Dobro je jače od zla
Sigurno ste doživeli scenu u kojoj vam nepoznata osoba priđe i traži novac za autobusku kartu ili za popravku auta ili već za nešto, jer je spletom neverovatnih okolnosti ostao ili ostala bez dinara u džepu. Da li im date novac ili ne? Vladimir Radusinović Radule, gitarista i lider novosadskog kultnog benda Atheist Rap, jedan je od onih ljudi koji novac ipak daju.“Naravno da znam da je prevara i naravno da ne verujem u te priče, ali ne možeš a da se ne zapitaš – a šta ako je to ipak istina!? Šta ukoliko čoveku stvarno treba pomoć?”
Zaista, da li vrede jedna ili dve stotine dinara ukoliko ostane sumnja da smo nekom mogli da pomognemo, a to nismo uradili ko zna zašto? “Cenim individualnost svakoga”, priča Radule, “ali individualnost u obliku koji propisuje tzv. potrošačko društvo dovodi nas do potpune otuđenosti. Sistemski se uništava solidarnost među ljudima i duh kolektivizma. Pojedinac ne može bez zajednice i po mom mišljenju prava mera je da društvo neguje pojedince koji svojim radom doprinose svima. Toga danas nema. Ne samo kod nas već i u svetu. Moj drug Silard Kovač je lepo primetio da moć i bogatstvo Ilona Maska mogu pomoći svima ali ne, umesto da sačuva šume u Brazilu on baca pare na kupovinu društvenih mreža i putovanje u svemir.”
Petar Kropotkin u svom delu “Uzajamna pomoć” kaže – društvenost je podjednako zakon prirode koliko i međusobna borba. Radule prevodi – ako izgubiš veru u ljude, postaješ samoživo govno.
Vođeni principima uzajamne pomoći i samoorganizovanja Ateisti su stigli do svoje hiljadite svirke (u beogradskoj Barutani tog 20. maja obeležiće i 33. rođendan benda! – op.a.).
“Mislim da se sve te godine koliko bend postoji mogu opisati u jednoj slici kombija koji putuje od grada do grada. Od svirke do svirke na kojima se susreću različiti ljudi. Tu je stvarno bilo svega i svačega i ne mogu da nabrojim imena svih ljudi koje smo upoznali. Sa mnogima smo ostvarili dublje prijateljske odnose, ne samo širom bivše države već po čitavom svetu”.
Malo je bendova na domaćoj i ex YU sceni koji toliko dugo traju i koji imaju tako odanu publiku. Kako kaže stih iz njihove pesme “Bluz južne pruge” sa albuma “Osveta crnog Gonzalesa” – „Deset godina smo proveli u mraku, čuvajući iskru pobune. Probe po garažama, sobama i šupama. Svirke po viđenijim i neviđenim rupama.“
Oni žive ono što zagovaraju i zato im ljudi veruju. “Da, bilo je zaista svega. Mi smo kao porodica osoba sa posebnim potrebama (smeh). Pri tome, kada to kažem, ne želim da povredim ničija osećanja, naravno. Svi smo mi roba sa greškom, što bi rekli KUD Idijoti. Nemoguće je bend odvojiti od porodice. Tu nalaziš i utehu i podršku, ali i energiju da nastaviš dalje. Posle toliko godina izgledamo kao neki ranjenici na Neretvi, jedva sami sebe vučemo kroz život, ali ne ostavljaš prijatelja u nesreći”.
Za nekoga ko je toliko društveno angažovan, Radule nije od onih likova koji se svakodnevno truju informacijama. “Trudim se da ne propustim ono što je bitno a i ako propustim, ne bojim se jer neće nesreća nikada pobeći”.
Sa suprugom Aleksandrom Sanjom Ivošev, olimpijskom šampionkom iz Atlante, ima tri sina – Branka, Nebojšu i Romana. Rođen 1968. u Novom Sadu a odnedavno je, kako kaže, zavučen u garažu novog doma u Sremskoj Kamenici, gde je ponovo pokrenuo Socijala studio.
Sa najstarijim sinom Brankom zajedno svira u bendu (Branko svira gitaru u nedavno objavljenoj hit pesmi Ateista – Pinokijeva balada). Njih dvojica, pod pseudonimom Jesus and Easy Rashiid, iza sebe imaju i objavljene pesme posvećene koronavirusu i bezosećajnima i samoživima. “Inače, od svoje šesnaeste godine se plašim Bombe. Odrastao sam uz muziku i tekstove Crass i Dead Kennedys. Tokom devedesetih godina sam nekako potisnuo taj strah jer su zaraćene strane u zemljama bivše Jugoslavije koristili mnogo prostije i tuplje oružje. I bukvalno prva vest koja me je dočekala 6. oktobra 2000. godine, kada smo zaista mislili da je sve gotovo i da možemo da nastavimo sa normalnim životom, jeste da Irak sprema nuklearke i da postoji mogućnost nuklearnog rata. Rat u Ukrajni, kojem sada svi svedočimo, tu mogućnost čini možda izvesnijom nego ikad!”
Radule i njegova porodica žive u skladu sa Titovom maksimom o stogodišnjem miru i nužnosti da se bude spreman kao da će sutra biti rat. Pitam ga – šta sve ima u kombiju kada ne idu na svirke? “Pored jedne-dve gitare mora biti mesta za malu kuhinju i kupatilo, čizme, nož, sekiru, šator, gurtne, jastuke, ćebad, štapove za šetanje, sto, stolice, 5l dizela za rezervu, pljosku rakije, ali ne za piće već za dezinfekciju, par konzervi… Maštam o danu kada ćemo se Sanja, klinci i ja potrpati u kombi i spustiti jadranskom magistralom od Slovenije do Albanije. Od prijatelja do prijatelja jedno putovanje od mesec ili dva. Uradićemo to, kad-tad.”
Ranjenici ili ne, sa greškom ili bez nje, činjenica je da se Ateisti od osnivanja do danas ne mire sa društvenom nepravdom, glupošću i pohlepom pojedinaca i oni jasno i glasno (!!!) artikulišu svoj stav. Bez kompromisa! “Onaj ko je lagao i krao, mora da plati. Lopovi i ubice ne mogu imati povlastice. Ja sam za revanšizam”, kako kažu stihovi istoimene pesme, objavlje na albumu Osveta crnog Gonzalesa. Staro pravilo kaže – govori samo o onome što ti je jasno, inače ćuti. Radule i Ateisti se toga čvrsto drže. Govore nam o svetu u kojem živimo ali nam daju nadu da samo zajedno možemo pobediti nepravdu, pohlepu i glupost.
Možeš da igraš grubo, prljavo i kvarno.
Možeš i da pljuješ, da grebeš i cakaš.
E, kada se probudiš biće vrlo stvarno,
Mada bi ti voleo da i dalje sanjaš;
Jednom kad popizdi neko malo krilo,
sito tvojih sranja.
Bojim se da nećeš ići na tuširanje,
jer si gari zauvek ostao van terena.
Igraš grubo – pazi se povrede!
Upravo taj i takav stav, iako se Radule kao ni ostali članovi benda ne lože na nekakav umetnički status, svrstava ih u red naših najvećih umetnika. Oni jednostavno veruju u dobro u ljudima jer dobro je ipak jače od zla.
Dragan Gmizić (VOICE. foto: Gabrijel Radatović)
