I danas u Vojvodini ima preko 170 orgulja
„Ako prolaziš pored crkve i čuješ zvuke orgulja, požuri unutra slušaj i uživaj. Ako ti ponude da zasviraš, sretan si. Zasviraj i divi se očaravajućim zvucima orgulja“, davno je napisao kompozitor Robert Šuman.
„Ako prolaziš pored crkve i čuješ zvuke orgulja, požuri unutra slušaj i uživaj Ako ti ponude da zasviraš, sretan si. Zasviraj i divi se očaravajućim zvucima orgulja“, davno je napisao kompozitor Robert Šuman.
Pre nepunih devet godina upoznao sam prof. dr Zorana Maksimovića, ali povod nije bila njegova profesura na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu, već aktivnosti udruženja građana „Prijatelji vršačkih orgulja“ na čijem je čelu tada bio, a i danas je.
Posle toliko godina, ponovo smo se čuli povodom lepe vesti – prošle nedelje započeta je obnova orgulja u prelepoj vršačkoj crkvi Svetog Gerharda. Upravo je tom cilju proteklih 12 godina onoliko bilo posvećeno Maksimovićevo udruženje.
„Delim oduševljenje time što je otpočela obnova orgulja crkve Svetog Gerharda u Vršcu, što sasvim izvesnim čini da ću za svog života moći da čujem pun zvuk ovog plemenitog instrumenta“, napisao mi je Maksimović u poruci. „Takođe, želim da verujem da je naše udruženje, barem malo, doprinelo da se ovaj veliki posao pokrene, jer se punih 12 godina borilo i zalagalo za to da se pažnja javnosti skrene i ka ovom dragulju. Obnovom orgulja, završiće se prva velika etapa jednog velikog dela. Njihovom inauguracijom, počeće druga. Orgulje tek treba da počnu da žive. Koncerti, izdavačka delatnost, turističke posete… to sve treba da pomogne da orgulje svoj put u dugo trajanje nesmetano nastave.“
Vršačke orgulje su među najvećim koje je su izrađene na dobrom glasu širom Austrougarske poznate temišvarske radionice majstora Karla Leopolda Vegenštajna – veće su samo one u Bukureštu i dvoje orgulja u Temišvaru, a među orguljama u Srbiji spadaju u sam vrh po veličini, zvučnosti i kvalitetu izrade. Njihove karakteristike izgledaju ovako: dva manuala, pedal, pneumatska traktura, krešendo-valjak, žaluzije, imaju 35 registara, veći broj fiksnih i slobodnih kombinacija, više od 2000 svirala i romantičnu dispoziciju.
Za ostvarenje Maksimovićevog i sna mnogih drugih – da ponovo čuju pun zvuk 109 godina starih orgulja, smeštenih u vek i po staroj katolički crkvi, biće zaslužan – 36-godišnji mladić iz Bačke Topole.
Tibor Apro vodi već sedam godina radionicu koja se – citiram ga: „po mom saznanju“ – trenutno jedina u Srbiji bavi restauracijom i obnovom orgulja. Za njega pak orgulje nisu samo posao; mnogo su više od toga.
Kad nije u radionici ili na terenu, svira – naravno – orgulje, ponekad i klavir. Od aktivnosti koje nemaju veze s orguljama, tu su pešačke ture s njegova dva psa. Voli i da putuje i upoznaje nove gradove. U njima, nije da ne traga za orguljama…
„Iskreno, meni su orgulje hobi, posao i – život. Volim to što radim, smatram da je za ovaj posao potrebna doza ’zaluđeništva’ i opsesije.“
Zavoleo je orgulje još kad je kao dete sa bakom odlazio u Rimokatoličku crkvu gde se prvi put susreo sa tim instrumentom, koji je još Mocart nazvao „kraljicom instrumenata“. Lokalni kantor prepoznao je njegovo oduševljenje ovim instrumentom prepoznao pa mu je pružio priliku i da ga zasvira.
Portal Magločistač objavio je nedavno da je nakon završetka srednje škole Tibor nije želeo odmah da se zaposli, već je želeo da nastavi školovanje. Na njegov dalji put uticao je novinski tekst u kojem je pročitao da jedan preduzetnik iz Budimpešte traga za budućim graditeljima orgulja – smeštaj i praksa obezbeđeni, ali i školovanje na Muzičkoj akademiji “Ferenc List”.
„Tibor je znao da je taj poziv upućen njemu. Imao je smelosti i u rukama dva talenta – muzički (završio osnovnu muzičku školu – prim.a) i zanatski, i ispostavilo se ubrzo da je idealna osoba za graditelja orgulja. Ali to nije sve: nakon četiri godine školovanja i prakse u Mađarskoj, naučio je da je za ovaj specifičan zanat potrebno još biti i istoričar, istraživač, umetnik, što je on danas sve po malo.“
Prvi samostalni angažman imao je u Subotici.
“Trebalo je popraviti pokisle orgulje u Biskupijskoj klasičnoj gimnaziji ’Paulinum’. U tom momentu, u Bačkoj Topoli sam imao samo deo nasleđene kuće – jednu sobu ’4 sa 4’, u kojoj je trebalo da improvizujem svoju radionicu. Delovalo je potpuno neizvodljivo i suludo, međutim, nisam previše razmišljao hoću li uspeti”, ispričao je Tibor za Magločistač.
I tako je ušao u svet koji su na prostorima današnje Vojvodine još davno počeli da grade vrsni orguljari koje, kako je svojevremeno napisao Đerđ Mandić u radu „Orgulje i orguljarstvo u Vojvodini“, istorija neopravdano ne pamti.
„Malo je poznato da je na teritoriji Vojvodine u prošlosti bilo veoma dobrih orguljara. Njihovo postojanje se, na žalost, ne pominje u monografijama gradova, enciklopedijama, niti zbornicima zanatskih udruženja, spiskovima znamenitih ličnosti. Niko ne zna, niti se spominje, da ih je bilo u Novom Sadu, Padini, Zrenjaninu, Kljajićevu, Apatinu itd. Do sada su poznate sledeće radionice koje su radile na tlu Vojvodine: Fišer – Apatin, Lindauer – Kljajićevo, Hubman – Padina, Kajlbah, Štadler, Sišila – Novi Sad, Fajfer – Bačka Palanka, Tekstoris, Klajn – Zrenjanin, Ištvan Kolonič, Šimonji i sin – Subotica. Osim njih, verovatno je bilo i drugih, ali su za sada nepoznati zbog oskudnih i nesređenih arhivskih podataka.“
Od 2015, kada je posle školovanja u Budimpešti, osnovao radionicu u Bačkoj Topoli uspešno je završio kompletnu i potpunu obnovu četvoro orgulja, dvoje većih i dvoje manjih.
„Prošle godine smo završili rekonstrukciju orgulja u subotičkoj Sinagogi, što je za mene, do sada, predstavljalo najveći izazov. Ne samo što je sačuvane ostatke trebalo potpuno rekonstruisati, već je 80 odsto orgulja trebalo iznova napraviti i sagraditi. Sve to u duhu prvobitnog graditelja istih, pošto je ceo objekat i sve što se u njemu nalazi, pod zaštitom spomenika kulture.“
„Četvoro nas radi trenutno u našoj radionici, prihvatamo popravke, održavanje orgulja svih tipova postojećih sistema. Naš posao zavisi od toga šta je potrebno uraditi na konkretnom instrumentu. Na primer, na orguljama koje su u upotrebi godišnje 1-2 puta proveravamo intonaciju i uštimavanje zvuka, i to je neko normalno održavanje. To se uglavnom radi neposredno pre nekih većih praznika, crkvenih svečanosti, Uskrsa i drugih prigoda. Nekada na licu mesta, tamo u crkvi, ispakujemo sve registre iz orgulja, očistimo i otprašimo sve delove, a postojeće greške i kvarove otklanjamo, ukoliko ih je moguće otkloniti na licu mesta i ne zahtevaju rad u radionici. Nakon toga sve registre vraćamo na mesto, intoniramo i uštimavamo. Postoji i situacija kada kompletne orgulje demontiramo, delove zaštićujemo i pakujemo u kutije, te ih transportujemo u radionicu. Tamo svaki pojedinačni deo obnavljamo, popravljamo i u potpuno restauriranom obliku ih vraćamo u crkvu i ponovo sve sastavljamo.“
Možda danas Tiborov posao ne zvuči previše atraktivno, ali itekako je smislen za ove prostore – ta, ne bi u Vojvodini u prošlosti delalo toliko orguljara da orgulje nisu bile neizbežni deo inventara maltene svake crkve. Prema Đerđu Mandiću, i danas ih u Vojvodini ima preko 170.
Tibor kaže da ih je u čitavoj Srbiji negde između 180 i 200, uglavnom su stare 100-150 godina, ali i da postoje one koje nemaju ni 30 godina „života“. Malo mu je nelagodno kad treba da priča o tome koje su najvrednije orgulje na kojima je radio, jer, napominje mi, vrednost instrumenta zavisi od mnogih faktora.
„Orgulje koje su ispravne, a sagrađene pre par decenija samo, imaju popriličnu materijalnu vrednost. Dok, na primer, orgulje koje su starosti preko 100 godina imaju ogromnu duhovnu vrednost, čak i ako su samo delimično ispravne i u prilično lošem stanju.“
Uz, rekosmo, obnovu orgulja u vršačkoj crkvi, u njegovoj radionici trenutno se nalaze orgulje iz Sombora i Kovačice, što će reći da će posla biti za sledećih nekoliko godina.
„Ako samo na jednim orguljama radimo, onda je to vremenski od godinu do godinu i po dana. Pošto trenutno radimo na više orgulja istovremeno, samim tim je potrebno više vremena. Ovolike projekte je nemoguće sam izvesti, iako nas radi četvoro u radionici. Često imamo saradnike, podizvođače, kao na primer restauratore koji kućišta, to jest ormare orgulja farbaju, rade pozlatu i mermerizaciju. Takođe, izradu velikih pročelja radi firma iz Budimpešte koja je specializovana za to.“
Rođen je 26. maja 1986. u Bačkoj Topoli. U tom mestu završio je Osnovnu školu „Čaki Lajoš“ i Srednju tehničku školu „Šinković Jožef“. Na Muzičkoj akademiji „Ferenc List“ u Budimpešti diplomirao je na smeru građenje i popravke orgulja.
Denis Kolundžija (foto: Magločistač)
