Utužen za manje od 3.000 dinara duga za vodu, Božidar Caričić iz Ravnog Sela, umesto da pod pretnjom izvršenja dug plati, odlučio je da pred sudom potraži odgovor koji stanovnike sela iz okoline Vrbasa tišti već više od decenije: da li i koliko košta voda iz slavine, ukoliko nije ispravna za piće.
Epilog trogodišnjeg spora “male vrednosti” je presuda Osnovnog suda u Vrbasu potvrđena pred Višim sudom u Somboru kojom je ovaj Ravnoselac oslobođen potraživanja JKP Komunalac iz Vrbasa, uz obrazloženje da tužilac iz dokazanih činjenica građanima u ovom selu nije “isporučivao vodu za piće”, te da nema pravo da takvu uslugu naplaćuje.
Inače, kako je VOICE pisao 2015. godine, Ravno Selo je jedno od pet sela vrbaske opštine u kojima je snazi već zaboravljeno rešenje pokrajinske sanitarne inspekcije staro više od 13 godina po kome “voda nije za piće”.
Kada je u februaru 2017. godine na adresu Božidara Caričića stiglo rešenje izvšitelja Branislava Dardića da na ime duga za vodu plati 2.830,61 dinara i 4.536,00 kao nagradu i troškove izvršenja, on je odlučio da uloži prigovor. Na deo potraživanja prigovorio je zastarelost, dok je ostatak od nešto više od 1.500 dinara postala vrednost spora javnog komunalnog preduzeća protiv građanina koji je odgovorio na mnoge dileme stanovnika vrbaskih sela.
“Voda je jedan od najvažnijih uslova opstanka i života na Zemlji. Ona zauzima posebno mesto među mnogobrojnim ekološkim faktorima neophodnim za život i zdravlje čoveka”, navela je, između ostalog, sudija Mirjana Vignjević u obrazloženju presude.
“Naplaćivanje ovakve vode koja nije za piće je licemerno. To je kao da su nacisti u Aušvicu fakturisali račune za gas preživelim logorašima”, izjava je Caričića koja se prepričava u sudskim kuloarima, saznaje VOICE.
U toku postupka utvrđeno je da je vodovodni sistem sa dva bunara u Ravnom Selu sagrađen 1978. godine, te da je isti u vlasništvu MZ Ravno Selo koja je 2002. godine sklopila ugovor sa tadašnjim JKP Standard Vrbas da proizvodi i isporučuje vodu za piće. Opština Vrbas je 2015. godine osnovala JKP Komunalac, koje je od postojećeg komunalnog preduzeća preuzelo većinu komunalnih delatnosti, između ostalog i isporuku vodu za piće.
Tokom 2016. godine, za koju je Caričić utužen, u Ravnom Selu je vršena isporuka vode, ali ne “vode za piće”, utvrdio je sud.
Od februara do juna 2016. godine vršena su ispitivanja vode u seoskom vodovodu. U više navrata analize su pokazale da uzorak uzet iz česme Osnovne škole “Branko Radičević” ne odgovara Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode, te da je zdravstveno neispravan.
Istovremeno, uzorci su uzimani i sa javne, takozvane Eko-česme u centru sela, i oni su bili zdravstveno ispravni.
Eko-česma kao privremeno rešenje više od decenije?
Kako je VOICE već pisao, stanovnici svih pet vrbaskih sela su “eko-česme” dobili kao privremeno rešenje nakon što je pokrajinska inspekcija 2006. godine donela rešenje o zabrani korišćenja “česmovače” za piće.
Sud je na osnovu rezultata analiza utvrdio da komunalno preduzeće nije vršilo naplatu pijaće vode sa javne česme koja predstavlja alternativno rešenje za stanovnike sela, a da je kroz vodovodni sistem u domaćinstva isporučivalo neispravnu vodu.
Tužbeni zahtev Komunalca nije osnovan, zaključio je sud navodeći odredbe opštinske Odluke o obavljanju komunalnih delatnosti koja propisuje da “korisnik kome nije pružena komunalna usluga utvrđenog obima i kvaliteta ima pravo na povraćaj plaćene cene ili ukoliko trpi štetu – ima pravo na nadoknadu iste”, kao i Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće koji propisuje da “samo voda koja ima sve kvalitete predviđene može se smatrati vodom za piće”.
“Kako javno komunalno preduzeće kao tužilac nije dokazalo da je korisnicima isporučio pijaću vodu odnosno građanima Ravnog Sela, pa ni ovde tuženom, sud smatra da isti nema pravo da naplaćuje svoju uslugu”, navodi se u obrazloženju presude Osnovnog suda u Vrbasu koju je nedavno potvrdio Viši sud u Somboru odbacujući žalbu JKP “Komunalac”.
Definišući vodu kao “namirnicu koja je od vitalnog značaja za ostvarenje životnih potreba fizičkih lica u jednoj državi”, sud je zaključio da je tužilac, odnosno javno komunalno preduzeće osnovano da bi građanima isporučivalo “vodu za piće” za čiju ispravnost garantuje, te samo za to ima pravo da naplaćuje izvršenu uslugu.
Zakonom nije propisano da je tužilac osnovan radi pružanja usluge kakve druge, zdravstveno neispravne vode, niti mu je zakon omogućio da takvu uslugu naplaćuje”, “iz utvrđenih činjenica u toku 2016. godine tužilac tuženom nije isporučivao vodu koja prema Pravilniku o higijenskoj ispravnosti zadovoljava kriterijume pijaće vode, pa je prema stavu suda njegov zahtev neosnovan”, zaključeno je u presudi.
Inače, pretnje utuženjima i izvšiteljima zbog dugova za vodu od 2015. godine kod stanovnika vrbaskih sela izazvale su revolt i podsetile ih na gotovo zaboravljen povod za izgradnju eko-česmi – zabranu upotrebe vode za piće, koju je pokrajinska inspekcija izdala 2006. godine.
Kako je VOICE već pisao, peticijama i zahtevima za pristup informacijama od javnog značaja u više navrata građani su tražili odgovore na pitanja “da li je rešenje pokrajinske inspekcije od 2006. godine još uvek na snazi”, “zašto ih komunalno preduzeće ne obaveštava o rezultatima redovnih analiza vode” i konačno “da li voda za piće koja je zabranjena za upotrebu košta i koliko”.
Na zahtev grupe građana iz Savinog Sela, pokrajinska sanitarna inspekcija je u oktobru 2014. godine potvrdila da je zabrana zbog povećanih koncentracija arsena u uzorcima – i dalje na snazi. Isto je potvrđeno i VOICE-u godinu dana kasnije u avgustu 2015. godine. “Izveštaje redovno dostavljamo komunalnom preduzeću, a dalje je na njima da li će o tome izvestiti javnost”, rekli su tada za VOICE u pokrajinskoj sanitarnoj inspekciji.
U međuvremenu, informacija o (ne)ispravnosti vode za piće nije vidljivo istaknuta ni na seoskim oglasnim tablama, ni na internetskoj prezentaciji JKP Komunalac.
Umesto obaveštavanja javnosti, opštinska vlast je domaćinstva iz vrbaskih sela izuzela iz odluke o poskupljenju vode za 30 odsto u septembru 2015. godine. U obrazloženju ovakve odluke nije se pominjala (ne)ispravnost vode u selima, već to što “meštani koriste eko-česme”. Ova odluka trenutno nije dostupna na sajtu JKP Komunalac jer je “stranica u izradi”.
Slučaj Božidara Caričića, koji je samostalno odlučio da – pozivajući se na pravo na vodu za piće – ospori dug za koji mu je zaprećeno prisilnom naplatom – za sada je jedan od retkih sa sudskim epilogom, a presuda doneta u njegovu korist baca novo svetlo na pitanje problematične česmovače u mnogim vojvođanskim varošima. Na društvenim mrežama meštani Ravnog Sela već neko vreme diskutuju o tome da li se njihov sugrađanin izborio za pravo koje im svima pripada, ali i o tome da li su plaćajući vodu koja nije za piće obmanuti da pune kasu Komunalcu na način suprotan zakonu i javnom interesu. Jedan od predloga o kojima se polemiše je i taj da pojedinačno tuže komunalno preduzeće za protivpravno bogaćenje uz zahteve za povraćaj novca koji su izdvajali za račune za vodu u poslednjih 10 godina.
Ranka Ivanoska (VOICE)
