Država i dalje nije osmislila sistem po kome će se olakšati pronalaženje posla mentalno nedovoljno razvijenim osobama, dok je teret pronalaženja posla prenet na lokalne organizacije, zajednički je zaključak sagovornika VOICE-a.
Predsednik Saveza udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Vojvodini (Savez MNRO) Marko Košutić kaže za VOICE da je najčešći problem to što osobe sa intelektualnom ometenošću ne mogu da shvate da poslodavci njih ne žele da zaposle jer “imaju strah i niska očekivanja od njihovih postignuća i smatraju da ne mogu biti produktivni na svojim poslovima, dok osobe o sebi imaju percepciju da mogu da ispune sva očekivanja”.
“Veliki problem jeste što oni u redovnom radnom okruženju ne mogu da izdrže nivo stresa koji postoji svuda i potrebna im je podrška. Mali je broj preduzeća u kojima su ljudi spremni da podrže i pomognu osobu sa invaliditetom, pogotovo kad je u pitanju intelektualna ometenost. Često su problem komunikacija i nerazumevanje”, izjavio je Košutić.
Udruženje “Naša kuća” prošle godine organizovalo je projekat obučavanja Savetnika i Savetnica za zapošljavanje uz podršku podržan od strane Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Predsednica ovog udruženja Anica Spasov za VOICE kaže da je ovakav model zapošljavanja prvi put predstavljen u Srbiji, dok je primera radi u Americi ovaj sistem uveden krajem osamdesetih godina prošlog veka.
“Model funkcioniše tako što se prilikom zapošljavanja nudi savetnik koji praktično radi menadžerski posao. Osoba je od poverenja i on pronalazi posao, pregovara sa poslodavcem, organizuje obuku na radnom mestu i priprema osobu za prihvatanje radnog mesta. Obuka se održava na radnom mestu i traje dokle god osoba sa invaliditetom ne savlada posao u potpunosti. Kada se sve završi, poslodavac tek onda prima tu osobu na radno mesto i dobija odličnog radnika. To odgovara i poslodavcu i osobi, jer poslodavac nije trošio vreme i novac na nešto što možda neće uspeti, dok je osoba u potpunosti pripremljena za radno mesto i uvek ima na koga da se osloni ukoliko naiđe na neki problem”, kazala je ona.
Prema podacima koje je VOICE dobio od Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), broj nezaposlenih osoba sa invaliditetom u Srbiji do juna ove godine je 13.510 , od čega su 5.724 žene, dok je ukupan broj zaposlenih osoba sa invaliditetom nepoznat. U periodu od početka tekuće godine zaključno sa junom zaposleno je 1.094 osoba sa invaliditetom, od čega su i dalje žene u manjini. Obrazovnu strukturu nezaposlenih osoba sa invaliditetom većinski čine niskokvalifikovane osobe i osobe sa srednjom stručnom spremom, dok se na spisku nezaposlenih nalazi 460 fakulteltski obrazovanih osoba i 444 osobe sa trogodišnjom, odnosno višom stručnom spremom. Kada je starosna stuktura nezaposlenih osoba sa invaliditetom u pitanju, veliku većinu čine osobe starosne dobi između 30 i 50 godina, kao i oni koji imaju više od 50 godina.
Iz Nacionalne službe za zapošljavanje navode da su problemi sa kojima su se oni najčešće susretali prilkom zapošljavanja osoba sa invaliditetom „njihova niska kvalifikaciona struktura, uzak izbor zanimanja u stručnim školama po specijalnom programu i nedovoljni finansijski podsticaji“.
„Praksa pokazuje i dalje nizak nivo motivacije poslodavaca za zapošljavanje lica sa invaliditetom, koji se uglavnom temelji na postojanju predrasuda. S druge strane, veliki problem u integraciji ove kategorije nezaposlenih u sve društvene tokove predstavljaju arhitektonske i komunikacione barijere, neadekvatan gradski i prigradski prevoz, kao i nedostatak službi podrške (radni centri, personalni asistenti, radni asistenti, asistenti u nastavi i sl.)“, rečeno je iz NSZ.
Novac lokalnim socijalnim preduzećima
Savez udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Vojvodini čini 26 organizacija na teritoriji Vojvodine, a od 2017. godine na godišnjem nivou članice saveza plaćaju godišnju članarinu od 6.000 dinara.
Savez je odlučio da novcem prikupljenim od članarina podrži lokalne organizacije, pa je krajem 2019. godine raspisao prvi interni konkurs za korišćenje sredstava za razvoj socijalnog preduzetništva i zapošljavanja osoba sa intelektualnom ometenošću.
Komisija Saveza odlučila je da novac dodeli Udruženju građana “Breza”, iz Apatina i Udruženju “Biser” iz Srbobrana, a vrednost oba projekta iznosi oko 300.000 dinara.
Predstavnik Udruženja građana “Breza” Duško Bursać rekao je da nedovoljno mentalno razvijene osobe u Apatinu, pored nezaposlenosti, nailaze na problem socijalne izolacije.
„Tek smo nakon pandemije kovida-19, tokom koje naša organizacija nije organizovala svakodnevna okupljanja, shvatili koliko druženje znači osobama sa nedovoljnom mentalnom razvijenošću“, kaže Bursać.
Predsednica Udruženja “Biser” Slavka Popić kaže su osobe sa invaliditetom i dalje nevidljive u društvu i da se prema njima gaje predrasude, ali „da je njihova organizacija zapošljavanjem osoba sa invaliditetom značajno pomogla da se stanje u Srbobranu i okolini poboljša“.
Savez udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Vojvodini postoji od 1967. godine, i od tada se aktivno bavi socijalnim prihvatanjem mentalno nedovoljno razvijenih osoba i njihovom adaptacijom u društvo, učenjem roditelja kako da se ponašaju prema detetu koje ima neki oblik nedovoljne mentalne razvijenosti, kao i kreiranjem različitih programa putem kojih ih osposobljavaju za rad u različitim društvenim sferama.
Zastareo zakon, poslodavci nedovoljno informisani
Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetomobjavljen je 2009. godine i od tada nije pretrpeo nikakve izmene. Prema članu 24. ovog zakona poslodavci na 20 zaposlenih moraju imati jednu osobu sa invaliditetom, dok se sa brojem zaposlenih povećava i broj invalida koji moraju biti zaposleni. Međutim, ukoliko poslodavac ne želi da zaposli osobu sa invaliditetom, mora da plaća na mesečnom nivou iznos od 50 odsto prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji.
Marko Košutić tvrdi da ovo zakonsko rešenje nije loše, ali da je suštinski problem što se zakon neadekvatno primenjuje.
“Zakon jasno nalaže da poslodavac ima izbor da zaposli osobu sa invaliditetom ili da plaća penale. Novac prikupljen od penala ide u fond kojim se finansiraju različiti projekti profesionalnog angažovanja i rehabilitacije osoba sa invaliditetom. Nije stvar u tome da poslodavci diskriminišu osobe sa invaliditetom zato što imaju izričito nešto protiv njih, već su nedovoljno upućeni i informisani. Kada bi se radilo na tome da se poslodavci informišu, edukuju i da im se na primeru pokaže kako treba da pristupe celoj situaciji, situacija bi se promenila. Jako je bitno postojanje podrške na radnom mestu, a to zakon nije predvideo”, ističe Košutić.
Anisa Spasov se slaže sa Košutićem i dodaje da su poslodavci nedovoljno upućeni u proces zapošljavanja osobe sa invaliditetom i da zbog toga često izaberu da plaćaju penale.
„Zakon čak ni te 2009. godine nije pratio probleme sa kojim se ove osobe suočavaju. Zakon forsira plaćanje penala, a ne zapošljavanje. Mi smo istraživali, i prema trenutnim uslovima, poslodavci su minimalno upoznati sa situacijom. Poslodavci najčešće zapošljavaju ljude sa nultim ili prvim stepenom invaliditeta, što se na tržištu rada praktično i ne računa kao invaliditet. Kada je reč o zapošljavanju osoba čiji rad iziskuje posebne uslove, tu nema apsolutno nikakvog zapošljavanja. Praksa zakona nije pružila podršku ljudima koji se zapošljavaju, kao ni pravnu podršku poslodavcima. Problem je što zapošljavanje osobe sa invaliditetom iziskuje veliki trud i rad, gomilu papirologije i praćenje situacije, dok poslodavac ne zna šta da očekuje od osobe i nema vremena za to. Problem je što, ukoliko je nezadovoljan, ne može da je otpusti jer se te osobe zapošljavaju na neodređeno. Svi ti uslovi za zapošljavanje predstavljaju prepreke na koje poslodavci nisu spremni i uvek izaberu da plaćaju penale“, kaže predsednica Udruženja “Naša Kuća”.
Nacionalna služba za zapošljavanje, pak, ističe da postoje jasni pokazatelji napretka od donošenja ovog zakona.
„Došlo je do smanjenje broja osoba sa invaliditetom na evidenciji, odnosno povećanje slučajeva zapošljavanja sa evidencije. Primera radi, pre donošenja zakona, beleženo je 200 do 300 slučajeva zapošljavanja sa evidencije, a taj broj se kontinuirano povećavao na godišnjem nivou. Tu je i povećanje znanja, veština i kompetencija osoba sa invaliditetom za uključivanje na tržite rada kroz programe obuka, povećanje broja uključenosti osoba sa invaliditetom u mere aktivne politike namenjene isključivo ovoj kategoriji, ali i ostale mere namenjene teže zapošljivim kategorijama lica na evidenciji, kao što je unapređenje sistema procene radne sposobnosti kroz napuštanje isključivo medicinskog modela i usmeravanje na mogućnosti osoba sa invaliditetom“, kažu iz NSZ .
Prema mišljenju naše sagovornice, imamo primere na koje treba da se ugledamo u regionu, pa je tako Slovenija još davno donela zakon koji je već 2004. godine izmenjen i po kom su uvedeni centri za radnu procenu i praćenje rada.
„Svaki grad u Sloveniji ima radne centre u kojima savetnici svakodnevno rade na profesionalnom angažovanju osoba sa invaliditetom. Sav novac iz fonda dolazi tim centrima koji konstantno rade na unapređenju. Kaskamo za regionom, i Crna Gora je preuzela neke principe rada od Slovenije. Kod nas novca ima, ali se on pogrešno troši i treba ga usmeriti na pravi način”, zaključuje Anica Spasov.
Od NSZ dobili smo informaciju da je 5. marta ove godine usvojena Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za naredne četiri godine, kao i da je u pripremi izrada Akcionog plana za sprovođenje ove Strategije.
Anica Spasov je istakla lep primer osobe sa Daunovim sindromom koja se u potpunosti snašla na svom radnom mestu i zaključuje da je uz trud, rad i razumevanje apsolutno sve moguće.
„Ljudi su bili prijatno iznenađeni osobom koja obavlja posao, jer nisu znali šta da očekuju i plašili su se da ne znaju šta će s njom. Imamo primer osobe sa Daunovim sindromom za koju zakon nalaže da ne može biti zaposlena i ne može da radi, a koja je zaposlena. Poslodavac je bio oduševljen njenim trudom i radom i vrlo brzo se uklopila u kolektiv“, kazala je Anica Spasov.
Aleksandar Bugarin (VOICE)
Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!
