Umesto da dobiju kaznu zatvora u trajanju do pet godina zbog nasilničkog ponašanja, pripadnici zabranjene neonacističke organizacije Nacionalni stroj kažnjeni su u Prekršajnom sudu u rasponu od sedam do 25 dana zatvora zbog napada na učesnike antifašističke šetnje 7. oktobra 2007. godine, saznaje Vojvođanski istraživačko-analitički centar u Prekršajnom sudu. Vođa Nacionalnog stroja Goran Davidović i još dvojica privedenih oslobođeni su prekršajne odgovornosti iz nepoznatih razloga, ali je i protiv njih obustavljen dalji krivični postupak.
Tadašnje Okružno tužilaštvo podiglo je krajem 2008. godine optužnicu kojom se devet pripadnika Nacionalnog stroja teretilo za teži oblik nasilničkog ponašanja, za koji je propisana kazna zatvora do pet godina. Trojicu izgrednika tužilaštvo je teretilo i za izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti.
Zbog prekršajnih postupaka koji su završeni još 2007. godine sadašnje Više javno tužilaštvo u Novom Sadu osam godina kasnije odlučilo je da odustane od daljeg krivičnog gonjenja sedmorice članova Nacionalnog stroja zbog, kako je navedeno, poštovanja načela „ne bis in idem“ (ne dva puta za isto). Tužilaštvo je ostalo pri delu optužnice koji Gorana Davidovića i Nedeljka Pešića tereti za izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, pa će se samo protiv njih dvojice krivični postupak nastaviti. Svi ostali, bez obzira na visinu dosuđene kazne u Prekršajnom sudu, mogu se smatrati slobodnim i neće krivično odgovarati.
U Višem javnom tužilaštvu smatraju da bi, usled činjenice da su protiv imenovanih pravosnažno okončani prekršajni postupci u vezi sa istim događajem, nastavkom krivičnog postupka došlo do njihove dvostruke ugroženosti. „Imajući u vidu utvrđene kriterijume i merila Evropskog suda za ljudska prava, kao i ustavnu praksu Ustavnog suda Srbije, usled činjenice da su protiv imenovanih pravosnažno okončani prekršajni postupci koji su vođeni protiv njih zbog nasilničkog ponašanja propisanog članom 6 Zakona o javnom redu i miru u vezi sa istim događajem, došlo bi do njihove dvostruke ugroženosti, odnosno povrede načela Ne bis in idem u postupku“, stoji u obrazloženju tužilaštva.
Pravnik Veljko Milić smatra da nisu bili ispunjeni svi uslovi da se u konkretnom slučaju primeni načelo Ne bis in idem, jer se ne mogu izjednačiti remećenje javnog reda i mira i nasilničko ponašanje zbog težine posledica i visine zaprećene kazne. „U ovom konkretnom slučaju nesumnjivo je da su krivičnim delom predviđene teže posledice. Imali smo sa jedne strane miran antifašistički skup, a sa druge strane skup gde ih okupljeni grubo vređaju, zlostavljaju, gađaju kamenicama, a neke od njih i povređuju. Sve to prekršajem nije predviđeno i upravo je u tome razlika u težini jednog i drugog“, rekao je Milić za VOICE.
Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je bio učesnik antifašističke šetnje, smatra da je tužilaštvo ovim postupkom zaštitilo prava onih koji su kamenovali kolonu građana koja je krenula na Kej žrtava racije da oda poštu svim žrtvama fašističkog terora tokom Drugog svetskog rata. „Stalno se štite prava onih koji su kriminalci, a ne štite se prava žrtava. Stalno se ima bolećiv odnos prema ultranacionalistima, desničarima i fašistima kojima je to samo politički izgovor za kriminalne radnje. Žalićemo se do Strazbura, žalićemo se do neba na svaki pokušaj da se to zataška. Ima zločina koji ne zastarevaju, a ovo je jedan od njih“, rekao je Čanak za VOICE.
Za novinara Nemanju Sjepanovića, koji se u Haškom tribunalu susretao sa primenom načela Ne bis in idem, odluka Višeg tužilaštva u Novom Sadu je rezultat opšteg stanja u društvu. „Jedna nacistička grupa, njeni stavovi i nasilničko ponašanje, tačnije sprovođenje ideja kamenom u glavu, ovde se tretira kao benigna i prihvatljiva društvena anomalija, umesto da se tretira kao bolest za koju ima leka, ali se on ne koristi“, rekao je Stjepanović za VOICE i dodao da je rezultat toga da se učesnici antifašističkog skupa i neonacisti tretiraju kao dva različita ekstremna pola.
Čovek uopšte ne treba da bude pravnik da bi mu, po mišljenju Jelene Dukarić iz Vojvođanskog građanskog centra, odluka tužilaštva zvučala pogrešno. „Meni zvuči pogrešno i razlog zbog kojeg je povučena optužnica, a to je da se jedan činjenični opis može podvesti pod prekršaj i pod krivično delo, pa da se to što je prekršaj pre uzme na vagu nego krivica. Ne trebate da budete pravnik da zaključite da to nije dobar odnos prema počiniocima i da tako nešto šalje poruku da država nema volju da se obračuna na adekvatan način sa ekstremističkim grupama“, kazala je Dukarić za VOICE.
Ne bis in idem za neke važi za neke ne važi
Slučajno ili ne, načelo Ne bis in idem nije primenjeno na Dolfa Pospiša i Predraga Milovanovića, koji su tokom istražnog postupka s tužilaštvom sklopili sporazum o priznanju krivice. Pospiš je zbog nasilničkog ponašanja i izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti dobio jedinstvanu kaznu od godinu dana i četiri meseca zatvora, dok je Milovanović dobio šest meseci zatvora zbog nasilništva. U prekršajnom sudu, Pospiš je kažnjen sa 10 dana zatvora zbog remećenja javnog reda i mira, dok je Milovanoviću prvo dosuđeno 15 dana, ali je nakon žalbe postupak protiv njega obustavljen. To znači da je Pospiš odslužio dve zatvorske kazne.
Šta je pisalo u prvobitnoj optužnici
Incident se dogodio 7. oktobra 2007, kada je učesnike Antifašističke šetnje „Stop fašizmu“, koji su krenuli prema Keju žrtava racije, u Dunavskoj ulici napala grupa pripadnika Nacionalnog stroja koji su se okupili u Domu vojske, i pored policijske zabrane. Oni su prethodno zapalili navijačke baklje, dizali ruke u znak nacističkog pozdrava i uzvikivali parole poput „Vojvodina – Srbija“, „Srbija Srbima“, „Ubi pedera“ i „Ratko Mladić“. U kraćem koškanju kamenicama je pogođeno nekoliko građana, među kojima i šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava Pavel Domonji, kome su razbili glavu, nakon čega su pripadnici žandarmerije utrčali u dvorište Doma vojske i priveli najveći broj članova Nacionalnog stroja.
Optužnica je podignuta decembra 2008. godine, a njome su se Davidović, Pospiš i Pešić teretili da su se popeli na ogradu Doma vojske, iako im je policija zabranila okupljanje, i započeli verbalni i fizički sukob sa učesnicima antifašističkog skupa, bacajući kamenice i tvrde predmete na njih.
Zbog nasilničkog ponašanja optuženi su bili Radomir Dickov, Uroš Stojanović, Danijel Petrović, Vladan Negovanović, Predrag Milovanović i Predrag Golubović.
U Višem sudu smatraju da je početak suđenja u najvećom meri do sada otežavalo to što se postupak vodi protiv većeg broja okrivljenih. Kao razloge za to što postupak protiv okrivljenih traje sedam godina u Višem sudu su naveli i pogrešne adrese ili zauzetost pojedinih svedoka, zahteve okrivljenih za izuzeće postupajućeg zamenika javnog tužioca i nedolazak branilaca zbog nedavnog štrajka advokata.
Iz Višeg suda su poručili „da je u dosadašnjem toku postupka preduzet niz mera u cilju efikasnog vođenja postupka, pa je tako, u skladu sa merama Vrhovnog kasacionog suda za rešavanje starih nerešenih predmeta, doneta naredba kojom je naloženo preduzimanje dodatnih mera radi okončanja postupka i hitno prekoredno postupanje“.
Predsednik Prekršajnog suda u Novom Sadu Kamenko Kozarski izjavio je za VOICE da im se iz Višeg javnog tužilaštva nisu obraćali povodom presuda Pospišu i Milovanoviću kako bi proverili da li se i u njihovom slučaju moglo primeniti načelo Ne bis in idem. „To morate pitati tužilaštvo. Verovatno prilikom sklapanja sporazuma o priznanju krivice nisu obratili pažnju na to. Da li je to propust nečiji to ja ne znam“, rekao je Kozarski.
Ni u Višem sudu, gde sedam godina traje pripremno ročište za postupak protiv neonacista, tvrde da nemaju saznanja da li se tužlaštvu u slučaju Pospiša i Milovanovića obraćalo Prekršajnom sudu. „Viši sud se nije obraćao Prekršajnom sudu radi prikupljanja podataka o prekršajnoj (ne)osuđivanosti okrivljenih koji su sklapali sporazum sa tužilaštvom jer isti nema ovlašćenja, odnosno nadležnosti za to. Sud na taj način ne ceni Sporazum, već to mogu da prilikom pregovaranja i sklapanja sporazuma o priznanju krivice rade samo stranke koje učestvuju, odnosno tužilaštvo i okrivljeni“, piše u odgovoru Višeg suda koji je dobio VOICE.
Veljko Milić upozorava da, kada neko sklapa sporazum o priznanju krivice s tužilaštvom, sud mora da potvrdi taj sporazum. „Prilikom potvrđivanja, sud po službenoj dužnosti mora da vodi računa da li postoje neke okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje. Jedna od okolnosti je i načelo Ne bis in idem. I u tom slučaju sud je rešenjem mogao da odbije taj sporazum i da on ne bude zaključen, ukoliko je smatrao da postoji mesto primeni načela Ne bis in idem. Ništa od toga se nije desilo“, konstatovao je Milić za VOICE.
U Višem tužilaštvu zahvalili su se na pozivu za razgovor smatrajući da je ono što su prvobitno saopštili javnosti sasvim dovoljno. „U pogledu pomenutog predmeta, Više javno tužilaštvo u Novom Sadu ostaje u celosti kod informacije koju smo Vam elektronskom poštom dostavili 27.10.2015. godine“, napisao je u kratkom odgovoru zamenik višeg javnog tužioca Vidak Daković.
Nemanja Stjepanović smatra da je u konretnom predmetu u interesu tužilaštva da izađe i javno kaže stav po ovom pitanju. „Tužilaštvo na neki način mora da se opravda i da saopšti zašto se sve ovo sada desilo. S druge strane, tužilaštvo treba da saopšti koji bi bili naredni potezi i da pojača svoju ulogu u tome na svaki mogući način. Ako oni ne žele da govore, onda je verovatno jasno da su i sami svesni da su negde zabrljali“, kazao je Stjepanović.
Načelo o dvostrukom kažnjavanju u Srbiji šire postavljeno
Načelo Ne bis in idem je propisano Ustavom Srbije i Zakonikom o krivičnom postupku. Njime se zabranjuje da se protiv počinioca protiv kojeg je već vođen postupak i u tom postupku je pravosnažno oslobođen ili osuđen, ne može voditi drugi postupak za isto to delo. Načelo Ne bis in idem ili zabrana dvostrukog kažnjavanja u Srbiji je dosta šire postavljeno nego u drugim zemljama u okruženju pa se primenjuje i kada je optužba protiv počinioca u postupku odbijena ili je postupak obustavljen.
Sudija Kozarski tvrdi da se primena načela Ne bis in idem ne može tumačiti, jer postoji jasan stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je pre dve godine u slučaju jednog građanina Hrvatske utvrdio da se za jedno isto delo ne može odgovarati prekršajno i krivično. „U konkretnom slučaju, 2007. je u tadašnjem organu za prekršaje u Novom Sadu protiv njih bio podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka zbog remećenja javnog reda i mira nasilničkim ponašanjem u grupi, za šta je bila zaprećena kazna do 60 dana zatvora. Nije naše da mi učimo posao policiju ili tužilaštvo. Mi smo dobili zahtev sa obrazloženjem i njima se sudilo. Sve ostalo nije na nama da cenimo“, rekao je Kozarski i dodao da je dosadašnja praksa pokazala da se ovo načelo u domaćem pravosuđu do sada retko koristilo.
Davidović nedostupan pravosudnim organima
Prvooptuženi Goran Davidović dugo nije bio u Srbiji i nije se odazivao pozivima suda. Uhapšen je 18. aprila 2009. u Italiji zbog izbegavanja odlaska na izdržavanje jednogodišnje kazne zatvora zbog upada na Filozofski fakultet u Novom Sadu gde je sa grupom neonacista prekinuo antifašističku tribinu (zbog toga je 11. novembra 2005. uhapšen i bio je u pritvoru do 28. decembra iste godine), tukao i vređao prisutne. U ekstradicionom pritvoru u Italiji bio je do 26. juna 2009. kada je pušten.
Ponovo je uhapšen 2. februara 2010. u Nemačkoj i bio je u ekstradicionom pritvoru do izručenja 29. aprila, kada je prebačen u zatvor u Somboru na izdržavanje ostatka kazne. Iz zatvora je izašao 8. oktobra 2010. i od tada mu se gubi svaki trag. Zbog neodazivanja pozivima suda doneta je odluka da mu se sudi u odsustvu.
Na pitanje da li je tokom boravka u zatvoru Davidović dovođen na saslušanja kod istražnog sudije, u Višem sudu su odgovorili da, s obzirom na obim predmeta koji se broji stotinama stranica i nekoliko registratora, uopšteno nije moguće odgovoriti.
Za Nemanju Stjepanovića je neverovatno da je Davidović toliko puta „puštan da se šećka gde god mu padne na pamet“. „Neverovatno je da mu država ne oduzima dokumenta i da ga ne drži pod prismotrom. U ovom slučaju je opet po sredi jedna vrsta nemara u najboljem slučaju ili nečije odluke da se to namerno tako radi“, smatra Stjepanović.
Jelena Dukarić smatra da država nije smela ni da dozvoli da Davidović pre odsluživanja zatvorske kazne ode prvo u Italiju, pa potom i u Nemačku. „On kao da je mezimče srpskog pravosuđa i ništa mi ovo ne zvuči logično. Ko zna da li će i doći na izvršenje sankcije koja mu bude dosuđena u ovom sudskom postupku“, rekla je Dukarić i dodala da ne može da zaključi kome odgovara Goran Davidović.
Sa pravne strane gledano Veljko Milić je naveo da, pored suđenja u odsustvu, postoji mogućnost da država traži izručenje prvookrivljenog, iako je to malo komplikovanije. „Zakon o krivičnom postupku poznaje brojne mehanizme kako da se proces ubrza i sa strane tužilaštva i suda ne vidim nekakav problem da se to završi“, naveo je Milić.
Prema rečima Veljka Milića, često se dešava da prekršajni sudovi prilikom donošenja presuda obuhvate i neke elemente krivičnog dela, pa onda ne postoji mogućnost da se sudi i u krivičnom postupku. „Zato organi koji su zaduženi za krivično gonjenje moraju napraviti selekciju. Prekršajni sud ne treba da koristi neke elemente krivičnih dela ako mu nisu potrebni da donese prekršajnu presudu“, kazao je Milić i dodao da bi tužilaštvo trebalo na takve stvari na vreme da ukaže, a ne nakon osam godina.
U konkretnom slučaju, naveo je on, tužilaštvo vodi postupak protiv neonacističke grupe koja je u međuvremenu zabranjena od strane Ustavnog suda. „Samom tom odlukom Ustavni sud je poslao poruku tužilaštvu i sudu koliko je to društveno opasno ako se zabranjuje. Stoga je još nerazumnija odluka da se odustane od krivičnog gonjenja. Tužilaštvo nije moralo da odustane. Ne postoji nijedna zakonska odredba koja ga na to obavezuje. Na ovaj način sud nije ni dobio priliku da odlučuje o krivici i načelu Ne bis in idem“, ocenio je Milić.
Sličnog stava je i Nemanja Stjepanović koji smatra da je odluka Ustavnog suda morala biti vetar u leđa tužilaštvu i sudu da stvar završe na pravi način. „Gde je zapelo, to je pitanje za tužilaštvo. Pretpostavljam da je problem napravljen podizanjem prekršajne prijave ili u njenom tretmanu. Ako se znalo da je prekršajna prijavala mogla biti prepreka u krivičnom postupku, kako je moguće da je neko podneo. Ovde je reč o nestručnosti, nemaru ili nemari da se toj grupi neonacista pomogne. Šta god je od ta tri, mora biti istraženo“, kategoričan je Stjepanović.
Da li se u Srbiji više štite prava optuženih od žrtava?
Za Jelenu Dukarić je zbog odluke tužilaštva upitno ko će se sledeći put osmeliti da šeta ulicama Novog Sada i da propagira svoje vrednosti. „U Srbiji mora da se formira politička volja da se država obračuna sa ovakvima jer građani kojima je stalo do poštovanja ljudskih prava žele da se Goran Davidović i njegovi sledbenici procesuiraju u razumnom roku“, rekla je Dukarić.
Lider LSV Nenad Čanak još je oštriji i ceni da je odluka tužilaštva jasan pokazatelj da su tužilaštvo i uopšte pravosuđe u Srbiji rak-rana bilo kakvog razvoju zemlje i suočavanja s prošlošću. „Ako vi ne osudite one koji krše zakon, vi time osuđujete one koji se zakona drže. Odustajenjem od tužbi se legitimizuje i legalizuje kamenovanje svake antifašističkog protesta ili svako okupljanje političkih neistomišljenika… Ova zemlja, ako se ne bude suprotstavljala ovakvim stvarima, neće moći nikada da se pomeri sa mrtve tačke“, rekao je Čanak i dodao da nikoga ne treba da čudi što se ovakve stvari dešavaju nakon što je srpsko pravosuđe rehabilitovalo četničkog vođu Dražu Mihailovića i što su četnici i partizani stavljeni u isti rang.
Prema rečima Nemanje Stjepanovića epilog ovog incidenta morao je biti takav da sledbenicima neonacističkih ideja više nikada ne padne na pamet da se obračunavaju kamenica ili bilo kojim oblikom sile protiv neistomišljenika. „Nacizam je i procvetao i došao na vlast u Nemačkoj jer nije bio ozbiljno shvaćen. Mi u našem društvu imamo mnogo društvenih pokazatelja koji se pogoršavaju, što pogoduje jačanju ovakvih grupa. Zato pravosuđe i društvo moraju da im pokažu gde je njihova granica, jer oni nikako ne mogu biti na ulici i fizičkim nasiljem napadati neistomišljenike“, ocenio je Stjepanović.
Za Veljka Milića odluke tužilaštva, kao što je ova poslednja u Novom Sadu, često su rezultat okruženja u kojima oni rade. „Tužioci vođeni time da im ne zameri nešto šef, jer je tužilaštvo hijerarhijska organizacija, često donose odluke u koje ni sami ne veruju. Oni se često vode nekim drugim interesima, a ne da se krivično procesuiraju počinioci krivičnih dela“, zaključio je Milić.
Darko Šper (VOICE)
