Skip to main content

“Samo želim da imam pravo da se lečim”

20. Okt 2021. Istraživanja
6 min čitanja

Život teško povređenog radnika zrenjaninske fabike vode godinu dana posle

Taj 14. decembar 2020. bio je uobičajen za trojicu Zrenjaninaca koji su radili u trećoj smeni u Fabrici vode. U trenutku eksplozije Jovan je posegnuo za mobilnim telefonom kako bi napravio alarm koji je trebalo da meri dužinu istakanja hlora u sistem. Sve je bilo normalno do 5:00 ujutro. Trebalo je da urade jedan rutinski posao koji se inače radi u svakoj smeni.

“U jednom momentu smo samo imali vatru pred očima. Nismo mogli da izađemo napolje jer smo bili na donjem od dva nivoa koji su spojeni. Jednostavno, zatvorili smo oči, valjali se dole po betonu, gasili se rukama. Bili smo svesni da gorimo. Mislio sam da je kraj, da jednostavno nema izlaza. Izgoreću živ – to mi je prošlo kroz glavu. Prošla mi je kroz glavu moja porodica”, ispričao je Jovan za VOICE.   

Zrenjaninac Jovan Milekić jedan je od dvojice radnika koji su teško povređeni u eksploziji Fabrike vode. Posle svega što su prošli on i kolega, od maja meseca nisu primili zakonski regulisanu naknadu. Od 1. oktobra nemaju ni zdravstveno osiguranje koje im je neophodno za dalje lečenje. 

Jovan  je do sada imao dve operacije leve šake koja se slabo oporavlja. Nezvesno je koliko će još takvih operacija biti. Rehabilitaciju je započeo u februaru i potrebno je da je nastavi još bar godinu, ili (najverovatnije) dve. Svakodnevno putuje u banju Rusanda u Melencima gde pokušava da povrati funkciju devet prstiju jer mu je rečeno da su veoma male šanse da mu se kažiprst leve ruke oporavi.

Nakon eksplozije u fabrici prvo je ležao u zrenjaninskoj bolnici. Zatim je prebačen na Vojno-medicinsku akademiju (VMA) u Beogradu, gde je proveo narednih mesec dana. Tamo mu je koža sa butina presađena na ruke.

Sledeći put kad je otvorio oči vatra je nestala. Od jačine eksplozije, velika rolo vrata odletela su dvadesetak metara na livadu.

”Praktično kad je vazduh ušao unutra više nije bilo velike koncentracije gasa. Tek kasnije sam čuo da se metan pali između pet i 15 odsto, tako da se vatra sama od sebe ugasila i onda smo uspeli da izađemo napolje. Čak sam u tom momentu onako sav izgubljen u bolovima otišao do jednog bazena i hteo sam da skočim u vodu, ali sam se u zadnjem momentu predomislio. Verovatno bih se udavio sa svim tim odelom i povredama. Ne verujem da bih isplivao. Treći kolega koji je bio u toj prostoriji odakle se prati rad fabrike je zvao Hitnu pomoć. Došlo je dvoje kola i odneli su nas u bolnicu. Bilo je užasno.”

“Makar da sačuvam vid”

Prva dva dana su praktično bili slepi.

“Glava se naduva, zatvoreni su ti očni kapci. Neki ljudi su dolazili. Ne znam ko. Iz policije ili inspekcije, mislim. Trebalo je da pričam sa njima, a nisam video. Nikada nisam bio toliko uznemiren. Lekari nisu bili sigurni da li je vid oštećen. Sutradan je došao oftalmolog. Sipala nam je kapi u oči. Pitala me da li je vidim. Rekao sam ‘da’. ‘Odlično’, kazala je. To mi je bilo veliko olakšanje. Makar da sačuvam vid.”

Jovan Milekić

Sreća u nesreći je da je Jovan imao dvoslojno odelo, pa mu je stradalo “samo” 13 odsto kože.

“Bio sam dvoslojno obučen jer je bilo hladno vreme, decembar. Imao sam radno odelo i trenerku ispod, dok je kolega je bio lakše obučen, pa je on imao veći procenat opekotina nego ja. Moje povrede su za nijansu gore po rukama. I njemu isto presađivana koža na ruke kao i meni.”

Jovanu su ispečeni bili zglobovi na nogama zbog kojih posle nije mogao da hoda.

“Nisam hodao, kao ni kolega, mesec dana. To su takve povrede da je to strašno. Jako je teško opisati kako to izgleda.  Vrištiš, imaš utisak da te čuju svi.”

Najgori deo oporavka je previjanje koje se radi bez anestezije.

“Sve se radi naživo. Jednostavno ne mogu stalno da ti daju anesteziju. Ima veliki kran tamo kojim te podignu iz kreveta i ubace u veliku kadu. Medicinske sestre uzmu gazu, tečni sapun i ribaju žive rane.  Sad ne znam da li može neko da zamisli kakvi su to bolovi. U tom momentu sam kunuo Boga što nisam poginuo jer to je prosto ne bolno, nego neizdrživo. Ali nekako čovek izdrži. Mogu samo da zahvalim medicinskom osoblju i u Zrenjaninu i na VMA što su se potrudili oko nas dvojice, pošto smo stvarno izgledali užasno.”  

Tragovi opekaotina vidljivi su i na glavi i na nogama. Nakon tog prvog oporavka izgubio je 15 kilograma. Za sebe kaže da je bio kao “da je izašao iz konc logora.”

Vera i želja da Zrenjanin ima zdravu vodu

Leto pre dešavanja u Fabrici vode Jovan je imao nekoliko ponuda da promeni posao. Kroz osmeh kaže da je jedan od presudnih momenata da ostane u Fabrici vode bilo i uverenje da radi pravu stvar.

”Želeo sam da ostanem u Fabrici vode. Svi mi što smo bili zaposleni smo žarko želeli da ta voda konačno bude čista i da ovaj Zrenjanin konačno ima čistu vodu. Ali, na žalost, nije se uspelo u toj nameri. Po meni, trebalo je još uložiti da bi ovaj Zrenjanin dobio čistu vodu. Ne mogu da prognoziram kada će to biti. Možda kad ja odem u penziju. Žao mi je što se sve tako i uopšte dešavalo. Verovao sam u to da će fabrika da funkcioniše i da radi”, priča Jovan.   

Bez zdravstvenog osiguranja

U vezi sa pravnim peripetijama i stečaju o kojem se govori saznaje iz medija.

“Pročitao sam da je Erste banka predložila i povukla taj predlog, s tim da su nagradili stečajnog upravnika 1,1 milion. Tako piše u medijima. Piše u prošlom vremenu i kako mi radnici nismo imali platu i zdravstveno osiguranje. To je greška. To nije prošlo vreme. To je sadašnje vreme i mi smo upravo u predstečajnom postupku izgubli osiguranje.”

Po zakonu, pošto su stradali na radnom mestu u pitanju je povreda na radu koju poslodavac treba da nadoknadi 100 odsto.

“Međutim, poslednja plata je bila maja meseca i od onda do sada nema ništa. Meni je 30. septembra bio zadnji dan zdravstvenog osiguranja i kolega i ja praktično smo prinuđeni da prekinemo lečenje. Isto je bilo i jula kada sam morao da odložim operaciju na VMA jer jednostavno ne možeš ni da se pripremiš za operaciju bez overene knjižice, ne možeš da dobiješ uput, ne možeš ništa.”

Želi da se oporavi i da se vrati u fabriku

Treba da ide na VMA 27. oktobra kako bi zakazao sledeću operaciju ruke.

“Nemam ni ja, ni kolega zdravstveno osiguranje, ni ostalim zaposlenima u fabrici vode knjižica nije overena. Kako sad da idem na kontrolu na VMA da zakažem novu operaciju ako praktično dotle nemam overenu knjižicu. Ja ne mogu ni da idem.”

Nikakvo dodanto osiguranje nije imao, tako da nije bilo moguće doći do dodatnih sredstava za lečenje i život.

“Imao sam samo ovo RFZO za osiguranje koje sada nemam, ni knjižicu naravno, a drugo neko osiguranje uopšte nije bilo tako da nisam dobio nikakav novac, nikakvu naknadu. Ni kolega isto.”

Razlog da se ostane u životu

Još jedan minut bio je potreban da Jovan izađe iz pogona i da njegov život danas bude potpuno drugačiji. Kaže, supruga i sin su veoma teško podneli šve što se dogodilo. Ljubav i briga koja se vidi u svakoj reči dok govori o njima ga je verovatno i održala u životu.

Želja mu je da se oporavi i vrati u fabriku.

“Mislim da nije moguće da se oporavim 100 odsto. Cilj je da budem zdrav i da uspem da oporavim ruke 90 odsto.  Znam za nekog čoveka koji je sa ovakvim povredama imao 12 operacija. Nadam se da ja neću imati toliko.  Možda još dve – tri.”

Do sada su mu finansijski pomagali porodica i prijatelji. Četrdesettrogodišnji Zrenjaninac kaže da ne mogu, bez obzira na dobru volju i namere, da mu pomažu drugi.

“Svaki dan treba da putujem u Melence. Za to mi trebaju sredstva. Ne mogu večno da me pomažu prijatelji. I oni imaju svoje porodice kao nas dvojica. Drugari iz kraja sa kojima sam igrao fudbal gde se nedeljom održava Liga šampiona amatera su sakupili novac za mene. Ja sam rekao da ne tražim sažaljenje i onda su me oni ubedili da nije nikakvo sažaljenje, nego su prosto rekli: ’Ako ti su te svi ostavili, prijatelji te neće ostaviti’. Hvala im puno, ne znam šta drugo da kažem.”

O povredama, njihovim posledicama i sadašnjem zdravstvenom stanju stradalih u fabrici vode nije se mnogo govorilo. Provlačila se i vest da je jedan od njih lakše povređen.

“Ja ne znam to da je neko lakše povređen kad na prijemu čujete da je potrošeno 100 metara zavoja za previjanje. To ne može da bude nešto lakše, ja možda grešim – ali s obzirom na povrede: presađivanje kože, rehabilitaciju koja još uvek traje, operacije, to nisu lakše povrede”. 

Jovanova deviza je da čovek mora da se bori, a da je jako teško da se boriš kad ne znaš ko je neprijatelj. U toj borbi potreban je i znači svaki  dan, kaže.

“Svaki dan treba da se snalazimo kako ćemo da se lečimo i da putujemo. Oni to očigledno ne razumeju jer nemaju takav problem. Mogu da pomognu sad ili za pet godina, ako neko misli neko da nešto pomogne. U stvari, meni ne treba ništa da mi neko pokloni! Meni treba primanje koje zakonski treba da imam. Drugo mi ništa ne treba! Ja samo želim da imam pravo da se lečim i da se borim da spasim levu ruku!”

Ivana Gordić (VOICE)