Iako GMO proizvodnja u poljoprivredi donosi veliki broj pozitivnih segmenata, kao isključivanje upotrebe pesticida i potpunu zaštitu bilja, stručnjaci smatraju da Srbija ipak i dalje ima veću korist od tradicionalne proizvodnje useva.

Iako je priča o genetički modifikovanim organizmima stara više desetina godina, komercijalni uspeh dolazi tek sredinom devedesetih godina prošlog veka. Tada su stvorene sorte soje i hibridi kukuruza, čije su nasledne osnove izmenjene unošenjem gena otpornosti prema herbicidima. Najpoznatiji projekat bila je tzv. Roundup Ready soja, odnosno kukuruz koji su obezbeđivali korišćenje herbicida na bazi glifosata i time suzbijanje korova učinili izuzetno efikasnim i znatno jeftinijim. Ubrzo je došlo i do komercijalizacije tzv. Bt hibrida kukuruza u koje je ugrađen gen otpornosti na insekte, pre svega na kukuruzni plamenac.

Savetnik za genetiku i oplemenjivanje biljaka iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu dr Goran Bekavac, objasnio je za portal AgroSmart kako funkcioniše proizvodnja genetički modifikovanih biljaka u poljoprivredi.

“Na početku ere genetički modifikovanih organizama, u gajenu biljku su se određenim postupcima biotehnologije unosili uglavnom jedan, a ređe dva ili više gena iz drugih organizama (najčešće iz bakterija). U najvećem broju slučajeva, ovi geni su odgovorni za ekspresiju jednog svojstva (otpornost na herbicid, insekte, viruse, itd). Sada se sve češće kombinuje nekoliko gena tolerantnosti prema herbicidima ili insektima čime se ostvaruje visoka efikasnost u suzbijanju korova uz značajnu redukciju korišćenja insekticida. Na ovaj način se smanjuje i negativan uticaj pesticida na životnu sredinu a pre svega pogubno delovanje na neciljne organizme. Naravno, kao i svaka druga tehnologija, i ova ima brojne prednosti ali i nedostatke. Kao jedan od najvećih problema ističe se nedovoljno informacija o tome da li pomenuti geni mogu uticati na ekspresiju nekih drugih svojstava kao i mogućnost relativno brzog razvoja rezistentnosti insekata, odnosno korova”, kazao je on.

Bekavac dodaje da za razliku od Evrope, koja je mnogo konzervativnija po ovom pitanju, u Americi GMO proizvodnja u poljoprivredi funkcioniše odlično. Prema podacima Američke uprave za hranu i lekove (Food and Drug Administration), genetski modifikovani usevi soje činilu su čak 94% ukupnog fonda zasejane soje, GMO usevi pamuka činili su 94% ukupno zasejanog pamuka, dok je 92% kukuruza u celoj Americi bilo genetski modifikovano.

Zakon o GMO kao prepreka ka članstvu u Svetskoj trgovinskog organizaciji

Srbija je još 2005. godine započela proces pregovora o članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Ipak, taj proces je zamrznut već godinama. Kako piše European Western Balkans, razlog je upravo Zakon o genetički modifikovanim proizvodima iz 2009. godine, koji potpuno zabranjuje promet i gajenje takvih proizvoda u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije.

Međutim, Svetska trgovinska organizacija ima obavezujuće pravilo za svoje članice, a to je da nemaju zabranu za promet proizvodima za koje nije dokazano da štete ljudskom zdravlju. To se odnosi i na GMO proizvode, mada je deo stručne javnosti ipak u suprotnosti sa tim mišljenjem.

U 2019. godini, po pisanju Politike, u Evropi jedino BiH, Belorusija i Srbija nisu bile članice STO. Članstvo u ovoj organizaciji državama članicama omogućava pristup tržištu od oko sedam milijardi ljudi koje obuhvata 98 odsto svetske trgovine.

Dr Aleksej Tarasjev iz Instituta za biološka istraživanja, još je 2017. godine za Tanjug rekao da Srbija ima zastoj u pregovorima za pristupanje u članstvo Svetske trgovinske organizacije zbog zakona o GMO. Tarasjev je još tada rekao da evropske zemlje, ali i druge države koje nisu članice EU, imaju veoma restriktivan sistem o prometu GMO, ali da nemaju opštu zabranu poput Srbije. On je napomenuo da je raniji zakon bio bolji, upravo jer nije postojala ta opšta zabrana.

“Zakon kakav imamo iz 2009. godine nije u skladu sa pravilima STO, a da bismo bili član EU prvo moramo postati član STO. Problem je opšta zabrana. Zakon iz 2009. je istovremeno krajnje restriktivan i nebezbedan, a mi ne bi imali nikakav problem sa STO da imamo onaj zakon koji smo imali od 2001. do 2009. godine”, naveo je Tarasjev za Tanjug.

Prema njegovim rečima, mada je stari zakon omogućavao dobijanje dozvole za upotrebu GMO proizvoda, za tih osam godina ni jedna dozvola nije dobijena ni za kultivaciju, ni za upotrebu i stavljanje na tržište kao hrane za ljude.

Ministarstvo trgovine do objave ovog teksta nije odgovorilo na pitanja novinara Agrosmarta.

GMO: Za ili protiv?

Bekavac kaže da je Evropa prostorno mala, ali veoma diverzifikovana po pitanju poljoprivrede. Srbija, kao mala zemlja, a veliki proizvođač kukuruza, ima prednosti na svetskom tržištu i pored toga što se bavi tradicionalnom proizvodnjom.

“Evo, primera radi, kod nas se kukuruz gaji na nekih milion hektara. Mi smo gotovo svake godine među prvih 15 najvećih izvoznika kukuruza, a najčešće među prvih deset najvećih izvoznika kukuruza u svetu. Mi nemamo nikakav problem da se naše zrno izveze i u Švedsku, u Nemačku ili u Japan, zato što je proizvedeno na bazi klasičnog kukuruza, što je sa druge strane i trgovačka prednost”, objašnjava genetičar Bekavac.

Sa druge strane, ukoliko bismo hteli da proizvodimo GMO sistemom, poljoprivrednici bi morali da imaju u potpunosti odvojenu mehanizaciju za ubiranje takvog kukuruza, kaže on.

“Trebali bismo onda da imamo posebna kamione koji će to da transportuju, posebne silose koji će da primaju takvo zrno i slično. Morali bismo da vodimo računa i o prostornoj izolaciji između genetički modifikovanih i konvencionalnih hibrida. Sve to bi znatno komplikovalo i poskupljivalo samu proizvodnju. Kad se sve uzme u obzir, kao i činjenica da mi u proizvodnji kukuruza još uvek nemamo velikih problema sa štetama prouzrokovanim insektima, kao i činjenica da nam je na raspolaganju veliki broj kvalitetnih herbicida, postavlja se pitanje opravdanosti korišćenja ovakve tehnologije”, smatra Bekavac.

Dr Zorica Nikolić je u svom radu “Genetski modifikovani usevi i hrana” kao zaključak navela da iako su ukupne površine pod GM usevima u svetu u porastu, tehnilogija genetičke modifikacije suočava se sa velikim otporom u EU i u Srbiji zbog potencijalnih dugoročnih negativnih uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Ona je navela da je nemoguće predvideti dugoročne posledice koje proističu iz široke upotrebe takvih useva.

“Srbija ima veoma povoljne prirodne uslove za raznovrsnu poljoprivrednu proizvodnju, iskusne proizvođače i vrhunske stručnjake koji su razvili optimalne tehnologije oslanjajući se na tradicionalne metode i postupke. Domaće sorte i hibridi predstavljaju nacionalno blago jedne države, a nove genetički modifikovane sorte ne znače bolji kvalitet od onoga što mi imamo.” – zaključila je ona.

Sanja Kosović, Aleksandar Bugarin(Agrosmart i VOICE)

Napomena: Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autorima Sanji Kosović i Aleksandru Bugarinu i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije