U Srbiji deluje oko 24.000 sindikata. Mnogi su konstantno u međusobnom sukobu, vlada nepoverenje i nedostatak solidarnosti, vođe su im udaljene od radnika, često su korumpirani koliko i ostatak države, pretenduju da se bave politikom, a sve to zajedno dovodi do toga da su nemoćni da naprave iole značajniju promenu u korist radnika.
To su ocene sagovornika VOICE-a, a one se svakako ne odnose na sve sindikate, jer među njima ima onih koji se bore za prava zaposlenih i ne libe se da ukazuju na probleme sa kojima se radnici suočavaju, a koji su, između ostalog, podržavali i građanske proteste protiv diktature… Ipak, tokom prethodnih nedelja ogoljene su uloge pojedinih sindikata, a pored uobičajenih hvalospeva na račun rukovodstava preduzeća i Vlade Republike Srbije, zabeleženi su i napadi na kolege koje su se usudile da se bore za radnička prava.
Tako sindikat u fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ početkom avgusta, nakon dva požara u kratkom roku u kojima dva radnika gube život a dva bivaju povređena, umesto da traži odgovornost nadležnih, hvali rukovodstvo i Vladu Srbije. Nešto ranije, za vreme štrajka u Fijatu, sindikat EPS-a napao je štrajkače i tražio da obustave štrajk, objašnjavajući im da rudari rade u mnogo težim uslovima, pa se ne bune.
Istovremeno, dok pojedini sindikati u Ministarstvu unutrašnjih poslova organizuju proteste i optužuju ministra za privatizaciju policije i težak položaj policajaca, drugi sindikat Nebojši Stefanoviću daje plaketu za doprinos u poboljšanju materijalnog položaja zaposlenih u ministarstvu. Takođe, tokom štrajka u Fijatu predstavnik sindikata „Nezavisnost“ izbačen je iz štrajkačkog odbora, a polemika među sindikatima o tom štrajku traje do danas.
Nezainteresovani za radnike
Ekonomski analitičar Mijat Lakićević za VOICE kaže da nije lako napraviti dobar sindikat, jer za to treba puno rada i odgovornosti, a problem je i to što su se, po njegovim rečima, mnoge sindikalne vođe u velikoj meri odvojile od sindikata.
– Povezali su se sa međunarodnim organizacijama, odatle su uzimali novac, same sindikalne vođe su dobro živele, a nije ih uopšte bilo briga za stvarni položaj radnika u njihovim granama – kaže Lakićević, dodajući da zbog toga ne čude različite struje u sindikatima koje se međusobo sukobljavaju.
– Trebalo bi da sindikati pokažu malo solidarnost i ako ne daju podršku zahtevima nekih drugih sindikata, makar da im u tome ne odmažu ili da se njihovim zahtevima ne suprotstavljaju. Sa druge strane, treba imati u vidu da i među sindikatima vlada konkurencija. Vi ste imali u Fijatu, tu je bila podela između onih koji su bili skloniji nekom kompromisu i onih radikalnijih. Nije to ništa neobično i ne bih rekao da je uvek pravilo da su oni koji su skloniji kompromisu produžena ruka vlasti, a da ovi drugi nisu – kaže Lakićević.
Ekonomista Milan Kovačević za VOICE kaže da je problem što sindikat danas ne zastupa interese zaposlenih, nego pokušava da se domogne nekakve poluge vlasti.
– Kod nas bi trebalo konačno da se napravi razlika između javnog i privatnog sektora. Javni sektor je potpuno pod uticajem vlasti, različitih partija koje dobiju koaliciju i dođu na vlast. A sve se to plaća sve većim nametima i sve većim porezima – kaže Kovačević, napominjući da sindikat često pretenduje da postane politička partija, podsećajući da je u Engleskoj Laburistička partija nastala od sindikata.
– Ali onda zaposleni moraju da znaju da ulaze u političku, a ne sindikalnu borbu – navodi on.
Zaboravili borbu za radnička prava
Sociolog i kolumnista lista Danas Aleksej Kišjuhas za VOICE podseća da se posle 1945. godine i stvaranja „države radnika, seljaka i poštene inteligencije“ izgubio smisao radničke borbe i da se sindikalci ne sećaju kako se to radilo pre Drugog svetskog rata.
– Ni sindikalne vođe na zapadu se ne sećaju perioda pre Drugog svetskog rata, ali su imali kapitalizam sve to vreme, pa su organizovali sindikalne borbe. To je jedna vrsta stalnog konflikta između poslodavca, koji je tamo stalno bio privatnik i sindikata – kaže Kušjuhas. Dodaje da sindikati danas ustaju jedni protiv drugih zbog sloma solidarnosti, ali i zbog toga što su mnoge sindikalne vođe u bliskom odnosu sa državom i vlastima, jer partokratska država decenijama ulazi u sve pore društva, od studentskih, preko strukovnih udruženja do sindikata.
– Radnici u Srbiji ne uviđaju da imaju zajednički kolektivni interes za fundamentalnijom transformacijom sistema koji će biti humaniji prema radnicima. To se dešavalo na Zapadu tokom čitavog XX veka, jer se u XIX veku radilo kao u tim pelenama u Juri, radila su deca po 12 ili 16 sati bez slobodnog dana, pa su sindikalne borbe i štrajkovi na ulicama doveli do toga da kapitalisti shvate da, ako ne žele revoluciju iz Rusije 1917. godine, moraju nešto da promene – navodi Kišjuhas.
Dodaje da je pitanje liderstva u sindikatima prilično problematično jer nedostaju ljudi koji će zaista raditi u interesu radnika i koji se neće „zadovoljiti mrvicama sa kapitalističke trpeze“.
– Zaista bilo dobro kada bi se pojavio ozbiljni sindikalni lider koji ima tu istorijsku, borbenu dimenziju. Sindikalni vođa koji je istinski autoritet, koji je snažan, suvisao i nepokolebljiv napravio bi neku vrstu promene i oko njega bi se verovatno vezali i radnici iz različitih sfera, od rudara do prosvetara – kaže Kišjuhas.
Kovačević podseća da su sindikati u samoupravnom socijalizmu zapravo bili jedan oblik vlasti i da je samoupravljanje, po prirodi stvari, trebalo da poništi drugi oblik udruživanja zaposlenih.
– U zapadnim zemljama, tamo gde postoji organizovan sindikat, to je stvarno jedno društvo zaposlenih koji sami biraju rukovodstvo i onda, zauzvrat, sindikat brine o sudbini zaposlenih. Kod nas ima mnogo sindikata, čini mi se da bi bilo potrebno malo i promeniti strukturu, naći načina kako bi bilo manje sindikata, a kako bi se oni obnovili na način da postanu pravi predstavnici zaposlenih. Dok toga ne bude, onda će naravno svaka vlast pokušati da manipuliše sindikatima. Očito da sada imamo neke sindikate koji su povremeno više za vlast, a manje za zaposlene – kaže Kovačević.
Saradnik Centra za razvoj sindikalizma Srećko Mihajlović za VOICE ocenjuje da sindikati kakvi danas postoje u Srbiji – uglavnom ne zadovoljavaju potrebe i interese radnika, između ostalog i zbog malog broja članova.
– Pitanje je da li i jedan jedini sindikat zadovoljava uslove reprezentativnosti, onako kako su oni propisani. Radnici nemaju poverenja u sindikate, stopa sindikalizovanosti je niska i sindikati su uglavnom nemoćni. Sa nekoliko izuzetaka – sindikati u velikim firmama i sindikati u pojedinim delatnostima – kaže Mihajlović.
Vlast umanjuje snagu sindikata
Opšta ekonomska situacija i ogroman broj nezaposlenih omogućuje poslodavcima da zastrašuju radnike time što uvek lako mogu da im pronađu zamenu, zbog čega ovi moraju da ćutke prihvataju umanjenje svojih zakonskih prava, rade na crno, bez zdravstvenog i penzionog osiguranja. Takođe, u gotovo svim preduzećima koja su proteklih godina došla uz izdašne subvencije iz budžeta Republike Srbije nema sindikata, a naši sagovornici smatraju da se država to prećutno odobrava. U prilog toj tezi idu brojni primeri, a jedan je i južnokorejska „Jure“ u vezi s kojom je bilo više kontroverznih informcija u javnosti, koja je jednom prilikom donirala vozila Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, iako bi to ministarstvo trebalo da kontroliše njeno poslovanje.
Srećko Mihajlović napominje strani vlasnici direktno ili indirektno zabranjuju sindikalno organizovanje.
– Radnici pokušavaju da se sindikalno organizuju, ali bivaju proganjani i po pravilu gube posao. Zašto je država indiferentna? Zato što se udvara stranim investitorima i što po svaku cenu nastoji da dovede, bez obzira na uslove, strane investitore i jednostavno neće da im se zamera – kaže Mihajlović.
Lakićević kaže da je nepostojanje sindikata u takvim preduzećima posledica načina na koji su došla u Srbiju, kao i opšte ekonomske situacije i velike nezaposlenosti.
– Kada dolazi neki strani investitor, a vi još dajete povlastice, bojite se da će taj investitor otići, a dali ste mu pare. Tako da država nije u dobroj poziciji, jer ne želi da se vidi da u firmi za koju je dala ogromne pare ima problema, da se ne poštuju prava radnika – navodi Lakićević, dodajući da, sa druge strane, postoje i problemi s radnicima koji nisu navikli na industrijsku proizvodnju i radnu disciplinu.
Gde je bio sindikat u Goši?
Srećko Mihajlović kaže za VOICE da za tešku situaciju u Goši, ali i brojnim drugim preduzećima koja doživljavaju istu ili sličnu sudbinu, deo odgovornosti snose i sindikati.
– Pitanje je šta sindikalna rukovodstva u takvim firmama i sindikalne centrale koje znaju za takve slučajeve, šta one preduzimaju i koliko animiraju javnost da reaguje na takve slučajeve – kaže Mihajlović ocenjujući da je očigledno radnik u Srbiji „veoma trpeljiv i tolerantan“ kada dozvoljava da mu u dugom periodu budu uskraćivana osnovna radnička prava i da bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja radi, faktički, za džabe. Pored sindikata, smatra Mihajlović, odgovorni su i sami radnici.
– Oni se sindikalno organizuju i aktiviraju najčešće onda kad im dogori do nokata i kad ne vide nikakvo drugo rešenje, kad se nađu u bezizlazu i kada je, po pravilu sve to kasno – kaže Mihajlović.
Kišjuhas ocenjuje da je štrajk u „Fijatu“ pretio da postane okidač ozbiljnijih radničkih protesta, zbog čega se vlast stavila na stranu italijanske kompanije, uz pretnje da bi Fijat mogao da ode iz Srbije.
– Ukoliko bi otišao „Fijat“, verovatno bi BDP pao dramatično, jer imamo tu jednu i po fabriku koja radi. Ali da li je država tu zbog građana ili zbog stranih investitora – pita Kišjuhas.
Jaki samo državni sindikati
Prema podacima dostupnim u javnosti, u Srbiji deluje negde oko 24.000 sindikata. Sagovornici VOICE-a upozoravaju da su samo sindikati u velikim državnim sistemima jaki, ali da oni gledaju „svoja posla“, odnosno da se bore isključivo za svoje radnike.
– Najjači su sindikati u državnim firmama, u zdravstvu, u školstvu, u EPS-u ili Telekomu. To su jaki sindikati i onda oni izdejstvuju kolektivne ugovore i dobiju odlične povlastice i tim radnicima je dobro, oni su privlegovani. Ali to nije zasluga sindikata nego politike i činjenice da su to državne firme, a državnim se firmama daju pare poreskih obveznika. Sve te firme imaju mnogo veće plate od produktivnosti – upozorava Lakićević. Podseća da sindikat ne postoji u trgovini, iako su u toj oblasti zarade male i radi se praznicima i subotom i nedeljom.
– Ovde su sindikati potpuno neodgovorni prema radničkoj klasi.U nijednoj branši zapravo nemamo sindikat koji se bori za interes radnika – navodi Lakićević.
Srećko Mihajlović dodaje da je problematičan i sam karakter naše ekonomije, jer je usitnjenost radničkog organizovanja rezultat usitnjenosti proizvodnje. Napominje da gotovo 90 odsto registrovanih preduzeća spada u mala i sitna preduzeća, sa 30 do 50 zaposlenih, u kojima je sindikalno organizovanje nemoguće.
Potreban nov način organizovanja
Aleksej Kišjuhas upozorava da sindikati moraju težiti omasovljavanju, novom organizovanju i funkcionisanju, delovanju na širem nivou. Kao moguće rešenje navodi saradnju sa civilnim društvom, uprkos činjenici što ljudi iz civilnog društva najčešće po svom klasnom ili intelektualnom habitusu ne pripadaju radnicima i ne smatraju ih mogućim saveznicima za društvene promene.
Bez solidarnosti sa obespravljenima
Primer „Goše“ iz Smederevske Palanke možda najbolje ilustruje nedostatak solidarnosti među sindikatima. Tokom višemesečnog štrajka jedan radnik tog preduzeća izvršio je samoubistvo, međutim, čini se da to nije bilo dovoljno za ozbiljniju reakciju.
– Taj događaj je na ulicu trebalo da izvede desetine hiljada radnika predvođenih sindikatima, ali i ostalih građana, a nije se dogodilo ništa slično. Zato ne čudi što nedavni protest radnika „Goše“ ispred zgrade Vlade Srbije, uz dužno poštovanje malobrojnim sindikatima i studentima levičarima, takođe nije imao masovnu podršku – rekao je Aleksej Kišjuhas. Ipak, kaže, ne treba biti previše grub prema radnicima, jer u situaciji opšteg osiromašenja ozbiljan bunt i ozbiljna društvena promena ne dolaze lako.
– Ako je radniku glavni izazov da li će sutra imati šta da stavi na sto pred svoju porodicu, on nema vremena da rizikuje. Radnici „Gorenja“ nemaju vremena da se solidarišu sa radnicima „Goše“, radnici „Goše“ sa radnicima „Jure“, a ovi sa „Fijatom“ iako su im svima problemi isti ili slični, strukturni. Radnička borba je potpuno ugušena tokom tranzicije i privatizacije i tome se sad, na neki način, treba ponovo učiti – navodi on. Zbog toga je, kaže Kišjuhas, razumljivo da je interes radnika „Goše“ samo da se država dogovori s njihovim vlasnikom i isplati im zaostale plate.
– A kad prosvetari budu štrajkovali, to nema veze, mi nismo prosvetari – kaže Kišjuhas.
– Dobar kontraprimer je Udruženje predsednika slobodnih stanara u Nišu, koje nije bilo „gadljivo“ na tu vrstu saradnje sa najširim slojevima stanovništva. Počelo je sa nekim računima za struju ili grejanje, a zatim preraslo u neku vrstu šireg socijalnog bunta kojem se onda pridružuju i studenti i penzioneri i mnogi radnici u Nišu – kaže Kišjuhas.
Dodaje da se, uprkos činjenici da većina radnika jesu glasači reakcionarnih i populističkih struja, među njima krije i prirodno jezgro nezadovoljstva koje treba iskoristiti ako se želi napraviti neka vrsta građanskog, civilnog fronta.
Dalibor Stupar (VOICE)
