava psihoterapeuta Srbije i imaće isti neformalni karakter, dok bi se stručnjaci koji su završili fakultete – nipodaštavali.

„Nacrtom se predviđaju sankcije za osobe koje nisu prošle takve neformalne obuke a bave se psihoterapijom, kao što bi bili npr psiholozi, psihijatri ili socijalni radnici, što je u sukobu sa zakonima kojima se regulišu delatnosti tih profesija. Njihova namera (Saveza društava psihoterapeuta Srbije) iskazana kroz ovaj Nacrt jeste da psihoterapija postane nezavisna profesija kojom se ne mogu više baviti oni kojima to trenutno obezbeđuje njihovo formalno obrazovanje i odgovarajući zakoni, nego isključivo osobe koje se neformalno obučavaju u udruženjima koja su registrovana kao udruženja građana i koja su deo trenutnog Saveza društava psihoterapeuta Srbije“, kaže prof. dr Gavrilov-Jerković.

Sa druge strane, predsednik Saveza društava psihoterapeuta Srbije Zoran Milivojević za VOICE kaže da je nacrt ovog zakona naišao na podršku resornog ministarstva. Na pitanje kako komentariše reakciju Društva psihologa na nacrt predloženog zakona, Milivojević odgovara da najveći broj sertifikovanih psihoterapeuta čine psiholozi, „ali da struka vrlo dobro zna da je potrebno završiti ozbiljnu edukaciju, koja ne podrazumeva samo znanje, nego i veštine rada sa ljudima“.

„Ta edukacija se ne dobija na fakultetima, nego u relevantnim psihoterapijskim školama koje su međunarodno verifikovane i koje imaju ozbiljan sistem treninga. To što je neko ko ulazi u psihoterapijski trening psiholog, svakako jeste neka vrsta prednosti“, navodi on.

Kaže i da je reakcija Društva psihologa nije reakcija čitavog društva nego jedne frakcije koja dominira upravnim odborom, „a koja želi da uključi na spisak verifikovanih psihoterapijskih škola jednu domaću koju je razvila osoba koja nije sertifikovana kao psihoterapeut“.

Situacija sa zakonima koji uređuju psihoterapijsku delatnost nije bolja ni u regionu. Od nama susednih zemalja, jedino Hrvatska ima ovakav zakon, koji je nedavno usvojen – 2018. godine.

Magistarka kliničke psihologije, supervizorka i psihoterapeutkinja Jana Damjanov za VOICE objašnjava da je prema Strazburskoj deklaraciji o psihoterapiji, još od 1990. godine ova profesija prepoznata kao „nezavisna“ i „samostalna“. Kako kaže, zakoni o psihoterapiji za sada postoje u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, Španiji, Švedskoj, Norveškoj …

KAKO ONDA IZABRATI „PRAVOG“ PSIHOTERAPEUTA?

Iz prethodnog dela teksta jasno je da ne postoje „pravi“ i „lažni“ psihoterapeuti, odnosno, ne postoje oni sa dozvolom za rad, licencom i diplomom. Kompetentnog psihoterapeuta, dakle, odlikuje samo znanje. No, kako proveriti nečije znanje i obrazovanje?

Nedavno se ovim povodom oglasila organizacija „MentalHub“ istakavši da su društvene mreže danas preplavljene različitim profilima koji reklamiraju svoje usluge, nazivajući ih psihoterapeutskim, a da ne znamo ništa o obrazovanju i kompetenciju tih osoba. Stoga, oni preporučuju da se svako prvenstveno raspita o formalnom obrazovanju tih osoba, pre nego što zatraži terapijske usluge.

VOICE je mapirao preko 100 profila na društvenoj mreži Instagram, kako pojedinaca tako i organizacija, koje se predstavljaju kao psihoterapeutske ili psihološke. Pored toga, ukoliko na Guglu ukucate „psihoterapija“, dostupno je pregršt sajtova na kojima se osobe predstavljaju kao „diplomirani“ ili „lincencirani“ psihoterapeuti.

Ipak, većina se predstalja kao „serfitikovani psihoterapeut“, što je, s obzirom da zakon o ovoj profesiji ne postoji, i jedina istinita kvalifikacija. Sertifikat, kao što je već ranije pomenuto, dodelje Savez društava psihoterapeuta Srbije ali i druga udruženja građana, koja vrše edukacije u ovoj oblasti, a nisu deo ovog Saveza. No, da li je sertifikat, odnosno samo neformalna edukacija, bez adekvatnog prethodno završenog fakulteta, dovoljna da bi se neko bavio psihoterapijom?

Na ovo pitanje, dr Milica Lazić odgovara drugim – nije pitanje da li su te edukacije dovoljne da bi se steklo određeno znanje, nego da li osobe koje završe neformalno obrazovanje imaju pravo da se bave određenim zanimanjem?

„Prema Zakonu o nacionalnom okviru kvilifikacija, određeni broj sati neformalnog obrazovanja, može da zameni samo majstorska zanimanja i trogodišnje srednje škole. Za sve više nivoe, za sva zanimanja za koja su potrebne veće kompetencije, formalno obrazovanje je nužno, i ono ne može biti zamenjeno nikakvim neformalnim obrazovanjem, kakvo je obrazovanje u okviru udruženja građana. Trenutne edukacije u oblasti psihoterapije su edukacije u okviru udruženja građana koje imaju samo neformalni karakter, i one mogu biti odlična dopuna znanja, i odličan način da stičete nove kompetencije, ali samo kao nastavak usavršavanja osoba sa određenom diplomom stečenom u visoko-obrazovnim ustanovama, a one nikako ne mogu biti zamena za formalno obrazovanje“, objašnjava ona.

Takođe, prema podacima sa sajtova udruženja građana koji organizuju ove edukacije, uglavnom nije poznato kako se proverava znanje polaznika obuke. Dr Lazić navodi da je mahom reč o jednom završnom ispitu nakon što se završve sve obaveze predviđene u okviru određenog udruženja.

Sa druge strane, ističe ona, u poslednje vreme se stvara narativ da se ne radi o obuci, već o „studijama“. Konkretnije, navodi da se stvorio narativ da se stručnjaci za psihoterapiju ne obrazuju na akreditovanim visokoobrazovnim školama, već isključivo u udruženjima građana.

„Ne postoji nikakav problem sa neformalnim obrazovanjem kao takvim, ono je dragoceno. Problem u ovom slučaju je što se ono pogrešno predstavlja. Vi u medijima možete videti da se osobe koje završe ove edukacije predstavljaju kao diplomirani psihoterapeuti ili studenti psihoterapije, što na neki način imitira fakultete. Takođe, osobe koju su u procesu propedevtike (pripremne obuke) sebe sve češće predstavljaju kao studente psihologije, iako to nema veze sa studijama psihologije“, kaže dr Lazić.

Ipak, dok Srbija ne dobije Zakon o psihoterapiji, ova oblast će ostati „siva zona“. Kada bi Zakon mogao da zaživi i zbog čega se do sada o ovoj temi nije opširnije raspravljalo, VOICE nije dobio odgovor od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Do tada, ukoliko vam je potrebna pomoć psihoterapeuta, raspitati se o obrazovanju, a ne o „licenci“.

Petar Alimpijević (VOICE, naslovna ilustracija: Pixabay)