Prvi ministar iz redova Hrvata od uvođenja višestranačja
Kada je Aleksandar Vučić 23. oktobra na sednici Glavnog odbora SNS-a saopštio imena kandidata za treću Vladu Ane Brnabić, ne zna se da li je veće iznenađenje predstavljalo saznanje da za ministarku za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog nije ponovo predložena Gordana Čomić ili pak to što je za to mesto predložen Tomislav Žigmanov, predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini.
Prilikom saopštavanja imena članova nove vlade, čitajući ime Tomislava Žigmanova, Vučić je rekao:
„Ovo je pretpostavljam za vas iznenađenje, pripadnik hrvatske nacionalne zajednice u našoj zemlji.“
Za mlađe čitaoce: Vučić je od 1993. do 2008. godine bio član i a od 1994. i generalni sekretar Srpske radikalne stranke, čiji je lider Vojislav Šešelj pred Haškim tribunalom osuđen na 10 godina zatvora, zbog organizovanog proterivanja Hrvata iz Vojvodine, a naročito iz Srema, u prvoj polovini devedesetih godina 20.veka.
Istog dana, Žigmanov je objasnio za list Danas da je poziv od Vučića dobio nekoliko dana ranije, iako je i ranije jasno i javno izrazio želju da participira u vlasti:
„Do razgovora je došlo nedavno kada me je predsednik Vučić nazvao i pitao da li i dalje postoji raspoloženje da učestvujem u vlasti. Odgovorio sam sa da. Nije bilo uslovljavanja ni sa jedne strane, ali ni razgovora eventualno o mestima državnih sekretara.“
Tri dana kasnije, Žigmanov je, kao prvi predstavnik hrvatske zajednice u Srbiji od uvođenja višestranačja 1990, prisegnuo za novog ministra.
Kao i u svim ostalim stvarima, i ovde je ključna bila Vučićeva procena ko mu je potrebniji, a ne toliko želja Žigmanova da „participira u vlasti“. Fakat i dalje nije poznato kakve je ambicije imala Gordana Čomić, da li joj je možda i samoj bilo dosta ministrovanja, no zasigurno je da tokom kratkog mandata nijednim gestom a pogotovo ne izjavom nije nikoga iz vlasti mogla da naljuti i time sebi zapečati ministarsku sudbinu.
Vučić i te kako ume da vodi računa o dobrim odnosima sa državama sa kojima ima bliske odnose i koje rado investiraju u Srbiju, pa tako o manjinama koje tim državama inkliniraju. Viktoru Orbanu veoma blizak Savez vojvođanskih Mađara se, međutim, još ranije odredio prema učešću u vladi: njih nekako više zanimaju mesta državnih sekretara. U novu vladu ušao je predstavnik SDP-a Rasima Ljajića, sa kojim SNS od dolaska na vlast ima blisku saradnju, kao i predstavnik SSP-a Usame Zukorlića, koji je ranije rekao da njegova stranka, čiji je osnivač bio Muamer Zukorlić, želi nastavak saradnje sa naprednjacima i „suštinsko učešće“ u novom sastavu vlade.
Srbija sa Hrvatskom ne da nema odnose kakve ima sa Mađarskom ili Turskom, nego je i to što ima opterećeno čestim varničenjem i prepucavanjima, u čemu nijedna strana ne haje za i ovako bremenom ratova opterećeni položaj srpske manjine u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji.
Za razliku od drugih manjinskih prvaka u Srbiji, pa i kontra onome što već dugo praktikuje SDSS u Hrvatskoj, od dolaska SNS-a na vlast Žigmanov i njegov DSHV godinama su se držali oporbe.
Štaviše, čak i kada je Demokratska stranka počela da ostaje bez članova i funkcionera kao i dojučerašnjih saveznika, DSHV je ostao veran dugogodišnjoj saradnji pa je nastupio u koaliciji sa demokratama i na republičkim i na pokrajinskim izborima 2016. godine. Kao predstavnik svoje stranke na izbornoj listi, Žigmanov stiče poslanički mandat.
U to vreme, sve koalicione kombinacija koje bi mogle da donesu koji glas više, kad je reč o manjinskim partijama, na kraju su se svele – na DSHV.
Poslanici iz tog saziva Skupštine Srbije kažu da je bio „odličan poslanik“, premda zainteresovan samo za manjinske teme, „ali u tome – odličan“.
Ipak, ta saradnja „puca“ kada se 2020. demokrate, zajedno sa drugim strankama opozicije, odlučuju za bojkot parlamentarnih izbora. U okolnostima kada je manjinama u Srbiji parlamentarni status omogućen samo kroz „prirodni prag“, za razliku od garantovanih mandata manjinama u Hrvatskoj, Žigmanov prihvata mesto na listi proevropske koalicije Ujedinjena demokratska Srbija. Ta koalicija, koju su činile neformalna prozapadna grupa Srbija 21, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Građanski demokratski forum (GDF), ne uspeva da pređe iovako smanjeni cenzus (osvaja svega jedan odsto glasova).
Na toj listi bio je i tadašnji lider GDF-a Aleksandar Olenik, sa kojim Žigmanov aprila ove godine pravi manjinsku izbornu listu „Zajedno za Vojvodinu – Vojvođani“ i zahvaljujući „prirodnom pragu“ uspevaju obojica da uđu u parlament.
Kao neko ko je 1996. bio izbačen iz DSHV-a, zbog sukoba sa tadašnjim predsednikom Belom Tonkovićem, u stranku se vraća trijumfalno i 2015. postaje njen lider. Tri godine kasnije, na izborima za Hrvatsko nacionalno vijeće u Srbiji, lista koju je podržala DSHV osvaja svih 29 mesta u Vijeću.
Zaokruživši, kako to nazivaju njegovi kritičari, „monopol nad hrvatstvom u Srbiji“, počinje da uživa podršku zvaničnog Zagreba, pre svega Vlade Hrvatske. Bez obzira što je mandat vlade čiji je odnedavno član oročen do 2024. godine, Žigmanov bi, ukoliko takva spremnost zaista postoji i ne radi se, dakle, tek o nameri da se nova vlada prikaže kao „šarena“, mogao da, uz ministarsku, dobije i nezvaničnu diplomatsku misiju u cilju otopljavanje odnosa između Beograda i Zagreba. Letos je izjavio da bi ulazak DSHV-a u vladu „značajno doprineo“ smanjenju tenzija u odnosima dveju država. Za pak rešavanje bilateralnih sporova, poput pitanja granice, zločina i nestalih osoba, politička volja, odnosno volja pojedinca, biće ipak presudnija od spremnosti i volje pojedinca u Vladi.
Na mesto ministra verovatno ga nije preporučila samo pripadnost manjinskoj zajednici, već i saradnja koju ima sa Srbima u Hrvatskoj, kao način približavanja dveju država: letos su u Golubiću kod Obrovca on i lider Srba u Hrvatskoj Milorad Pupovac potpisali Deklaraciju o saradnji Srba iz Hrvatske i Hrvata iz Srbije. Plod je to višegodišnje saradnje ustanova hrvatske zajednice u Srbiji sa institucijama srpske zajednice u Hrvatskoj, a u potpisanoj deklaraciji se, između ostalog, osuđuju svi akti mržnje srpske ili hrvatske nacije i veličanje zločina.
Međutim, bilo je i onih koji su doveli u pitanje njegov izbor za ministra, pored ostalog, i za manjinska prava. Predsednik Saveza bačkih Bunjevaca Mirko Bajić zatražio je da bude sprečen izbor Žigmanova podsećajući na to da lider DSHV-a negira postojanje Bunjevaca kao nacionalne manjine.
Zbog blagonaklonog stava Srbije prema tzv. „bunjevačkom pitanju“, koji je u koliziji i sa stavom političkih predstavnika Hrvata u Srbiji ali i zvaničnog Zagreba, verovatno potonjem i uprkos, ulazak Žigmanova u izvršnu vlast otvorio je pitanje moguće korekcija zvanične politike Srbije prema Bunjevcima. Da i sami Bunjevci slute tako nešto, pokazalo je i saopštenje Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine u kojem podsećaju da je „polaganjem zakletve ministar Žigmanov priznao i Ustav i zakone Republike Srbije, a samim tim i i bunjevačku nacionalnu manjinu, koja je integralni deo pravnog sistema ove države.“
Uoči ovogodišnjih aprilskih izbora, Žigmanov je bio u višemesečnom otvorenom sukobu sa hrvatskim ambasadorom u Srbiji Hidajetom Biščevićem, kojeg je optužio da deluje protiv interesa hrvatske zajednice u Srbiji. Biščević je uzvratio optužbama na račun rukovodstva DSHV-a za „ego-etnobiznis“. Pojedini Hrvati iz Subotice i Srema optužuju Žigmanova da je uspostavio „monopol na hrvatstvo“ u Srbiji. Naime, Hrvatsko nacionalno vijeće, odnosno Nacionalni savet Hrvata, dobija novac iz budžeta Srbije i Hrvatske, a onaj ko kontroliše HNV – ima i veliki uticaj u oblastima informisanja, obrazovanja i kulture u sredinama sa većim brojem Hrvata. Žigmanova su kritikovali i zato što je 2014. godine, pre nego što je izabran za lidera DSHV-a, gostovao u emisiji „Bujica“ Velimira Bujanca, koji je poznat po krajnje desnim i antisrpskim stavovima.
Rođen je 12. aprila 1967. u Tavankutu. Osnovnu školu završio je u Tavankutu, a srednju školu u Subotici. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za filozofiju, temom „Platonovi dokazi za besmrtnost duše i pitanje etike“.
Treći je predsednik DSHV-a, čiji je član postao 1991. godine. Kada se 2015. dotadašnji predsednik Petar Kuntić kandidovao na izborima u Hrvatskoj, kao predstavnik dijaspore, Žigmanov je bio jedini kandidat za njegovog naslednika. Dva puta je biran za poslanika u Skupštini Srbije i isto toliko za odbornika Skupštine grada Subotice.
Od 1996. do 1998. godine bio je glavni i odgovorni urednik subotičkog dvonedeljnika „Žig“. Od 1998. do 2000. bio je prvi glavni i odgovorni urednik programa Radija Subotica na hrvatskom jeziku. Jedan je od inicijatora osnivanja Novinsko-izdavačke ustanove Hrvatska riječ, gde je od 2002. do 2004. bio predsednik Upravnog odbora. Od 2009. je direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata.
Radio je i u Fondu za otvoreno društvo u Srbiji, „Šoroševoj fondaciji“. Oni koji ga dobro poznaju kažu da su bili iznenađeni kada je do tada liberalni i građanski orijentisani Žigmanov „iznenada progovorio hrvatski“.
Predavač je istorije filozofije na Teološko-katehetskom institutu Subotičke biskupije. Izvršni je urednik Leksikona podunavskih Hrvata – Bunjevaca i Šokaca, kao i glavni urednik Godišnjaka za znanstvena istraživanja Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata.
Piše pesme, prozu, eseje, naučne i filozofske radove. Njegova dela su prevođena na engleski, nemački, mađarski, rumunski, bugarski i rusinski jezik. Član je Hrvatskog filozofskog društva, Društva hrvatskih književnika i Društva književnika Vojvodine.
Oženjen je, otac je dvoje dece.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: UDS)
