Evropska zvanična statistika Eurostat u najnovijim izveštajima koji pokazuju gde su zemlje istočne Evrope u odnosu na BDP po stanovniku u EU, odnosno paritetu kupovne moći, Srbiju je svrstala na samo dno. Naša zemlja je na 37 odsto proseka Evropske unije, a ispod su jedino Albanija i Bosna i Hercegovina, koje imaju najniži BDP po glavi stanovnika i najnižu stvarnu pojedinačnu potrošnju. Albanija je na 29 odsto evropskog proseka, a BiH na 32 odsto.
Ako se uzme u obzir 2012. godina, pokazatelji su za Srbiju još lošiji. Kad se izuzme Albanija koja je zabeležila pad, Srbija je jedina zemlja koja nije imala rast već je 2017. godine u odnosu na 2012. bila na nuli. Kada se porede 2012. i 2017. godina, sve ostale komšije su napredovale – Crna Gora je 2012. bila na 39 odsto BDP po stanovniku EU, a 2017. je stigla na 46 odsto i imala je rast 17,9 odsto. Rumunija je zabeležila rast 16,7 odsto i stigla do 63 odsto proseka EU. Makedonija je rasla 8,8 odsto, BiH 6,7… Hrvatska, koja je na 61 odsto evropskog BDP-a, imala je rast od 1,7 odsto.
Od zemalja članica Evropske unije, najveći BDP po stanovniku u prošloj godini prema standardu kupovne moći imao je Luksemburg – 253 odsto evropskog proseka, a na začelju su Hrvatska (61 odsto) i Bugarska, koja je na 49 odsto. Jasno je, velike su razlike u životnom standardu građana među pojedinim zemljama članicama Evropske unije. BDP po paritetu kupovne moći smatra se jednim od najrelevantnijih indikatora bogatstva građana neke države. Analiza Eurostata govori o proseku BDP-a po stanovniku evropske zajednice, a Srbija je miljama daleko i od njega. Gde je stala 2012, tu je i ostala.
Njeni građani za prethodnih šest godina nisu osetili boljitak i kvalitetniji život iako sve to vreme slušaju o tome kako ekonomsko-socijalni pokazatelji rapidno rastu. Međutim, i računica Svetske banke približnija je oceni koju prema svojoj koži i džepu može izvući svako ko živi od srpskog proseka. Svetska banka izračunala je da Srbija, ukoliko bude rasla po stopi od tri odsto, može da dostigne standard EU za 50 godina, a u slučaju da raste po stopi od pet odsto, u korak sa građanima Unije mogla bi da krene za 20. Domaći ekonomski stručnjaci pak vele da je i Svetska banka iznela nerealna očekivanja.
Ljubodrag Savić, profesor ne Ekonomskom fakultetu u Beogradu, skeptičan je i ne veruje u to da ćemo ikad stići evropski prosek.
U razgovoru za VOICE objašnjava da postoje vrlo različiti načini upoređivanja i ocenjivanja napretka, rasta i razvoja neke zemlje, a kako kaže, na nesreću političari uvek vole da koriste ono što njima odgovara. Recimo, godišnje ili polugodišnje stope rasta, koje se komentarišu na mesečnom nivou i onda se to predstavlja kao istorijska pobeda i najbolji rezultat ikad postignut.
– U stvari, postoje neki opšti pokazatelji koji vrlo precizno ocene gde se zemlja nalazi i kako napreduje. To je upravo podatak o 37 odsto proseka BDP-a Evropske unije po glavi stanovnika. On najbolje govori o tome gde je Srbija, šta smo radili u međuvremenu, odnosno da je to na nivou iz 2012. i da praktično za ovih šest godina nije bilo ozbiljnijeg relativnog pomaka – kaže Savić. – Apsolutnog jeste, u smislu da smo imali neke stope rasta, ali u relativnom nismo jer je Evropska unija išla napred, i mi smo, premda smo se kretali u istom pravcu kao Evropa, praktično ostali tu gde smo, a to je malo više od trećine proseka EU.
Napominjući da govorimo samo o proseku Unije, ovaj stručnjak kaže da valja imati na umu to da su novopridružene članice relativno nerazvijene, te da su pre 20 ili 30 godina bile znatno manje razvijene od Srbije, odnosno bivše Jugoslavije. Sada vuku prosek Evropske unije naniže.
Gde smo zapravo u odnosu na druge zemlje ovog dela Evrope?
– I 2012. godine zemlje koje su danas iza nas, i tad su bile iza nas. Nikoga nismo prestigli, niti možemo u skorijoj budućnosti nekoga da prestignemo. To je podatak nad kojim svako ko govori o spektakularnim stopama rasta BDP-a, o velikom napretku u Srbiji, mora dobro da se zamisli. Uporedimo sadašnju situaciju sa bivšom SFRJ, odnosno Srbijom u okviru SFRJ. Posle Drugog svetskog rata bili smo jedna od najmanje razvijenih zemalja Evrope. Tada se smatralo da je naš zaostatak za Velikom Britanijom bio 150 godina. Za dvadeset godina, od pedesetih do sedamdesetih godina, tu smo razliku smanjii na 50 godina zato što su naše stope rasta tada bile dvocifrene. Kao što je Kina imala 40 godina. I to je spektakularan rast. Danas neki govore da je to bio iluzoran rast, rast bez rasta, da su svi problem koje danas imamo posledica toga. Ali jako bih voleo da ponovo imamo te iste probleme, odnosno dvocifren rast – kaže Savić.
Da se ugledamo na Kinu, Rumuniju…
Po njemu, da bismo mogli da napredujemo, da smanjujemo taj relativni zaostatak u odnosu na Evropsku uniju, da bismo mogli da se ozbiljnije pomerimo na toj lestvici zemalja, da ne budemo stalno drugi ili treći otpozadi već deseti – moramo da ostvarimo dvocifrenu stopu rasta.
– Kao što je radila Kina od 1978. godine do svetske ekonomske krize, kao što smo mi to radili između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, i kao što to danas Rumunija radi. Dakle, to je moguće. Rumunija ima odličan rast koji u proseku iznosi više od pet odsto u dužem vremenskom periodu. Ali to podrazumeva drugačiji pristup, i to u celokupnom životu u Srbiji, i političkom, i ekonomskom, i svakom drugom. To podrazumeva i drugačiju strategiju, jer ne može ništa da se desi bez ozbiljnog planskog pristupa. A kod nas ne može da bude planskog pristupa zato što smo taoci političkih partija. One se ne bore za građane, za napredak, za visoke stope rasta, za razvoj. One se bore pre svega za fotelje i njihove pozicije. A to je opet posledica činjenice da se kod nas relativno često menja vlast. Menja se i u drugim zemljama, ali to su drugačije situacije. Kod nas, u tim čestim promenama, niko neće da zagrize kiselu jabuku – industrijalizaciju u Srbiji, jer je to proces koji daje rezultate tek za pet do deset godina, a katkad i duže od decenije. A onda se naši ministri pitaju gde će biti za deset godina. Stoga idu na instant-rešenja, na nešto što daje brze rezultate, pa nam tako dolaze strain investitori od kojih imamo više štete nego koristi ali statistički imamo rast zaposlenih i rast BDP-a, ukazuje Savić.
Naglašava da suštinski, nemamo rast životnog standarda jer su plate vrlo niske i nije moguće nekome popraviti položaj sa 25.000 ili 30.000 dinara mesečno, što je daleko ispod proseka EU po glavi stanovnika. I to je, po njemu, takođe odgovor zašto i pored smanjivanja nezaposlenosti i novog rasta, novih fabrika i novog zapošljavanja – nemamo stvarni pomak.
– Kada bismo merili brojem zaposlenih i brojem napravljenih proizvoda, negde bismo mogli da kažemo da se približavamo evropskom proseku. A šta vredi kada u EU uglavnom, u okviru industrije, prave proizvode gde je profit visok, proizvode visokog nivoa obrade gde su zarade mnogo veće – high-tech tehnologije. Dotle mi pravimo najjednostavnije proizvode gde je zarada tanka, ako je uopšte ima. Evropski radnici imaju po nekoliko hiljada evra plate, a mi po nekoliko stotina. Pa tu i jeste razlog zašto smo tu gde jesmo – kaže Savić.
Dakle, pred nama je jasan zadatak – ponovna industrijalizacija Srbije, po sistemu iz pedesetih godina prošlog veka, naglašava on. Naravno, nije reč o industrijalizaciji po istom obrascu, ali dok ne zagrizemo tu jabuku, nemamo šansu da idemo napred, poručuje naš sagovornik.
Direktor domaćeg trgovinskog lanca Gomeks Goran Kovačević za VOICE iznosi podatke Komisije za zaštitu konkurencije koji pokazuju da prosečna kupovina građana Srbije iznosi svega nešto više od 450 dinara. To je pokazala sektorska analize tržišta maloprodaje u nespecijalizovanim prodavnicama pretežno hranom, pićem i duvanom.
Dnevno za život imamo oko 3,5 evra
– Dnevna potrošačkakorpa je oko tri i po evra. Sistem koji vodim je malo bolje organizovan, pa to u našim radnjama malo premašuje četiri evra, ali suštinski kada imate takvu potrošnju, s tom razlikom u ceni ne ostaje puno zarade – kaže Kovačević. – Osim toga što takva potrošnja pokazuje izuzetno lošu kupovnu moć, koju moramo podići, problem je u tome što to nije dovoljno za ozbiljno ulaganja, ni za stvaranje jedne moderne trgovine. Prošle godine poskupela je struja za privredu, pre par godina uvedene su akcize na struju i povećan je porez na dobit. Uglavnom, sad imate neke nove oblike poreza i uvećane poreske stope, što sve utiče na smanjenje mogućnosti za investiranje. Krajnje je loš potez bio i ukidnje poreskog kredita, jer to praktično znači da oporezujete investicije, a s druge strane jasno je da ne može bruto proizvod da raste ukoliko nema veće investicione potrošnje.
Uz ocenu da je u prethodnom periodu obezbeđena budžetska stabilnost, što jeste preduslov, Kovačević naglašava da nije napravljen drugi korak koji bi trebalo da proizađe iz prvog.
– I to je naš osnovni problem. Na primer, padaju stope nezaposlenosti, ali to ne vidite kroz porast proizvodnje, a to je zbog toga što deo ljudi u sivoj zoni. Firme zapošljavaju određen broj radnika na belo i određen broj na crno. One koje su ušle u belu zonu i svoj su proizvod u stvari već prijavile kroz neko trgovanje, sada su samo prijavile i radnike, tako da ste zapravo dobili prikazan pad produktivnosti – veli on.
Po njegovoj oceni, nema izlaza dok se ne reši pitanje državnog sektora, javnih preduzeća, javne potrošnje.
– Sve se radi od danas do sutra, neplanski i bez jasnog cilja. Rasprostranjeno je, recimo, mišljenje da treba podići plate u javnom sektoru, jer bi to trebalo da povuče proizvodnju i prodaju ali mislim da se to neće desiti, jer se samo može pretočiti u povećanje uvoza zato što ne proizvodimo dovoljno. Moramo domaću prozvodnju podstaknuti, jer je ona stabilna. Ali taj rast koji generišemo kao rast bruto proizvoda pre svega je vezan za potražnju koja se pojavljuje iz EU. Zato su nama najveći generatori rasta firme koje rade za izvoz – inostrane firme, koje kod nas na primer prave žice za automobile. Zapravo, rast se ostvaruje vani, a prethodno je bilo upumpavanje sredstava, ogromne količine novca, što nije dobro. Onog momenta kada u EU padne potražnja, automatski će se to preslikati kod nas i situacija će se dodatno pogoršati – kaže Kovačević.
Po njemu, to je jedan od razloga zbog kojeg moramo podići plate. To je nužno da bi sistem mogao da funkcioniše jer ćemo ostati bez radnika, poručuje on.
– Međutim, plata se može podići tako što ćete preusmeriti sredstva prema proizvodnji i ići korak po korak. Ali to nije jednostavno rešenje, jer ono podrazumeva politički ambijent. U svetu se ide prema lakšim rešenjima i nema više državnika već političare, taj teret se pokušava prebaciti na generacije posle nas, i to ne valja. Kada je o privredi reč, mi beležimo porast obaveza. A meni nisu potrebne subvencije da bih prvo plaćao različite poreze, a da bi mi se posle toga novci vraćali kroz ta državna davanja. Jednom rukom, uzimate drugom dajete. Tu je pitanje preraspodele – daju svi, a ko dobija, stvar je neke političke odluke – kaže Kovačević.
Slađana Gluščević (VOICE)
