Ruski građevinski gigant „Velesstroj“, na čijem su gradilištu početkom februara šestorica državljana Srbije poginula u požaru, i dalje nesmetano odvodi radnike u Rusiju i to za manje plate nego ranije, preko istoimene ćerke firme iz Beograda.
Majstorima različitih profila, kojima je plaćano oko pet do sedam dolara na sat, „Velesstroj“ sada nudi tri do pet dolara, rekli su bivši i sadašnji radnici za Vojvođanski istraživačko-analitički centar i za Novinsku agenciju Beta. Istovremeno, organi Ruske Federacije još 15. marta su probili rok u kom je trebalo da Ministarstvu za rad Srbije dostave izveštaj o požaru na poluostrvu Jamal.
U tom Ministarstvu kažu da su nakon nesreće Prekršajnom sudu u Beogradu podneli zahteve za pokretanje postupka protiv „Velesstroja“ i njegovog podizvođača, „Beo metalsstroja“, ali u sudu kažu da nemaju takve zahteve u svojoj evidenciji.
U „Velesstroju“ tvrde da protiv njih ne postoje prekršajne prijave, odnosno da „navodna prijava koja je pominjana u medijima nikada nije ni bila podignuta“. U toj firmi kažu da je do smanjenja satnica došlo najviše zbog promene odnosa dolara i rublje, kao i evra i dolara, a „zarad očuvanja konkurentnosti i radnih mesta“.
Ugovor o radu ili ugovor o trgovini ljudima?
Prema svedočenjima radnika, kompanija „Velesstroj“ zajedno sa povezanim firmama eksploatiše zaposlene u teškim uslovima, smanjuje im plate, ucenama ih tera na izmene ugovora, a u slučaju bolesti ili povrede na radu često ne nudi odgovarajuću zdravstvenu negu.
To preduzeće dovodi veliki deo radne snage iz zemalja istočne Evrope i centralne Azije radi izgradnje rezervoara, platformi i cevovoda za transport nafte i gasa širom Rusije, a radnicima uglavnom nudi veću platu od one koju mogu da dobiju u svojim siromašnim državama.
Miloš Kastratović iz Beograda jedan je od hiljada ljudi koji su u Sibiru radili za „Velesstroj“ i, kako kaže, poslodavci „mnogo koriste činjenicu da je kod nas beda“.
„Oni su svesni da ljudi ovde rade za 15, 20 ili 25 hiljada. U svakom trenutku, ne libe se da ti kažu, idi u Srbiju pa radi za 20.000“, priča Kastratović, koji je radio na gradilištu NPS1 – skraćeno od „Naftna propusna stanica 1“ – na poluostrvu Jamal krajem prošle i početkom 2015. godine.
Kao i svim radnicima iz Srbije, ugovor mu je dat na potpisivanje pred sam polazak u Rusiju, u sedištu beogradskog „Velesstroja“. Ugovor je propisivao da zaposleni mogu dobiti otkaz zbog, između ostalog, „pasivnog obavljanja radnih zadataka“, ali nije precizirao kako se utvrđuje da je radnik bio „pasivan“.
Druga odredba navodi da ukoliko radnik izazove bilo kakvu štetu, njenu visinu procenjuje direktor ili osoba koju on ovlasti i nadoknađuje se obustavom isplate zarade. U jednoj odredbi aneksa otvoreno se kaže da organizovanje ili učestvovanje u štrajku automatski povlači otkaz.
U Komitetu pravnika za ljudska prava (YUCOM) ocenili su da se radi više o „ugovoru o trgovini ljudima“ nego ugovoru o radu, čije su pojedine odredbe suprotne Ustavu i zakonima Srbije.
„To je jedan ugovor koji više govori o tome da se nečija prava zloupotrebljavaju i izrabljuju, nego što je ugovor o radu“, rekao je direktor YUCOM-a Milan Antonijević za VOICE i za Betu.
Ugovorom je bilo predviđeno da Kastratović ima osnovnu platu od 55.000 dinara bruto, a aneksom je određena satnica od pet dolara neto u dinarskoj protivvrednosti. Garantovano mu je i da će zarada biti uvećana 26 odsto za noćni i prekovremeni rad ali, kako kažu on i brojni drugi radnici, taj novac „niko nije video“.
Jedan radnik koji je želeo da ostane anoniman, a koji je u više navrata prošle godine išao da radi za „Velesstroj“, kazao je da prilikom poslednjeg puta nije dobio ništa od ugovorom propisanog dodatka iako je radio isključivo noćne smene, čime mu je plata faktički umanjena za više od četvrtine.
Nehumani uslovi za rad
Kastratovićeva grupa je avionom iz Moskve prevezena do sibirskog gradića Novi Urengoj, odakle su prebačeni na gradilište. Kada su stigli tamo, oktobra 2014, dočekali su ih kontejneri površine oko 10 kvadratnih metara u kojima će spavati u grupama od četiri do šest ljudi, i najava smanjenja plate za 10 odsto.
Kasnije će se ispostaviti da to neće biti jedino, a ni najveće smanjenje. Miloš je bio u Rusiji od oktobra 2014. do februara 2015. i za to vreme prve tri plate bile su umanjene za 10 odsto, a januarska je dodatno smanjena za 20 odsto.
Mada mu prekovremeni rad nije plaćen kao što je obećano ugovorom, još je u Beogradu upozoren da će raditi koliko to „posao traži“, što je u praksi značilo 10, 12, neretko i 15 sati na velikim hladnoćama. Hrana „nije bila neka“, ali su radnici imali tri obroka dnevno, a obaveza poslodavca da ih obuče ispoštovana je „donekle“.
„Primetio sam u jednom trenutku da su počeli da dolaze ljudi i da zadužuju neka stara, pocepana radna odela. Totalno je nenormalno da neko izađe da radi na minus 40, 50 stepeni pocepan, bez radnog odela, bez potkape. Ne možeš, jednostavno ledi sve živo“, kazao je on.
U tim uslovima povrede i zdravstveni problemi bili su česti, a radnici se slažu da je zdravstvena zaštita bila neadekvatna. Prema njihovim rečima, ljudi koji su bivali povređeni na poslu terani su da potpisuju priznanja da su pali sa kreveta ili se okliznuli u kupatilu.
„Kad vidi šef na gradilištu da si počeo da beliš i da ti puca koža, pošalje te kod lekara, a on ti namaže kremu i kaže, idi radi ponovo. Dešavalo se da ljudi dobijaju infarkte, da imaju srčane smetnje, probleme sa disanjem…“, nabraja Miloš Kastratović.
„Ja sam radio sa čovekom koji dođe ovako crven… Imao sam utisak da će da pukne kao jabuka kad je spljeskaš. Pritisak mu je bio 180 sa 110 i lekar mu kaže, idi radi, nije ti ništa“, dodaje on.
Jedan radnik koji je želeo da ostane anoniman kazao je da je skinut sa zdravstvenog osiguranja nakon što mu je radni ugovor sa podizvođačem “Velesstroja” istekao dok je bio na bolovanju zbog problema sa žučnom kesom, što se ispostavilo kao pogrešna dijagnoza.
„Uprkos mojim brojnim apelima direktoru gradilišta, na gradilištu su me zadržali do 5. januara. Tek petog januara uveče sam sleteo u Beograd odakle su me prijatelji odvezli u bolnicu na preglede kod hirurga, ultrazvuk i laboratoriku, koji su pokazali da bolujem od upale pankreasa“, rekao je on.
Dokumenti koje ima pokazuju da mu je lekarska komisija produžila bolovanje do 11. marta 2015. godine, ali je ubrzo od poslodavca dobio rešenje po kom mu radni odnos prestaje 8. februara, dok je bolovanje još trajalo.
Prema svedočenjima radnika, u Sibiru je ubedljivo najgore bilo ljudima iz srednje Azije, iz bivših država članica Sovjetskog saveza, koji su uglavnom radili za najmanje satnice kao nekvalifikovana radna snaga.
„Jedan dečko se vraćao sa mnom, ja sam hteo da povratim kad sam video – ovako mu pocrnela dva prsta. Promrzao skroz, neki Tadžikistanac. Kaže, šef ga poslao da radi i nije mogao da odbije, pošto je tek bio došao na gradilište“, priča Miloš Kastratović.
U „Velesstroju“ su kazali za VOICE i za Betu da firme nemaju mogućnost da bilo koga skinu sa bolovanja i naveli da svi radnici ostaju na bolovanju do punog izlečenja, a tvrdnje da su povrede na radu pripisivane nezgodama van gradilišta odbacili su kao „netačne“.
Pre nego što se vratio u Srbiju, i sam narušenog zdravlja, Kastratović je istrpeo pritiske da više puta potpiše nove ugovore na svoju štetu. Početkom novembra, kada je rublja zabeležila rekordno slabljenje u odnosu na dolar, ponuđen mu je ugovor po kom bi mu se zarada obračunavala u ruskoj umesto u američkoj valuti.
Osnovna zarada bila bi mu 21.000 rubalja, odnosno oko 42.000 dinara bruto, a satnica 180 rubalja. Ugovor bi važio retroaktivno, čime bi mu se umanjio iznos koji je već zaradio za prošli mesec. Takođe mu je dato da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa blanko, bez upisanog datuma.
Istim ponuđenim ugovorom bilo je predviđeno da promeni poslodavca iz „Velesstroja Beograd“ u „Beo metalsstroj“. On i drugi radnici tvrde da im je rečeno da se radi o istoj firmi, koja samo menja ime, iako se uvidom u podatke Agencije za privredne registre vidi da se radi o različitim kompanijama.
U YUCOM-u kažu da bi u ovom slučaju bilo neophodno prvo raskinuti do tada važeći ugovor o radu pre zaključivanja novog.
„Ako dolazi do promene poslodavca, mora da se raskine stari ugovor, mora da postoji ugovor između dva poslodavca o preuzimanju radnika, a radnicima ugovor o radu ne sme da nudi niže uslove od prvobitnih. To je sve propisano srpskim Zakonom o radu“, ističu u Komitetu pravnika za ljudska prava.
Iste izmene ugovora nuđene su svima na gradilištu, a prema rečima radnika, svakome ko se bunio bilo je prećeno da će dobiti otkaz i biti vraćen u Srbiju bez plate, kao i da će sam morati da nadoknadi putne i druge troškove, za koje su gazde tvrdile da iznose ukupno 2.500 dolara.
„Verujem da su mnogo ljudi uspeli sa pretnjama da primoraju da potpišu te papire, iako oni nisu hteli“, kaže Kastratović i ističe da mnogi nisu bili voljni da pristanu na izmenjeni ugovor u trenutku kada vrednost rublje konstantno opada, ali da su pritisci rukovodilaca bili „ogromni“.
On kaže da su se radnici pobunili i pokušali da štrajkuju, ali da im je rečeno da po ugovoru nemaju pravo na to. U Aneksu ugovora stoji da zaposlenom „obavezno prestaje rad u inostranstvu“, ako organizuje štrajk ili učestvuje u njemu.
U sličnoj situaciji našao se i varilac Ljubiša Trivanović koji je na drugom, istočnom kraju Rusije radio za preduzeće Siv Invest, podizvođača „Velesstroja“, do novembra 2014. On je sa 70 kolega stupio u štrajk zbog tromesečnog kašnjenja plate, nakon čega su svi poslati nazad u Srbiju.
„Na aerodromu u Moskvi smo dobili neku siću, tu su računali odbitke za avion, povratnu kartu Magadan-Beograd, onda troškove na gradilištu zbog toga što nismo radili 10 dana“, rekao je Trivanović. On tvrdi da je za tri i po meseca rada dobio ukupno oko 1.500 dolara, i dodaje da je zbog svega toga zajedno sa kolegama tužio Siv Invest.
Po mišljenju Komiteta pravnika za ljudska prava, zabrana štrajka može biti slučaj kršenja zakonom i Ustavom zagarantovanih prava radnika. Direktor YUCOM-a Milan Antonijević ističe da član 152. Krivičnog zakonika Srbije propisuje novčanu kaznu ili do dve godine zatvora onom ko sprečava sindikalno organizovanje.
„Vidi se jasna namera iz Ugovora, a mnogo više iz Aneksa, da se nečija prava krše, da se rade protivpravne stvari. Ukoliko se ova odredba (aneksa) sprovede vrše se i određena krivična dela, tako da može da se povede postupak protiv ljudi koji ovakav ugovor zaključuju“, rekao je on.
U kompaniji „Velesstroj“ insistiraju da ugovor o radu ne zabranjuje štrajk, dok u aneksu takođe nije zabranjeno sindikalno organizovanje, ali da nije dozvoljeno „samostalno sprovođenje obustave rada“.
Grupa Miloša Kastratovića na Jamalu nije vraćena kući jer su obustavili štrajk, iako on smatra da je protivzakonito da mu se ugovorom brani da štrajkuje. Kastratović i pojedini drugi radnici smatraju da država Srbija nije bez odgovornosti za to kako ih je poslodavac tretirao.
Na pitanje VOICE-a i Bete kakve podatke o „Velesstroju“ ima Ministarstvo za rad, odgovoreno je da im se ta kompanija više puta obraćala radi slanja radnika u Rusiju, ali da su uvek dostavljali nepotpunu prateću dokumentaciju. Zbog toga je Ministarstvo „konstatovalo da nisu ispunjeni zakonski uslovi za upućivanje zaposlenih u inostranstvo“, ali na tome se sve završilo.
Pravi vlasnik se krije u of-šor zoni
U beogradskom „Velesstroju“ tvrde da svi zaposleni primaju zaradu koja je predviđena Ugovorom i Aneksom, kao i da ni od jednog radnika nije traženo da promeni poslodavca. Iako u tom preduzeću tvrde da je matična ruska firma u vlasništvu svog menadžmenta, identitet pravog vlasnika je sakriven u of-šor zoni.
Vlasnik 99 odsto akcija moskovskog „Velesstroja“ je firma „Vejvform“ (Waveform) sa Kipra, prema podacima ruskog registra pravnih lica. „Vejvform“ je, s druge strane, u vlasništvu dve kompanijesa Britanskih Devičanskih Ostrva – „Alder Group Holding“ i „Catford Management Services“.
Podaci dobijeni putem istraživačke platforme „Investigative Dashboard“ pokazuju da te dve firme imaju sedište na istoj adresi, ali ne otkrivaju podatke o njihovim vlasnicima i osnivačima jer na Britanskim Devičanskim Ostrvima preduzeća nisu dužna da te informacije dostavljaju čak ni državnim telima.
Međutim, te dve kompanije vlasnice su „Vejvforma“ tek od 29. maja 2013. godine. Do tada je vlasnik bila firma „Centaur Trustees“ u vlasništvu Demetriosa Papaprodromua, koja je i osnovala „Vejvform“, 30. decembra 2009, pa prebacila vlasništvo na “Alder” i “Catford”.
„Vejvformom“ i dalje rukovode firma „Centaur Secretarial“, u vlasništvu Papaprodromua, i „Tellmark Holdings“, čija je direktorica Barbora Aniftu istovremeno direktorica „Centaur Trustees“, „Centaur Secretarial“ i još jedne Papaprodromuove firme. Inače, kompanija „Centaur Trustees“ ima ovlašćenje da registruje preduzeća, između ostalog, i na Britanskim Devičanskim Ostrvima.
Uprkos svemu tome, malo je verovatno da je Demetrios Papaprodromu sada, ili ikada bio istinski vlasnik „Velesstroja“, jer je njegov „Centaur Trustees“ zapravo firma koja se bavi uspostavljanjem mreža of-šor kompanija za druge biznismene.
„Mi smo specijalizovani za pružanje korporativnih usluga … kao i formiranja i upravljanja međunarodnim kompanijama na Kipru i drugim većim jurisdikcijama širom sveta“, navodi se na zvaničnoj internetskoj prezentaciji njegovog preduzeća.
Uz fotografije luksuzne mediteranske vile pod nazivom „Centaur House“, koja služi kao centrala kompanije, dodaje se: „Mi kombinujemo detaljno znanje o međunarodnom poslovanju sa vrhunskom tehnologijom kako bismo Vam omogućili najviši nivo usluge, poverljivost i funkcionalnost“.
Dok vlasnik ostaje sakriven, kompanija nastavlja da posluje kao i do sada. Iako je sedamdesetak zaposlenih iz Srbije, nakon pogibije šestorice kolega, zapalilo sveće ispred beogradskog „Velesstroja“ i uzelo radne knjižice, drugi radnici kažu da je to „samo kap u moru“.
„Oni će da nađu sutra nove ljude koji će da odu tamo. Zato što ako nekom ponudiš 350 dinara, a on bilo gde u Srbiji može da ima 100 do 120, on će da ode, i oni to baš mnogo koriste, vidi se“, zaključuje Miloš Kastratović.
Na pitanje da li bi ponovo radio za „Velesstroj“ izričit je da ne bi, a da je znao kroz šta će proći i koliko će zaraditi, ne bi otišao ni prvi put.
Filip Rudić (VOICE i Beta)
