VOICE: Strankama protivu partokratije

Nedostatak ozbiljnih politika od strane etabliranih političkih struktura, politizovanost građana i njihova pretenzija da se bave politikom i bore za vlast, lukrativni interesi, ali i namerno unošenje konfuzije među političke protivnike sve su, prema oceni sagovornika VOICE-a, razlozi za postojanje velikog broja političkih partija u Srbiji.

Ukupno 113 ih se nalazi u Registru političkih partija, od čega je 69 partija sa predznakom nacionalnih zajednica. Višepartizam u Srbiji zapravo je apsurd u kojem, s jedne strane, građani imaju veoma nisko poverenje u stranke, dok su istovremeno svesni da bez političke partije nemaju šta da traže u političkom životu. Dodajmo i da je do donošenja Zakona o političkim strankama 2009. godine, u republičkom i saveznom registru bilo upisano čak 629 političkih partija.

Borba za vlast i amebe

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Slaviša Orlović za VOICE ocenjuje da je suština postojanja velikog broja stranaka u tome što su građani politizovani i što imaju pretenziju bavljenja politikom i borbom za vlast.

– Ljudi smatraju da bez političke stranke i članstva u njoj teško da se možete uspeti lestvicama društvene piramide. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da su mnoge novonastale stranke rezultat deljenja većih stranaka, jer gotovo da nema velike stranke u Srbiji da se nije delila poput amebe. Verovatno ima i fantomskih organizacija, u smislu da postoje organizacije koje su registrovane samo da bi se sačuvalo jedno ime, kao što smo videli pre izvesnog vremena kada je jedna grupcija htela da se registruje, da je to ime već bilo zauzeto – ocenjuje Orlović i podseća da je od Demokratske stranke, Srpskog pokreta obnove i Socijalističke partije Srbije tokom prethodnih godina nastalo petnaestak stranaka.

Šef CRTA posmatračke misije “Građani na straži” Raša Nedeljkov, za VOICE kaže da je jedan od razloga postojanja velikog broja partija nedostatak ozbiljnih politika od strane etabliranih političkih struktura.

– U gotovo svim političkim strankama koje su nastale tokom devedesetih godina imamo potpuno isto rukovodstvo koje se bira na netransparentnim, uglavnom izrežiranim unutarstranačkim izborima. Ista lica su u najvažnijim telima unutar tih stranaka i pretpostavimo da su druge stranke, pre svega, formirane kako bi različiti ljudi mogli da ostvaruju svoje interese – kaže Nedeljkov. Smatra da partokratija, u kojoj stranke zamenjuju institucije, dovodi do toga da pojedinci prave partije kako bi ostvarili benefite za sebe, jer se u takvoj državi za sve traži veza, od lečenja do upisa deteta u vrtić.

U stranke po zaposlenje i korist

Slično je pokazalo i istraživanja koje je pre dve godine sproveo Fakultet političkih nauka (FPN) iz Beograda, prema kojem tek svaki deseti građanin veruje političarima, dok 84,1 odsto kao razlog za učlanjenje u političku partiju vidi lični interes. Da se članom partije postaje zbog zaposlenja smatralo je čak 59,7 odsto, a zbog napredovanja u karijeri 24,4 procenta. Asistent na FPN-u Dušan Vučićević, koji je učestvovao u tom istraživanju, za VOICE kaže da je poverenje građana u političke partije na niskom nivou zbog toga što vide da se tu mahom ne radi o interesima društva i građana, već o uskostranačkim interesima koji su najčešće ograničeni na jednu manju grupu ljudi na vrhu stranke.

– Ta grupa uticajem unutar institucija i mehanizmima partijske države radi na jačanju vlastite moći i bogatstva. I tu se ništa bitno ne menja od ponovnog uvođenja višestranačja, sada već više od četvrt veka. Otuda i izraženi antipartijski sentimenti u jednom delu srpskog društva, naročito kod mladih i visokoobrazovanih. Kada vidite da se politikom uglavnom bave oni sa dna kace gledate da te iz kace pobegnete – kazao je Vučićević. Dodaje i da ne treba verovati parttijama u Srbiji da, navodno, imaju oko milion i po članova.

– Uporedni podaci iz relevantnih međunarodnih istraživanja pokazuju da je partijskih članova daleko manje nego što to partije navode, te da je ta brojka tek negde iznad evropskog proseka. U poslednjem istraživanju Svetske studije vrednosti iz 2009. godine samo je 2,7 odsto ispitanika u Srbiji izjavilo da sebe smatra aktivnim članovima partija. Moguće je da je taj broj u poslednjih nekoliko godina, istovremeno sa osnaživanjem pipaka partijske države, narastao, ali ne verujem da se radi o prevelikom skoku. Ukupan broj članova partija – aktivnih i neaktivnih – verovatno se i dalje kreće negde između 10 i12 odsto – kaže Vučićević.

Raša Nedeljkov ukazuje da su stranke najčešće ustrojene poput preduzeća, da se mnoge prave isključivo iz razloga da budu „dobre udavače“, te da postoje i satelitske partije koje, kako navodi, služe tome da se oslabe protivnici i direktnih takmaci velikih stranaka.

– U Beogradu su formirane grupe građana koje su htele da se kandiduju na izborima, a koje su imale identičan naziv nekim pokretima. Razloge za osnivanje tolikog broja partija valja vezivati, s jedne strane za nekakav lukrativni interes, bio on neposredno u novcu kroz imanje jednog ili više odbornika ili narodnih poslanika. S druge strane, svodi se na prostu matematiku – ko će imati više odbornika, kome će se kandidovanjem određene liste rasipati glasovi, pa konkurentska stranka neće preći cenzus. Time se uloga takvih partija i grupa građana završava i vi za njih nećete čuti, jer se više nikada neće ni angažovati na izborima – kaže Nedeljkov.

Kragujevački Slovaci

Najnovija partija upisana u Registar političkih stranaka je Jaka Srbija (Silné Srbsko), politička stranka slovačke nacionalne zajednice. Iz podataka u Registru vidi se da je osnovana 27. februara ove godine, a da je u Registar upisana 19. jula. Sedište joj je u Kragujevcu, a zastupnik je Vladimir Maksimović. Zanimljivo je da je na popisu 2011. godine u Kragujevcu evidentirano svega 16 Slovaka. Kako VOICE saznaje, Vladimir Maksimović je član kragujevačkog Gradskog veća za komunalne delatnosti, ravnomerni i održivi razvoj. On je do lokalnih izbora 2016. godine bio u Socijaldemokratskoj stranci Borisa Tadića, i to predsednik Gradskog odbora SDS Kragujevac i nepoznato je da li se ikada izjasnio kao Slovak.

Među “pravim” nacionalnim zajednicama najviše stranaka imaju Bošnjaci – 12, dok Mađari, kojih ima više za oko 100.000, imaju svega sedam političkih partija. I Romi su brojniji od Bošnjaka, a imaju sedam partija, dok Rusi imaju čak šest, iako ih je u Srbiji svega 3.247. 

Manjinski status i falsifikati

Raša Nedeljkov podseća da je CRTA i ranije upozoravala na probleme oko utvrđivanja statusa stranaka nacionalnih zajednica. Ističe da je Republička izborna komisija pokušala da u izbornom ciklusu 2016. godine odbrani stav da se manjinskom strankom može smatrati ona za koju je dokazano da u praksi promoviše i zalaže se za interese određene manjinske grupacije. RIK je u tom smislu, kaže, analizirao govore lidera, čitao statute, analizirao medijsku arhivu javnih nastupa ljudi koji su vezivani za tu stranku…

– Upravni sud je zauzeo drugačije stanovište i u nekoliko slučajeva oborio odluke RIK-a, jer je za jedinu merodavnu stvar uzimao da li je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, koje vodi registar stranaka, nekome dozvolilo da bude registrovan kao manjinska stranka ili ne. I time, s jedne strane, učinio veliku štetu istinskim manjinskim strankama koje se zalažu za odbranu, vrednosti i interese određene manjinske grupacije, a sa druge strane, napravio veliku korist nekome. Ko je taj neko, možemo samo da nagađamo – kaže Nedeljkov.

Dušan Vučićević kaže da je potrebno unapređenje postojećeg zakonskog okvira kada su u pitanju manjinske partije, ali da ne treba pooštravati uslove za njihovo osnivanje niti ukidati mere afirmativne akcije za njihovo predstavljanje.

– Možda treba razmišljati o većoj uključenosti manjinskih saveta u tu proceduru ili barem propisati da partija koja nastupa na izborima kao manjinska mora da uzme učešće na prethodnim izborima za nacionalni savet te manjine i osvoji određeni procenat glasova – kaže Vučićević.

Nedeljkov podseća da je u 2016. godini, svih šest lista na kojima su identifikovani falsifikati potpisa građana bile manjinske stranke.

– Zabrinjavajuće je što su načini falsifikovanja bili gotovo identični što, s druge strane, može da da snažnu indiciju da postoji jedan ili više mozgova iza te akcije. Mi godinu i po dana nakon tih izbora još uvek ne znamo ko su odgovorna lica, ko su bili inspiratori, ko su bili neposredni izvršioci krivičnog dela falsifikovanja pečata sudova. Ukoliko se ne kazne ljudi koji stoje iza ovog, bilo kao inspiratori ili kao neposredni izvršioci, pitanje da li je neko manjinska stranka je potpuno obesmišljeno – kaže naš sagovornik.

Izvršna direktorica Centra za razvoj civilnog društva (CRCD) Snežana Ilić za VOICE kaže da više stranaka unutar jedne manjinske zajednice obezbeđuje politički pluralizam i sprečava autoritarnost. Upravo je monitoring poslednja dva izborna ciklusa za nacionalne savete nacionalnih manjina, koji je CRCD sproveo, pokazao da su ti saveti u potpunosti partizovani, pod kontrolom neke od stranaka većine ili satelita većinskih stranaka.

– Izuzetak su, po nama, samo nacionalni saveti mađarske, bošnjačke i albanske manjine u kojima sve poluge vlasti drži jedna stranka iz te zajednice – ističe Snežana Ilić. Glavni razlog za brojnost manjinskih stranaka, kaže, svodi se na činjenicu da je „lakše i jeftinije“ registrovati stranku manjine, jer je za to neophodno svega 1.000 potpisa. Takođe, kaže ona, i sama država ubacuje na političku scenu kvazistranke manjina kao trojanskog konja.

– Pitanja unutrašnje zaštite manjina, odnosno zaštitu pojedinca unutar neke manjinske zajednice je svakako teže ostvariti ako je manjina jednopartijski predstavljena, a takvu dominaciju ili isključivo predstavljanje manjine preko jedne stranke podržavaju i beogradske vlasti i vlade zemalja matica. Izuzetak su Bošnjaci koje vlast u Beogradu razbija već i preko podele na Islamsku zajednicu Srbije i Islamsku zajednicu u Srbiji – kaže Snežana Ilić. Dodaje da 12 bošnjačkih partija najbolje oslikava uticaj Beograda na politički život nacionalne zajednice.

Dušan Vučićević podseća na znatan broj zloupotreba prilikom osnivanja stranaka nacionalnih manjina, jer često nisu osnovane zarad unapređenja položaja pripadnika te zajednice.

– Da se radi o zloupotrebama očito je i kada pogledate izbore za savete nacionalnih manjina na kojima te partije ne uzimaju učešće. A upravo preko nacionalnih saveta manjine ostvaruju pravo na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi sopstvenog jezika i pisma – navodi on.

Korist potire ideologiju

Činjenicu da se male stranke, kojima je prelazak cenzusa ravan naučnoj fantastici, često nalaze na listama većih, najlaše se pravda matematikom, jer nije važno da li neko donosi 500, 5.000 ili 50.000 glasova. Međutim, jasno je da postoje i drugi, od javnosti skriveni interesi, ali nije moguće precizirati da li je, na primer, Aleksandar Vulin SNS-u potreban zbog bliskih veza sa vlasnikom TV Pink, PUPS za pacifikovanje penzionera, Karići zbog finansija, a Marijan Rističević iz nekog četvrtog razloga. Dušan Vučićević ocenjuje da oni, u smislu glasova, ne donose mnogo ali da očigledno postoji neka druga korist za “naprednjake”.

– Ili finansijska ili, recimo, mogućnost da preko malog koalicionog partnera udarite opoziciju nisko i ispod garda, a da nakon reakcije javnosti ostanete „neuprljanih ruku“. U svakom slučaju, šteta koju SNS ima od koaliranja sa pomenutim partijama je manja od koristi jer je očigledno da glasači SNS-a neće reći „ne glasam za Vučića zato što mu se na listi nalaze Vulin, Karić i Rističević“ – kaže Vučićević.

Preletački mentalitet

Raša Nedeljkov upozorava i na fenomen preletanja sa liste na listu nakon izbora, mahom u stranke vladajuće koalicije, te da je CRTA zbog toga i pokrenula inicijativu „Ko je na vlasti“.

– Došli smo do statistike koja nam govori da je ukupno u 52 grada i opštine zabeležen fenomen preletača, kao i da su svi preletači ušli u vladajuće stranke i time ih ili ojačali ili napravili mogućnost da vladajuće stranke koje su na republičkom nivou u vlasti, budu preslikane u istoj ili većoj meri i na lokalu. Ukupno je 181 odbornika i odbornica koji su promenili stranačke boje, a ako govorimo o gradovima, najviše preletača ima u Pančevu 12, u Kragujevcu 11, Merošina ima 10, Žabalj devet i tako dalje – navodi Nedeljkov.

A profesor Slaviša Orlović podseća da je sličan recept koristila ranije i Demokratska stranka.

– Demokratska stranka je imala Novu stranku gotovo na svim izborima, pre toga Ligu socijaldemokrata Vojvodine, pre toga Socijaldemokratsku partiju Srbije, koja je kasnije prešla na listu SNS-a. Kada je bila kompeticija između dve vodeće stranke, onda su se one trudile da proizvedu pobednički efekat u očima birača – kaže Orlović. Dodaje da su razlozi za takve koalicije i želja da se postane gravitaciono jezgro manjih partija, ali i obuhvat širokog spektra birača.

Praktični razlozi

Orlović upozorava na činjenicu da se nakon izbora u parlamentu uvek pojave brojni poslanički klubovi stranaka koje kao takve na izborima nisu učestvovale, a Nedeljkov tu vidi dodatne motive učešća manjih stranaka na listama velikih.

– Poslaničke grupe nose određene benefite u smislu vremena govora u plenarnim sednicama, članstva u odborima i radnim telima Narodne skupštine, pa ukoliko imate više odborničkih grupa – imate više prava. Na kraju krajeva, posmatramo i članstvo u Republičkoj izbornoj komisiji. Neke od lista koje su bile na konačnoj izbornoj listi 2016. i 2017. godine – nemam dokaze ali deluje tako – bile su tu samo da bi imale članove RIK-a, te da bi jedna ili druga strana imala većinu – ističe Nedeljkov.

Dalibor Stupar (VOICE)